Крај Првог Светског Рата

Победоносцев

Stara legenda
Poruka
85.584
На данашњи дан је потписивањем примирја 1918. године завршен први светски рат. Десетине милиона људи су страдале ради победе у овом рату који је значио и пад старог система у Европи, крај три велике царевине, и наравно стварање наше драге Југославије.

Британци су одали почаст мртвима у рату који их је коштао више него било који други инсталацијом по имену 'Земље Окупане Крвљу и Црвена Мора'. За сваког свог мртвог, осам стотина осамдесет и осам хиљада и двеста четрдесет и шест њих, око лондонског Тауера је постављен један порцелански црвени мак.

Данас се у Британији свуда сећају. Минути ћутње, параде и плотуни.

_78850181_poppy_getty.jpg

86ebd8c2-6538-11e4-_798667c.jpg

_78905029_76260034.jpg

Queen-Elizabeth-II-and-Prince-Philip.png

_78909391_78909390.jpg


На који начин се Србија поклонила осамсто хиљада својих мртвих у најкрвавијем рату који је икад водила?
 
Velika je uloga Britanaca u tom ratu, recimo za nas veoma loša, ali ne samo za nas. To je bila borba oko kolonija i osvajanja velikih imperija. Posle tog rata Britanija je još kratko mogla to ime da nosi, veoma kratko.
Mi smo imali značajan udeo, prva dobijena bitka u tom ratu je bila naša pobeda. Ali imali smo i loše poteze, bar po nekima, poput povlačenja preko Albanije. Tu smo nepotrebno izgubili mnogo ljudi, bez borbe, od strane gladi, bolesti i šiptarskih pljačkaških bandi.
 
Без Британије рат би добиле централне силе, то ваљда знаш. Рат је добијен на западном фронту.

Међутим заборавимо то што су Британци људи гуштери и ту шпанску чизму империјализма и све остало. Британци су изгубили пар процената становништва, Србија неку енормну цифру која ни до данас није сасвим јасна. Зашто људи-гуштери достојније славе и жале своје жртве него Срби своје?
 
Без Британије рат би добиле централне силе, то ваљда знаш. Рат је добијен на западном фронту.

Међутим заборавимо то што су Британци људи гуштери и ту шпанску чизму империјализма и све остало. Британци су изгубили пар процената становништва, Србија неку енормну цифру која ни до данас није сасвим јасна. Зашто људи-гуштери достојније славе и жале своје жртве него Срби своје?

Srbi slave samo svoje poraze.
 
Без Британије рат би добиле централне силе, то ваљда знаш. Рат је добијен на западном фронту.

Међутим заборавимо то што су Британци људи гуштери и ту шпанску чизму империјализма и све остало. Британци су изгубили пар процената становништва, Србија неку енормну цифру која ни до данас није сасвим јасна. Зашто људи-гуштери достојније славе и жале своје жртве него Срби своје?

Najveci fasisti opet hoce da pokazu da su najveci antifasisti, tako sto oni slave, a drugima zabranjuju, sta tu nije jasno?
 
Без Британије рат би добиле централне силе, то ваљда знаш. Рат је добијен на западном фронту.

Међутим заборавимо то што су Британци људи гуштери и ту шпанску чизму империјализма и све остало. Британци су изгубили пар процената становништва, Србија неку енормну цифру која ни до данас није сасвим јасна. Зашто људи-гуштери достојније славе и жале своје жртве него Срби своје?

колега, увек сам ценио твоју виспреност да питањем убодеш тамо где боли (или треба да заболи). а ово питање толико боде да смо сви занемели.
 
Без Британије рат би добиле централне силе, то ваљда знаш. Рат је добијен на западном фронту.

Међутим заборавимо то што су Британци људи гуштери и ту шпанску чизму империјализма и све остало. Британци су изгубили пар процената становништва, Србија неку енормну цифру која ни до данас није сасвим јасна. Зашто људи-гуштери достојније славе и жале своје жртве него Срби своје?

Od prvog svetskog rata do danas, mi nismo imali kontinuitet ni u čemu (sastavljanje i raspadanje država, promena sistema) u raznim periodima potenciranje i obeležavanje nekih događaja iz prošlosti nije bilo politički odobreno pa se nije uspostavila tradicija u tom pogledu.
 
Србија је под окупацијом и не дозвољава јој се да се сећа својих победа.

а да ли је неко од нас данас отишао на Ново гробље? није нико. дакле, није нама држава под окупацијом. нама је свест под окупацијом.
 
Мислим да је проблем у томе што српско друштво апсолутно нема развијену културу индивидуализма.

Зато је сваки погинули у рату само део некакве ђавоље аритметике, а не личност, име и презиме, са својим идејама, сновима, плановима, омиљеним јелом, вољеном особом, породицом.

Јако дуго је постојала идеја у Србији да просто мора да се гине.

Да је насилна смрт на некаквом бранику отаџбине обавеза сваке индивидуе.

Да полагање живота за државу није херојски подвиг, и врхунски пример жртвовања због љубави према комаду Планете који те је формирао као особу, да би тај исти комад могао и неке друге да формира као особе, него просто ето нешто што се мора и што је најприродније.

Зато што код нас људски живот не вреди ништа.

Оно што је можда активирало црвене лампице је спознаја да је последњих пар деценија ова држава апсолутна пропаст.

И да не постоји никаква сврха у жртвовању себе за њен опстанак, кад ће само да измалтретира следеће генерације, а не да их обликује и оплемени.

Онда се потегло питање, кад је последњи пут Србија била држава која би заслужила да неко положи свој живот за њу.

И дошли смо до 1914. Али све те жртве 1914 су изигране. Вођство у рату се показало катастрофалним. Управа после рата још катастрофалнијом.

И можда ће се тек из тог револта, и из постепеног схватања да је људски живот битан, ретроградно и родити, ако не захвалност, онда макар жал и молба за опростом прецима који су погинули у прошлости.

Если можешь прости.

То морате да кажете сваком свом претку, који је дао свој живот надајући се да га даје за ваше боље сутра, које се никад није обистинило.

И да га поштујете.

Не као једног од милион некаквих мртвих ратника, јер то је ђавоља, дехуманизирајућа аритметика.

Него као човека, са именом и презименом, личност, која је волела, и мрзела, имала преференције, идеје, снове, планове, пријатеље, непријатеље, у тренутку када му је све то насилно одузето.
 
Poslednja izmena:

Back
Top