Košarkaška reprezentacija Srbije

  • Začetnik teme Začetnik teme Tzar
  • Datum pokretanja Datum pokretanja

Kakva su vaša očekivanja od novog selektora?

  • Velika

    glasova: 1 25,0%
  • Mala

    glasova: 3 75,0%
  • Nikakva

    glasova: 0 0,0%

  • Ukupno glasova
    4
Веома ружна ситуација поводом објаве Борише Симанића (Simanić šokirao porukom: "Ja vama bubreg i sreću, a vi meni poniženje") на Инстаграму
"Hvala, Srbijo. Ja vama bubreg, slavu i radost, a vi meni poniženje, tugu i žalost", poručio je Boriša čija je borba za život sa prethodnog Mundijala svima vrlo dobro poznata.
Немам појма шта је Боришу погодило.
Боришина прича је знана, али исто тако према Бориши су многи испали више него коректни. Од људи у Игокеи који су му дали шансу у периоду када нити један клуб у Европи није хтио ризиковати, преко КСС до селектора Пешић. Који га је вратио у репрезентацију за европске квалификације, одиграо је и 4 меча, иако је било примјетно да код Борише постоји страх од контакта и гдје је било покрића да предност добију други играчи. Пешићу је својствено да тежи гледати мало шире, због тога и јесте вратио Боришу у репрезентацију (што питање је да ли би други селектори учинили, реално нема шансе), и то је више него коректно.
Када оконча играчку каријеру, Бориша неће бити заборављен, нису заборављени ни други бивши српски репрезентативци, неће бити ни Бориша. На неки начин ће се вредновати његов играчки пут. О том потом.
Гдје је запело и шта је Боришу погодило, заиста немам појма. И Бориша мора бити, тачније морао би бити реалан и разумјети гдје је тренутно у односу на друге кандидате за репрезентацију. Ако је то у питању. У сваком случају ружно и непотребно, аутошовинистички и србофобични корпус ће добити муниције за малициозну паљбу по српској кошарци у периоду када су пред нашом националном селекцијом нови изазови.
 
Malo si zaboravio da je i za taj angazman u Igokei morao javno da moli i da se jos tada zalio da su ga zaboravili.

Pa je onda ta prica legla jer je dobio ugovor u Igokei.

Sad je verovatno opet nesto.

Kazes nece ga zaboraviti, ali on ima jos koliko do nacionalne penzije, 14-15 godina recimo.

Verovatno i vise jer se dodeljuje na predlog komisije, a da li ce komisija bas njega i kada da predlozi to nije poznato. Mozda opet bude moratorijum na nove penzije.

Treba da prezivi dotle, a kako kazes nema vise kvaliteta za ugovor negde.

Nije bas prijatna situacija.

Izazova ce uvek biti, te ne mogu da sluze kao izgovor da se problemi ne resavaju.
 
Сам Бориша је објаснио (овдје) своју реакцију
"Od Saveza je stigla poruka da nema mesta za mene u reprezentaciji. Hvala", napisao je Boriša Simanić, a prenosi portal "Telesport".
Погодило га је што није у конкуренцији за европско првенство. И само потврда да је у питању и непромишљена и непотребна реакција, која ће дати "муниције" аутошовинистичком и србофобичном корпусу за нову малициозну паљбу по српској кошарци.

Пешић је већ према Бориши испао више него коректан, вратио га је у репрезентацију за европске квалификације, одиграо је и 4 меча, иако је било примјетно да код Борише постоји страх од контакта и иако је равнајући се према нивоу игара било покрића да предност добију други играчи. Бориша је у АБА лиги имао 8,4 поена и тек 3,4 скока за 22,6 минута у просјеку по мечу. И број офензивних скокова (0,8 'по мечу) што је за крилног центра премршаво казује о том страху од контакта. Но Пешићу је својствено да тежи гледати мало шире, због тога и јесте вратио Боришу у репрезентацију, и то је више него коректно према Бориши.

Е сад, и Бориша би морао бити реалан и разумјети гдје је тренутно у односу на друге кандидате за репрезентацију. А тренутно нема основа да се нађе и у некој широј конкуренцији, на његовој позицији опака је конкуренција, подоста је играча који су имали бољу сезону, (Филип Петрушев, Никола Јовић, Душан Беслаћ, Тристан Вукчевић, Богољуб Марковић, Филип Јовић) и који држе виши ниво игара, који су сви редом млађи, играју са већом енергијом, агресивношћу, и који објективно зсаслужују предност. На Пешићу је да све то сагледа, и сезону и колико то може помоћи потребама репрезентације, процијени коме дати предност и то уопште није лак задатак.
У сваком случају ружно и непотребно.
 
Glede propasti ženske reprezentacije. Sad vidim da je Jelena Todorović postala prvi trener muškog tima u istoriji (u Brazilu), mogla bi ona biti budući selektor ženske reprezentacije.
1571790_jelena-todorovic_ls.jpg
 
Наша селекција У-20 окончала је наступ на ЕП.
На крају је измакла медаља, наши млади кошаркаши освојили су 4.мјесто. Пет побједа те два пораза, у полуфиналу од Италије 78;85 (стат. овдје) те у борби за бронзу од Француске 62:73 (стат. овдје).
Медаља је измакла, међутим, утисак је више него добар.
Наши су на ЕП отишли силно ослабљени, без шесторице понајбољих играча, Николе Топића, Богољуба Марковића, Асима Ђуловића, Огњеена Станковића, филипа Јовића те годину млађег Митра бошњаковића који није играо СП У-19 и по мени је пропуст што се није прикључио овој селекцији. Разлози изостанка разни, иглавном оправдани.

ЕП је потвдило да у овом годишту и поред изостанка играча који су важили за најперспективније, имамо добру базу младих кошаркаша који имају потенцијал и преко којих имамо каппитал за будућност.
Крилни центар Павле Николић је показао понајвише од наших играча на овом ЕП, лимитиран висоином (200 цм) али велика енергија, борбеност, одиграо је одлично читав турнир, посебно меч у 1/4Ф против Шпаније.
И бек-ап опција на поз.4, Лазар Гачић одиграо је јако добар турнир, момак који има велики потенцијал, добре предиспозиције, има висину (214 цм), дуге руке, скочан, фине кретње, има велики простор за напредак. Даље је до рада и посвећености.
Комбоо бек Алекса Ристић је мало покварио утисак у задња два меча, до полуфинала одиграо је на високом нивоу, показао спортску дрскост, карактер. Он је недавно прешао на унив. Индиану и видјећемо како ће ићи развој. Момак којег треба пратити.
Наши су на ЕП због изостанка Ђуловића и Бошњаковића отишли без играча на природној позицији ниског крила. Зато су читав турнир одиуграли са три бека у петорци. И ту је бек Лука Савановић, покривајући ту позицију одиграо одличан тирнир. Момак који је откровење овог ЕП што се тиче наших кошаркаша. Годинама маргинализован, прво у јуниорима Меге, претходне сезоне у Воши, на овом ЕП доказао је да је неправедно маргинализован. Јако занимљив играч.
Центар Виктор Микић је одиграо добро СП У-17 2022.године. А онда је прво у млађим узрастима Партизана па кроз амерички средњошколски програм те унив. Флорида потпуно нестао. Претходне сезоне је одииграо само 4 минута у колеџ кошарци. Имао је на овом ЕП осцилација, али и добрих партиија, добар у заштити рекета и офензивном скоку, и код њега постоји простор за напредак.
Омалени плеј Андреј Мушицки, изузетно користан у одбрани, агресиван на спољној линији противника, први "крадљивац" лопти на овом ЕП, нови Алекса Аврамовић у најави.
И остали наши млади кошаркаши су одиграли добар турнир, разочарао није нико.
Стручни штаб нашег тима одрадио је више него добар посао и из ове екипе реално извукао максимум.

Европско првенство је за наше завршено, остаје жал што је измакла медаља али утисак је добар. Највише због приступа наших младих кошаркаша, залагања, бнорбености, показали су карактер., и у мечевима које су изгубили.
Сада је пред свим младим кошаркађима до рада, посвећености, истрајности.
И у овоиј екипи постоји потенцијал да добијемо више врсних кошаркаша, оно што је најважније, и поред бројних проблема, околности које су се показале реметилачким фактором и по питањеу овог такмичења и уопште задњих година, српска кошарка је на добром курсу.
 
Moze se reci da je rezultat iznad ocekivanja.

Glavni utisak je da je doslo vreme da ne moze da se igra bez crnaca.

To je vec u zenskoj konkurenciji pravilo, ko ima bar 2 crnkinje taj osvaja medalje. Jednom u 10 godina se desi da belacka ekipa osvoji.

A kod ovih U20 muskaraca su italijani presli igricu, imaju 5 crnaca. Igraju sa 3 ili 4 uvek.

Onda ubace jednog belca koji se zove Ferari da zvuci italijanski.

Ali ovo nema smisla vise, evo sad razbijaju Litvaniju u finalu. 16 razlike na poluvremenu. Nije zanimljivo uopste.
 
У сваком спорту, спортисти из неких земаља имају боље предиспозиције за тај спорт. И атлетици на дугим пругама атлетичари из Кеније и Етиопије доминирају не због бољег рада, посвећености (има и тога али није кључно) него зато што имају боље предиспозиције.

У кошарци боље предиспозиције за ту игру имају тамнопути момци. И то је тако. То одавно потврђују Американци афричког поријекла али задњих деценија и кошаркаши из Африке потврђују да имају нешто боље предиспозиције за ову прелијепу игру. То се прије свега односи на земље у појасу који обухвата некадашње француске колоније, Сенегал, Мали, Камерун, Буркине Фасо, но момака са добрим предиспозицијама има и у другим дијеловима Африке, Судану, Нигерији и другим земљама. Разлог зашто ове земље, прије свега ове четири, и поред момака изузетних предиспопзиција, нису направиле искорак у кошарци јесте тај што кошаркашки програм у тим земљама није на потребном нивоу.

Зато мноштво тих момака игра у Европи, и у млађим узрастима тимова, а многи (дал су рођени у Европи а вуку поријеклчо из тих земаља или су натурализовани или имају рецимо француско држављанство које Француска даје свим играчима рођеним у некадашњим колонијама) од тих Африканаца играју за европске националне тимове, Италија, Шпанија, Њемачка, Белгија (и уопште земље западне Европе) имају већ годинама у свим узрастима по неколико Африканавца, а Француска у тим млађим националним селекцијама некад и по десетак.

Оно што је својствено тим Африканцима, и који играју за европске националне селекције и уопште, јесте да често доминирају у такмичењима млађих узраста, некад дјелују и предоминантно, но касније развој не иде најбоље и деси се да их претекну вршњаци из европских земаља, балканских, балтичких и других, иако су у млађим категоријама наговјештавали већи потенцијал. Разлога зашто је тако је вјероватно више.

И овом тиму Италије У-20 који је узео ЕП и који је савладао наше младе кошаркаше у полуфинауи, поред јФерарија доминирају атлетицизмом петорица Афиканаца, момци очигледно афричког поријекла, за које сам мишљења да су акцелеранти. Но видјећемо како ће развој тих играча ићи наредних година и гдје ће за 4-5 година бити у односу на наше кошаркаше који су играли ово ЕП. Увјерен сам да ће неки наши кошаркаши са овог ЕП остварити боље каријере, но живи били па видјели.

Нека други брину своју бригу, ми требамо гледати себе. ЕП У-20 је завршено. Наши момци су потврдили да има ту потенцијала, да има и међу овим момцима, поред неких који су били одсутини, материјала да израсту у врсне кошаркаше. Тим момцима сада треба на сваки начин помоћи да развој иде како треба. Проблем су одласци на колеџ (из ове екипе Микић, Мишић. Аврамовић а отишао је и Ристић) ту се не може пуно утицати какав ће имати третман али могла би се обновити универзитетска селекција (играчи до 24 године) која је укинута, могуће и током паузе организовати кошаркашке саборе у које би се укључили српски играчи са америчких колеџа. Модела има, треба то само дорадити.
Потенцијала има, сада је до рада, крвавог рада, посвећености, истрајности. Не марим ја за српском кошарком, биће то све како треба.
 
Poslednja izmena:
U subotu pocinje U18 u Areni.

Karta je 300 din

Srbija je u grupi sa Grckom, Litvanijom i Makedonijom.

Srbija je osvojila 3 od poslednjih 6 takmicenja i sad igra pred domacom publikom, tako da je za Fibu glavni favorit za osvajanje.

Zanimljivo da smo imali i 3 MVP igraca, ali niko od njih nije napravio neku znacajnu karijeru.

Jedan je zavrsio u Sibiru i Makedoniji, drugi u Turskoj. Jedino Topic kao najmladji jos ima neku sansu.
 
Тренер Никитовић изабрао 12 јуниора за ЕП У Београду
Селектор У18 репрезентације Србије Саша Никитовић изабрао је 12 јуниора који ће бранити боје наше државе на Европском првенству, које се од 26. јула до 3. августа одржава у Београдској арени.
На списку Никитовића се налазе:
Петар Радовић, Андреј Лучић, Огњен Срзентић, Јован Бикић, Матија Поповић, Стефан Исаиловић, Ђорђе Шекуларац, Алексеј Обућина, Стефан Марјановић, Лазар Стојковић, Павле Бачко и Петар Остојић.
Некако како је постало уобичајено овог љета са млађим узрастима, и ова селексија је ослабљена. Недостају плејмејкер Андреј Бјелић из Реала и крило Никола Каралић, који иако су годину млађи од излазног годишта имају квалитет и мјесто у понајбољој петорци у овој екипи.
Обојица су били у конкуренцији, разлоге изостанка не знам, вјерујем повреде.
Шта је ту је. У овом годишту српска кошарка нема баш потенцијал какав има у годиштима 2005-6., 2008. а изгледа да и у годишту 2009. има неколико изузетно перспективних кадета.
А ето лишени су помоћи и понајбољих играча у годишту 2008.
Тешко је рећи шта очекивати. Прије двије године тада у узрасту У-16 такође није обећавало пред ЕП но одиграли су наши тада кадети добро ЕП и заузели 7.мјесто.
Надати се да ће наши имати подршку у београдској Арени, мада ту је ?. београдски кошаркашка публика је поприлично размажена, тешко је очекивати подршку какву су наши јунуиори имали прије двије године у Нишу.
Стручном тиму и нашим јуниорима пуно среће на ЕП.
 
kažem ja da medelje u mladim kategorjama nisu tako bitne
Znaci da mi i kad osvojimo medalju nismo u stanju da napravimo velike igrace od velikih talenata.

Iz te prve dve ekipe koje su uzele zlato su Filip Petrusev, Balsa Koprivica, Arijan Lakic, Uros Trifunovic, Marko Pecarski, Dalibor Ilic...

Iako imaju 25-6 godina, oni su i dalje talenti, rezerve, ne mogu da igraju u velikim klubovima. Idu u NBA u letnju ligu sa 5-6 godina mladjim igracima.
 
У земљи Србији има заљубљеника у кошарку, којима је кошарка начин живота, но 90% љубитеља спорта само фудбал признаје, кошарка је (за њих) глупава игра вриједна пажње само ако наши донесу медаљу са великог такмичења или ако Јокић добије признање МВП у ен-би-еју. Зато од таквих имамо сталне малициозне коментаре и пљувачину по српској кошарци, готово сваки српски играч се омаловажава, струка по тим пљуцачима нема појма, обавезно мрачење како пропада српска кошарка, сваки пораз наше селекције добије кудикамо већу пажњу него успјех, и у млађим категоријама.

Такмичења млађих узраста итекако имају важност. Није спорно, када заврше такмичења млађих националних селекција У-18, у-19 или У-20, тим младим кошаркашима тек предстоји крвав рад, много одрицања да би се временом тај потенцијал претворио у квалитет за сениорску. конкуренцију
Играчи се формирају кроз добар рад у клубовима током читаве године, такмичења националних селекција су тест тог рада, доброг или лошег. Добар резултат је потврда да се добро ради, подстрек је клинцима да наставе марљивије радити, расте кошаркашки рејтинг нације и ствара се бољи амбијент за развој кошарке. Зато јесте важно у млађим узрастима остварити добре резултате.

Рад са младим играчима је мукотрпан посао, ту треба пуно и обостране посвећености, и тренера и клинаца, и етузијазма, и правилног рада, усмјеравања, и стпљења, и рада на отклањању рђавих навика, важне су и предиспозиције код клинаца, радна етика, важан је и добар избор средине, да добију правовремену шансу у одређеном узрасту и касније у сениорима, да их заобиђу повреде, важна је и "глава", колико ти млади играчи разумију кошарку. Па и ако се све то и још доста тога посложи, покаже се да то није тај квалитет. И када су млађи узрасти у питању и прелаз из јуниорске у сениорску кошарку, у најбољем случају, тек 1/3 тих јуниора оствари у сениорима оно што су наговјештавали у јуниорском узрасту. И то је тако.

Српска кошарка је имала мање расипања надарених кадета и јуниора од других европских националних селекција, српски играчи који би у јуниорском узрасту показивали потенцијал у правилу би се биље развијали од својих европских вршњака, примјера је јако пуно. Па и неки играчи који нису показивали потенцијал у млађим категоријама, рецимо Стефан Јовић, Никола Калинић, Алекса Аврамовић, који нису важили за перспективније у свом годишту (Јовић и Аврамовић нису били ни међу 20 најперспективнијих српских играча у свом годишту) који су играли дуго прву или другу српску лигу, до двадесдер друге, двадесет треће, би својим радом, посвећеношћу, уз помоћ струке временом претекли вршњаке који су више обећавали и постали евролигашким играчима. Таквих примјера баш и немамо у другим националним селекцијама.
Што говори да ипак има доброг рада и са млађим узрастима, на прелазу у сениорску конкуренцију и касније.. Сад што се међу много позитивних примјера, детектују искључиво негативни, други је пар опанака..
 
Медији опет проституишу причу око Борише Симанића, ваљда у тежњи да се што више загаде односи у српској кошарци.
При чему се манипулише и лаже. Тако водитељица (од заустављеног времена овдје) провлачи како 2 године изостаје позив Симанићу у репрезентацију.
То је једноставно лаж. Не изостају позиви Бориши у репрезентацију, чиме би се ето дало закључити да је Бориша заборављен. Не, није заборављен, позиван је за оба "прозора квалификација" за ЕП, одиграо је сва 4 меча. При чему се селектор Пешић огрешио и о Богољуба Марковића и о Филипа Јовића који држе виши ниво игара, играју боље, са већом енергијом, агресивношћу, и заслужочо су предност у односу на Боришу.
Но Пешић гледа шире, тим позивима иако су други заслужили предност, је управо дао подршку Бориши, дао до знања да није заборављен. И то ће свако поздравити, важни су резултати, важно је градити здраве односе у српској кошарци.
Код Борише постоји још увијек примјетан страх од контакта. Његоив учинак ове сезоне (8,4 поена, 3,4 скока од чега само 0,8 офензивних за 23 минута у просјеку) не дају покрића да се нађе међу 24 кандидата за ЕП, једноставно имамо на његовој позицији барем шесторицу бољих.

Тако да је сва та прича непотребна и ружна. Није више јасно ни шта је Бориша очекивао. Због чега је озлојеђен? КСС је испао коректан према њему, као и људи из Игокее који су му дали шансу када нико није хтео ризиковати, као и селектопр Пешић. Ако је очекивао да му селектор Пешић и КСС нађу клуб у сезони 2023/24 када се тек враћао животу, мало је нереалан. Па побогу ко ће, који клуб ће ризиковати? И Игокеа му је указала шансу у јеку завршене сезоне када нико други није.Право на незадовољство свако има, били разлози основани или не, али и Бориша мора бити свјестан да бити српским репрезентативцем носи одговорност.
 
Селектор Пешић за разлику од неких претходних година није објавио шири списак камндидата од неких 24 кошаркаша, што је свакако исправно јер смо имали претходних година малициозне коментаре поводом тог списка од стране оних који и нису допбро упућени у стање са играчима, нити их то уопште занима већ је важна само пљувачина по српској кошарци.
Већ ће Пешић у понедјељак објавити ужи списак кандидата за репрезентацију, неких 16-17 имена који ће почети припреме.
Наша селекција има доста врсних играча који конкуришу за националну селекцију, увсажавајући Пешићев рукопис међу кандидатима вјероватно се налазе;,Василије Мицић, Никола Топић, Стефан Јовић, Алекса Аврамовић, Михаило Петровић, Богдан Богдановић. Марко Гудурић, Вања Маринковић, Ирош Трифуновић, Огњен Добрић. Дејан Давидовац, Никола Ђуришић, Никола Јовић, Тристан Вукчевић, Ален Смаилагић, Филип Петрушев, Душан Беслаћ. Богољуб Марковић, Никола Јокић, Никола Милутинов, Балша Kопривица, Душан Ристић. То је неких 22 сигурних по мени који су на том ширем списку, остаје опет по мени, дилема на бековским позицијама Стефан Миљеновић, или Огњен Јарамаз, те на унутрашњим Алексеј Покушевски или Урош Плавшић. То би отприлике било то, одабрати од толико врсних кошаркаша 16-17 који ће почети припреме па онда и коначних 12 није нимало лак задатак.
 
Kad moze kod nas da ne igra jedan Teo, onda sve moze.

I to kao MVP Evrokupa. To leto je izbacen napolje.

Koju su to statistiku imali Jare, Avram, Jovic, pa je to bolje od MVP-a i kosarkaski bolje od Tea bilo kad bilo gde.

Kad je to proslo, taj bezobrazluk, sad moze sve da prodje.
 
У земљи Србији има заљубљеника у кошарку, којима је кошарка начин живота, но 90% љубитеља спорта само фудбал признаје, кошарка је (за њих) глупава игра вриједна пажње само ако наши донесу медаљу са великог такмичења или ако Јокић добије признање МВП у ен-би-еју. Зато од таквих имамо сталне малициозне коментаре и пљувачину по српској кошарци, готово сваки српски играч се омаловажава, струка по тим пљуцачима нема појма, обавезно мрачење како пропада српска кошарка, сваки пораз наше селекције добије кудикамо већу пажњу него успјех, и у млађим категоријама.

Такмичења млађих узраста итекако имају важност. Није спорно, када заврше такмичења млађих националних селекција У-18, у-19 или У-20, тим младим кошаркашима тек предстоји крвав рад, много одрицања да би се временом тај потенцијал претворио у квалитет за сениорску. конкуренцију
Играчи се формирају кроз добар рад у клубовима током читаве године, такмичења националних селекција су тест тог рада, доброг или лошег. Добар резултат је потврда да се добро ради, подстрек је клинцима да наставе марљивије радити, расте кошаркашки рејтинг нације и ствара се бољи амбијент за развој кошарке. Зато јесте важно у млађим узрастима остварити добре резултате.

Рад са младим играчима је мукотрпан посао, ту треба пуно и обостране посвећености, и тренера и клинаца, и етузијазма, и правилног рада, усмјеравања, и стпљења, и рада на отклањању рђавих навика, важне су и предиспозиције код клинаца, радна етика, важан је и добар избор средине, да добију правовремену шансу у одређеном узрасту и касније у сениорима, да их заобиђу повреде, важна је и "глава", колико ти млади играчи разумију кошарку. Па и ако се све то и још доста тога посложи, покаже се да то није тај квалитет. И када су млађи узрасти у питању и прелаз из јуниорске у сениорску кошарку, у најбољем случају, тек 1/3 тих јуниора оствари у сениорима оно што су наговјештавали у јуниорском узрасту. И то је тако.

Српска кошарка је имала мање расипања надарених кадета и јуниора од других европских националних селекција, српски играчи који би у јуниорском узрасту показивали потенцијал у правилу би се биље развијали од својих европских вршњака, примјера је јако пуно. Па и неки играчи који нису показивали потенцијал у млађим категоријама, рецимо Стефан Јовић, Никола Калинић, Алекса Аврамовић, који нису важили за перспективније у свом годишту (Јовић и Аврамовић нису били ни међу 20 најперспективнијих српских играча у свом годишту) који су играли дуго прву или другу српску лигу, до двадесдер друге, двадесет треће, би својим радом, посвећеношћу, уз помоћ струке временом претекли вршњаке који су више обећавали и постали евролигашким играчима. Таквих примјера баш и немамо у другим националним селекцијама.
Што говори да ипак има доброг рада и са млађим узрастима, на прелазу у сениорску конкуренцију и касније.. Сад што се међу много позитивних примјера, детектују искључиво негативни, други је пар опанака..
Slažem se u potpunosti. Dodao bih samo - mladim igračima trebaju uzakmice. Treba kontinuirano da igraju, svaki vikend. Iskusno trenersko oko treba da oceni kojim igračima treba dati više šanse, koje treba pogurati, koje sačekati da se razviju, gde treba da se nešto popravi, da se radi individualno. Ali sve je to moguće samo ako se igra. Ako se sedi na klupi ili još gore na tribinama (što jeste slučaj) onda džaba naporni treninzi i trud.
Po meni je to slaba karika gde se gube igrači. U trci za finansijama, klubovi biraju gotove igrače, često strane igrače a mladi ne dobijaju svoju šansu. U odbranu klubova rećiću i to da ima krivice na drugoj strani, odmah se traže pare, igrač nije kompletan ali ima u glavi cifru koja treba da mu se ispalti. Taj balans mora da se ponovo uspostavi.
 
zar nije Teodosić okačio patike o klin?
Jeste sad. Nije onda kad je oteran iz reprezentacije.

Pricamo o tome kako Pesic radi.

Njegov moto je da ne treba da igraju najbolji.

Sad treba da gledamo statistiku i da sravnjujemo kolika bi bila za istu minutazu i da onda utvrdjujemo ko ima kos vise ili skok vise. I ko je tu ostecen.

A kad se desilo najvece ostecenje onda se cutalo.
 
Slažem se u potpunosti. Dodao bih samo - mladim igračima trebaju uzakmice. Treba kontinuirano da igraju, svaki vikend. Iskusno trenersko oko treba da oceni kojim igračima treba dati više šanse, koje treba pogurati, koje sačekati da se razviju, gde treba da se nešto popravi, da se radi individualno. Ali sve je to moguće samo ako se igra. Ako se sedi na klupi ili još gore na tribinama (što jeste slučaj) onda džaba naporni treninzi i trud.
Po meni je to slaba karika gde se gube igrači. U trci za finansijama, klubovi biraju gotove igrače, često strane igrače a mladi ne dobijaju svoju šansu. U odbranu klubova rećiću i to da ima krivice na drugoj strani, odmah se traže pare, igrač nije kompletan ali ima u glavi cifru koja treba da mu se ispalti. Taj balans mora da se ponovo uspostavi.
Све написано је тачно. Проблем императива резултата гдје се клубови радије окрећу странцима, некад и сумњивог квалитета него развоју младих играча из свог погона је присутан. И додатно усложњен све већим егзодусом најперспективнијих младих играча у ен-си-еј-еј. Српска кошарка је и прије док колеџи нису плаћали кошаркаше имала велики егзодус перспективних младих кошаркаша, а сада када колеџи плаћају 3-4 више него ли ти млади кошаркаши могу зарадити у Европи, тај егзодус биће немогуће зауставити.
Тај проблем имају сви у Европи, у европским лигама се боре кроз ограничења броја странаца у домаћем првенству (но и ту се подвлађује богатим тимовима, рецимо у Турској је било ограничење од највише 5 странаца у сваком мечу, претходне сезоне је повећано на највише 7 странаца с тим да увијек на паркету мора бити барем један турски играч), но у Србији то је могуће у КЛС гдје постоји ограничење на 4 странца. Но шта вреди када најбољих 6 српских тимова (седам ако придодамо Игокеу) не игра КЛС већ АБА гдје нема ограничења броја странаца.

Како си и примијетио, клубови ће увијек оправдати своја чињења, ако српси кошаркаш односно менаџер тражи 5.000 € мјесечно, а за 3-4.000 €, могу довести Амера који у том тренутку неће дати слабији допринос (а таквих ситуација имамо и КЛС,у водећим АБА тимовима су веће цифре), клубови ће се окренути опцији два, иако им дугорочно то неће донијети добро.
Још ако погоде са Амером што је Борац из Чачка учинио са Брајсом Џонсом и касније Хантером Хејлом који су дошли за баш мале паре а данас зарађују 6-7 пута више него тада, нико им не може замјерити због такве одлуке.

Но мора се гледати и дугорочна добробит српслке лкошарке, гдје је од огромне важности да српски млади играчи на вријеме добију шансу, да играју јаке утакмице које носе притисак, јер само тако ће достићи потребан ниво. Ту ако закасните, ако не дате младом играчу на вријеме шансу, закаснили сте, нема касније поправка. Начина сигурно има, и кроз измјене у систему такмичења, и кроз јачање развојних тимова гдје ће бити оријентација баш на младима, и кроз стимулисање тимова да више улажу у млађе лкатегорије и играче и кроз семинаре гдје ће се струци дати до знања колико је важно улагати у младе, и кроз друге акције. Улагање у младе јесте микотрпан процес али улагање у младе се увијек временом исплати.
 
Poslednja izmena:

Back
Top