Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"Тражите Господа свакодневно, али тражите Га унутра у свом срцу, а не изван њега. А када Га пронађете, стојте са страхом и ужасом, попут Херувима и Серафима, јер је ваше срце постало престо Божији.
Али да би сте пронашли Господа, смирите се до земље, јер се Господ гнуша поноситих, али зато воли и посећује оне који су смерни срцем."

Свети Нектарије Егински митрополит Пентаполиски
 
❀ ✿ ❁Zavist je najbolji dokaz, koliko se ljudi oseća nesrećnima.

❀ ✿ ❁Zavidnik postaje siromašniji, ako gleda kako se drugi bogate.

❀ ✿ ❁Zavist se nikada ne prikrade u prazne ambare.

❀ ✿ ❁Mržnja je aktivno nezadovoljstvo, zavist pasivno; ne smemo se stoga čuditi što zavist tako brzo prelazi u mržnju.

❀ ✿ ❁ Zavist je umeće nabrajanja tuđih blagodati umesto svojih.

❀ ✿ ❁Zavist je kao i mržnja, negativna emocija. Manifestuje se kroz neprijateljski stav i osećanje prema drugima koji imaju nešto što smatramo da to više pripada nama. Ona ima teške posledice po zavidljivog čoveka. Ne samo da mu pričinjava bol i stvarnu patnju, već je zavist porok opasan po društvo, jer vrlo često biva uzrok INTRIGA, KONFLIKATA, SKRIVENIH I OTVORENIH RATOVA I REVOLUCIJA.

❀ ✿ ❁ Zloba je jednostavno neukrotiva, pa čak i onda kad joj učinite najveće dobročinstvo. Da bi videli neprijateljevu propast, neki su spremni i na vlastitu, jer zla osoba je u stanju namerno povrediti osobu koja joj ništa nažao nije učinila ... tužno i žalosno, ali takvih osoba ima jako mnogo.

Ove užasne osobine obično dolaze zbog nedostatka znanja (kućnog vaspitanja), nedostatka vere, logike, pa i sopstvene hrabrosti (kaže se u narodu – kameno srce). Nesavršen čovek (niko nije savršen), ali onaj koji je zaostao u svom razvoju, više voli da sažaljeva nego da oda priznanje uspešnom, jer sažaljenje izaziva simpatije, a uspeh izaziva neprijateljstvo neuspešnih!

Pri tom se zanemaruje činjenica, koju je precizno opisao genijalni Fjodor Dostojevski u rečenici : „Za čoveka nema ništa primamljivije od slobode njegove savesti, ali ni ništa teže”!

Sigurno ćete se složiti, da ćemo odgovor na pitanje – zašto je to tako, pronaći u činjenici da je daleko više nesavesnih, nego savesnih i mnogo više nepoštenih, nego poštenih itd.
 
Иштите као Илија, тражите као Мојсије, молите се као Јаков, волите као Јован, и искрено се кајте као Петар.
Све то само из једног великог разлога – да никад не изгубите радост живота, то јесте Живот сам.

Свети Јустин Ћелијски
 
Дошло је време када се добро бори са злом, јер је од безакоња направљен закон, а од греха - мода. А када видите да се дешавају несреће, да држава доноси шашаве законе и да уопште постоји једна нестабилност, не бојте се. Помоћи ће Бог.

Свети Старац Пајсије Светогорац
 
Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се (мислено) изменити. Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли.

Oтац Тадеј
 
Грех није преступ или нарушавање некаквог спољашњег закона и правила, као што многи погрешно мисле, преступ због којег човек мора да буде кажњен. Грех, дакле, превазилази оквире морала и права. Јер грех има везе са самом суштином човековог постојања, то јест, грех је онтолошка категорија, јер ако је циљ човековог живота да живи у заједници љубави са Богом, онда грех, који раздваја човека од Бога, јесте пре свега промашај.

митрополит Порфирије
 
“... Говоре незналице и злотвори да Срби имају култ мртвих. Није тачно! Култ живих – ми идемо на гробље јер верујемо да су они живи! И зато их помињемо...
И кад дођем на скупове, као што је било у Сава центру поводом (годишњице) бомбардовања, па кажу минут ћутања. - А зашто минут ћутања?! Коме, мраку?! И видели сте да на телевизијским екранима кад неко њихов умре, минут мрак на телевизији. - Па не иду они у мрак, они су живи!...
... Пример, једном мом пријатељу са Дурмитора умро је млад отац, и сахранили су га у Новом гробљу у Београду тамо где су нови гробови, дубоко. И ишао је неколико месеци сваке суботе на гробље, ишао сам и ја али не увек. И он каже, да је сваког дана ту један човек, јер је гроб крај гроба његовог оца – Лазар студент рударства – има на мермерном равном гробу оне чекиће – знакове рударства.
И једног дана ја кажем: Бошко, ја ћу да поменем. - Помени Господе покојног Илију и Лазара студента рударства. Кад сам завршио, прилази ми човек до тада мени непознат и грли ме: Хвала вам оче! Хвала вам оче! Знаш оче, ја сам учио друкчије... Не верујем... Али ја не могу да прихватим да ја мога Лазара нећу видети. - Ја га загрлим па кажем: Мој пријатељу, твој проблем је врло прост! Пусти луду главу коју су ти напунили којечиме, држи се срца, срце ти добро вели, видећеш га сигурно.
Ето осећања, нормалог осећања – он је жив! А не култ мртвих, сачувај Боже! Српски народ је итекако везан: „Гробови наши бориће се с вама“ - светли гробови наших песника и и и...
Према томе, осећамо ту заједницу, то зовемо небеска Црква, ту су анђели, арханђели и ту су наши мили и драги и живи су. Каква ће радост бити кад се сусретнемо итд. Царство небеско ће бити сусрет свих са свима. Како ће то бити остварено? Ја верујем, на модеран начин да кажем, један козмички екран у коме ће се сви видети са свима, и то ће бити у исто време и Страшни Суд. Кад се сусретнемо нема више режије, нема лажи, нема лицемерја... ЛИЦЕМ у ЛИЦЕ...“

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
 
О причешћу - Старац Јосиф Исихаста

Треба да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо“

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.
Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.
Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:
- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају.
 
"Немој мислити да су мученици само они којима је одсечена глава,
једном приликом, јер се нису одрекли Христа. Мученици су и сви они који се не одричу врлине и стрпљења.
Први су једном посведочили своју веру, док други мало- мало сведоче своју веру.
Они су бескрвни мученици свог избора.
Невидљиви свету, али очигледни Богу."

преподобни Јефрем Катунакијски
 
Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени тест из веронауке.
Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања.
Прво питање: “Ко је Бог?” почела је диктирати учитељица.
Друго питање: “Како знате да Бог постоји ако га нико никада није видео?”
Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита један по један. Првих 19 били су мање-више понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: “Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични.
Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака. Замолила га је да дође до њеног стола и предаде му његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.
Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри, те он, ипак, јецајући почне читати:
“Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо, ако га нема, наш живот је горак, без укуса.”
Велики аплауз је одекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: “Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.”
“Немојмо заборавити да додајемо овај ШЕЋЕР у наше животе!”

са странице ''Толошка парохија''
 
"Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт.6,14-15). Какав једноставан и свима доступан начин спасења! Теби се опраштају греси под условом да и ти опрашташ грехе ближњег према теби. Ти си, дакле, сам у својим рукама. Преломи себе и од немирних осећања према брату пређи у искрено мирна - све је у томе. Дан опроштења - велики небесни дан Божији! Када бисмо сви искористили овај дан како би требало, од хришћанских заједница би се стварале рајске заједнице, и земља би се стапала са небом...

Свети Теофан Затворник
 
А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).
 
- Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо.

-Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима.

- Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош.

Игуман НИКОН Атонски
 
У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање Божанске милости.

Старац Јефрем Аризонски
 
Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и не само се молимо, већ учествујемо у црквеним Тајнама и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити к Господу, знајући због чега Му прилазимо. Али за тај сусрет с Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и исповест. Ми у цркву идемо у првом реду ради тога да би се обожили и треба да тежимо да се сједином са Христом и духовно и телесно у Причешћу. И та свест о томе да смо заједно са Богом, не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – «ево Господе ја сам као верни најамник дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама» (чак иако свесно тако не мислимо то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе а не на Господа. И тада ћемо отићи из цркве празни.
 
Благодат Божија привлачи људе као што магнет привлачи металне предмете. Суви разум је размагнетисани гвоздени штап који лупа по металним предметима не би ли се за њега залепили, али они уместо тога измичу.
старац Пајсије Светогорац
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top