Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
gost 271475:
Evo nešto poučno...nije klasična pouka, ali je praktična...
trepp-1.gif


Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam lude
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tude.

Grešio sam mnogo, ucio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još cu, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrecim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cvece
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović
Kliknite za proširenje...
.
 
Бој се Бога и удаљавај се од сваког зла (Прич.3,7). Врхунац твоје побожности нека се састоји у зацарењу страха Божијег и укорењивању тврде намере да се уклањаш од сваког зла, па макар те то коштало чак и живота. Немој се задовољавати само спољашњим изгледом побожности, него се побрини о својој унутрашњости: уђи у себе и гледај начин свог мишљења, тј. да ли је сагласан са нелажним речима Божијим; погледај на своје склоности и расположења, тј. да ли су онаква каква од тебе Господ очекује у Јеванђељу; погледај на читав свој живот, тј. да ли је у свему сагласан са заповестима Божијим. И онда све богопротивно оплачи и замрзни, одлучивши да се више на то не враћаш. Учинивши тако - бићеш премудар.

Св. Теофан Затворник
 
“Možemo da idemo kuda hoćemo, radimo sta hoćemo, pa opet, nije to sloboda. Sloboda je ona Gospodnja Sloboda – kad je čovek oslobođen od tiranije misli. Kad ga ne tiranišu nikakve misli, kad živi u miru. On je tada stalno u molitvi, stalno očekuje od Gospoda, radi po savesti, trudi se. Svaki posao radi od srca. Celokupno biće naše treba da učestvuje u molitvi, i u radu, i u svemu. I da ne budemo ratnici na nepravednoj strani, da ne ratujemo ni sa kim. Da misleno ne ratujemo. Da budemo pomireni sa svima. Da ne primamo uvrede k srcu”. Starac Tadej
 
Kад се схвати пост у правом хришћанском смислу, а не у законском и фарисејском, онда је и праштање увреда и уздржавање од среброљубља пост, и то главни пост, или ако хоћете — главни плод поста. Јер заиста врло малу цену има уздржавање од јела без уздржавања од враћања увреде за увреду и без уздржавања од опсене земаљскога блага.

Из "Омилија" Светог Владике Николаја
 
Пост нас приближава анђелима. – Свети Симеон Солунски

Драга у Христу браћо и сестре, драги верници, Настављајући благословену и пастирски одговорну традицију наших претходника, ми, ваши свештеници упућујемо вам овогодишње пастирско писмо са искреном жељом да оно допринесе духовној обнови и личном узрастању у православној вери. Пред нама је најзначајнији, најузвишенији и најрадоснији период године, време прослављања највећег хришћанског празника који представља основ, круну и смисао целокупног Хришћанства, а то је Васкрсење Христово – Васкрс. Овоме празничном слављу, црквеном колико и породичном и личном, претходи припремни седмонедељни пост. О његовој улози у нашем животу и изузетној важности, посвећујемо наше скромно писано обраћање. Зашто је пост важан? Пост је неопходан у животу сваког православног хришћанина. Бог је човеку дао заповест да живи врлинским животом, што превасходно подразумева да непрестано напредујемо у сазнавању и откривању истина наше вере, да се учесталије молимо и настојимо да духовно и побожно живимо. Неопходна лествица у овом успињању јесте пост. Стога је Свемудри и Свезнајући Господ, дао још у Старом Завету нашим прародитељима, првим људима на земљи Адаму и Еви, заповест о посту. Син Божији, Господ наш Исус Христос својим личним примером потврдио је пост као начин живота који нас приближава Богу. Један светогорски монах пишући о важности поста, оставља нам следећу своју мисао: ,,Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.“ Циљ поста Греховни живот удаљава човека од Бога, свог Творца и највећег добротвора. Но, ова чињеница не сме бити повод за лењост, неспремност за промену и истрајавање у пролазним и обманљивим насладама света, који по речи нашег Спаситеља и Господа Христа ,,сав у злу лежи“. Свет би без Христа био горка трагедија за коју изостаје помоћ, долина суза, препуна тешкоћа, мука и бесмисла. Као светлост и нада, утеха и охрабрење, пред очима верујућег, православног човека искрсавају два лека, а то су пост и молитва. Бог је установио пост знајући какву огромну корист може имати онај који благодарно прихвати да њиме уздигне своје тело и своју душу на спасоносни пут који исцељује човека од робовања телесним страстима, доводећи га у благодатно душевно стање у којем почиње да осећа близину Божију. На питање шта је заправо основни циљ поста, свети Јован Златоусти, највећи проповедник у историји хришћанства, одговара да пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева, живота који није усмерен на Бога. Напустивши греховне навике долази се до јачања унутрашњих, духовних сила у човеку, које му помажу да увиди своју грешност пред Богом и крене путем врлине, чистоте и побожности. Наш Бог је милостив и дуготрпељив, није Бог освете нити казне. Он стрпљиво чека да се покајемо и вратимо к Њему, примајући нас увек у свој топли очински загрљај. Живот у близини Божијој доноси изобиље мира и радости у нама, напретка и исцељења свих немоћи и недостатака које поседујемо. Грех одваја човека од Бога, а покајање нас враћа к Богу. Две стране поста Будући да је човек састављен од тела и душе, тако и пост има две основне димензије – телесну и духовну. Телесна, односно, материјална и физичка страна поста односи се на добровољно уздржавање од јаке и мрсне хране. Прекомерна храна изазива раслабљеност, мрзовољу и немоћ у човеку, потпуно господари њиме спречавајући га за напредовање у добрим делима, јер од неуздржљивости у храни долази свака друга неуздржљивост. Међутим, истински пост ни у ком случају не сме бити сведен само на поштовање правила о једењу посне и разумеван као избегавање мрсне хране у току одређеног периода. У време поста потребно је да хранимо своју душу молитвом и речју Божијом, читајући Свето Писмо и описе живота наших светитеља, редовно одлазећи у цркву, трудећи се да исправимо оно што је погрешно у нашем животу. У овоме нам нарочито помаже учествовање у великопосним богослужењима, која особеношћу свог молитвеног израза и богатством свештене поруке, услед учесталих читања библијских одломака, надахњују и крепе човека да истраје у данима поста и његов ток достојно заврши, постајући победитељ греха. Врхунац и круна свих наших подвига у посту и молитви јесте учешће у Светој Литургији на којој се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Кроз ову највећу Свету Тајну наше православне вере, Христос постаје део нашег тела, улази у нас цео Христос и постаје једно са нама и ми пребивамо у Њему. Спаситељ откривајући и дарујући нам ову Тајну у Светом Јеванђељу каже: Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Који једе хлеб овај живеће вавек“ (Јн 6, 51, 53, 56-58). Ово је својеврсна црквена напомена да за време поста обогаћујемо свој духовни, интелектуални и унутрашњи свет, да сазнајемо и промишљамо о ономе што доноси смисао и радост нашем животу. Уколико би се, пак, улога поста ограничила само на телесну природу тада она не би била потпуна. Телесни пост је припрема за његову другу и неизоставно потребну страну, коју називамо унутрашњом, духовном и подвижничком. С обзиром да је према учењу свете Православне Цркве човеково биће јединство тела и душе, невидљиве и бесмртне, и она потребује нарочиту храну да би у добру узрастала и снажила се. Пост је Божији дар човеку да уз Његову помоћ и кроз властито плодотворно старање и настојање постигне оздрављење и преображај, напредак и кротост и милосрђе целокупног свог бића. Душевна чистота коју човек задобија трудећи се у благословеним данима поста, усељава се у њега кроз ослобађање од чулних страсти и порока, гнева, раздражљивости, злих мисли, грешних намера, зависти, гордости, лагања, осуђивања. Тако се разгорева у човеку жар пламене љубави према Богу, врлини, ближњима; проширује границе властите личности кроз спремност на преумљење и промену – од потчињености греховном животу и замкама које поставља непријатељ рода људског према крепости и светлозарности душевних снага које ослобађају од ропства греху, смрти и Сатани. Све ово добија свој прави печат и истинску сврху само у Светом Причешћу, а њему треба да претходи исповест. Бог је свештеницима дао власт и право да опраштају људима њихова сагрешења. Исповест има своју видљиву страну, а то је присуство у цркви особе која се исповеда и свештеника који обавља овај свети и узвишени чин. Невидљиву пак страну чини опроштај грехова кроз свештеникову молитву ономе који се искрено каје за све што је учинио. Дакле, након што у потпуној тајности свештенику кажемо оно што обремењује и мучи нашу душу и савест, следи молитва којом се од Бога призива благодат да својим милосрђем опрости оном који се каје сваки учињени грех. Свако може да приступи исповести, у току сваког дана, а нарочито је то потребно управо у данима поста када се спремамо за Причешће. Корист коју човек има од поста Значај и величина поста пред нама искрсавају као силно духовно оружје које човека чини храбрим и радосним, спремним да ојача своју повезаност са Богом, јер се њиме ослобађамо од привлачне привезаности и усмерености на земаљско и материјално. Црква није установила пост који би био у таквом трајању, облику и мери да би изнурио и онеспособио човека и угрозио његово здравље. Човекољубиви Бог дао нам је заповести своје да би нас заштитио од зла, смрти и пропасти. Није душекорисна слобода када људи мисле да им је све допуштено. Ми слободу детета ограничавамо од самог његовог рођења. Када дође на свет, обавијемо га повојима, кад поодрасте око њега постављамо ограду. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте. Исто је и у духовном животу. Потребна је искрена воља и спремност на промену. Помоћу поста се враћамо себи самима, свом аутентичном назначењу као православних хришћана, олакшавамо тело како би и душа била слободнија за благословена дела Божија. Један од највећих хришћанских учитеља из IV века, свети Василије Велики рећи ће о повезаности наше душе и поста следеће: ,,Анђели бораве са онима који су душу своју очистили постом.“ Многе ствари и у световном и у духовном животу превазилазе наше снаге али никада не смемо изгубити из свог ума и срца мисао и осећање да је Господ уз нас. Потребна је разумна поступност и труд према властитим снагама и помоћ Божија засигурно неће изостати. Не треба се предати малодушности и очајању ако се догоди да за време трајања поста западнемо у искушење те преступимо заповест. Један од највећих руских теолога XX века, разматрајући такву ситуацију, бележи: ,,Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.“ Неопходно је поменути да се облик и начин поста деце и оних којима је услед болести здравље нарушено, могу ублажити и прилагодити оној мери која би за њих била погодна и сношљива. Сваки верник, или пак родитељ детета, може благовремено са својим парохијским свештеником да искрено и отворено поразговара о овом питању. Црква кроз своју два миленијума дугу историју познаје наведене околности, показујући према њима разумевање, велику одговорност и обавезу, пружајући увек пригодно решење, узевши пак човеково спасење као темељ своје мисије на земљи. Свештеник може својим верницима, тамо где постоје оправдане потребе и видљиви, несумњиви разлози, да разреши односно ублажи и олакша начин поста. Овим не бива нарушена неизменљивост поста, напротив, показују се човекољубље и старање које Црква има о свим својим верницима. Без поста, покајања, исповести, молитве човек не може да осети истинску радост надолазећег празника. Зато и не изненађује да постови претходе свим великим празницима. Заправо, изостанком ових спасоносних и душекорисних прописа, човек учествује у њима само на нивоу обичаја, традиције, борави у сфери неодређене естетске очараности и емоционалне узбуђености али за њега остају непознате и неприступачне танане нӣти смисла и разлога, поруке и значаја прослављања онога што је Христос учинио за нас људе и за целокупни створени свет. У данима поста, нарочито би требали да будемо погружени у тајну богоцентричности. Ово значи да се најпре замислимо над собом и упитамо се, шта гледамо, слушамо и изговарамо, чиме су нам испуњени ум и срце. Хришћанин се увек мора чувати од греха и уклањати се од њега чак и не допуштати да допадне у такву прилику која би изазвала грех јер је саздан за живот у близину Божијој, а не у одвојености и отуђености од Њега. Наше тело, као видљиви израз наше људске природе, треба да буде место у које ће се сам Бог уселити, зато је и названо храмом Божијим, а станиште у којем обитава Бог треба да буде чисто, светло и радосно. Пост нас опомиње и позива да се загледамо у себе, освестимо се и започнемо живот хитријим корачањем у загрљај Ономе који је свој живот дао, како бисмо ми у Њему и са Њим имали живот вечни. Дубоко је срце човеково, казује нам Свето Писмо, најистинитија реч о нама самима под сводом небеским. То срце је довољно пространо да се у њега могу настанити и чистота ангелска и демонска нечистота. Стога сачувајмо срце чистим и бодрим, спремним да се у њега настани Бог како би нас поново извео на једини исправни пут, подарио унутрашњи разум, те да бисмо њиме вођени и руковођени у радости и сваком благослову дочекали и прославили Његово славно Васкрсење. Драга браћо и сестре, помолимо се Васкрслом Господу да се тако потребан мир врати у наша срца и наше домове, да сачувамо светињу породице која је темељ нашег друштва, да нашу децу и омладину васпитавамо тако да из своје свести и савести не изгубе узвишене и здраве хришћанске вредности. Црква није историјски нити археолошки остатак давних времена. Она је наш савременик, простор и место наше духовне обнове и исцељења јер Црква Божија живи и дише радошћу и светлошћу Васкрсења. Стога, поздрављајући вас, драги наши верници, желимо вам изобиље сваког добра од Господа, да живимо у љубави према Богу и ближњима. Нека свака патња, бол и тескоба узмакну пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог, никада не заборављајући да је оно темељ и гарант нашег васкрсења. У срцу и души нашој нека победоносно блистају речи победоносно блистају речи древне црквене песме: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши. Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе! Братство храма Свете Тројице
 
Предати своје удове у ропство праведности значи победити ниске похоте тела, стећи власт над својим удовима, задржати их да не чине грех. То значи сићи с пута безакоња, отићи из куће весеља и настанити се у кући плача (в. Проп. 7, 4), учинити своје срце истинским храмом Божјим. И тада ће за вас моћи да се каже речима апостола: Када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт (Рим. 6, 20-21).
свети Лука Кримски
 
Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост. Ни једно ни друго више, него да будемо “мудри као змије, а безазлени као голубови”.

Патријарх Српски Г. Павле
 
ОТАЦ ЈЕВГЕНИЈ ДОРОФЕЈЕВ
… потврдивши слободу избора супружника… пракса обавезног и принудног одбијања супружничког живота у Великом посту се свакако осуђује…

Као пример узмимо тврдњу о томе да супружници треба да се суздрже у посту од интимне блискости. Шта каже о томе Писмо: «Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем» (1 Кор. 7:5).
Идеалан пример хришћанског однос а ка личности: све поставити на своје место и дати максималан степен слободе. Али већ у раној Цркви налазимо присталице «тврде линије». Управо ради њих су два велика оца Цркве (4 правило Дионисија и 13 правило Тимотеја Александријског) сачинили опсежан коментар, потврдивши слободу избора супружника у том не лаком питању. У споменицима древне руске литературе — «Поуке Новогородског архиепископа Илије (Јована) (13 март 1166 године)» и «Питања Кирика» —пракса обавезног и принудног одбијања супружничког живота у Великом посту се свакако осуђује.
Али скоро су дунули нови ветрови, и данас неки свештенослужитељи у приватним и јавним разговорима категорично забрањују својој породичној пастви у посту да додирују јено дуго. Неколико година уназад, један учени монах разговарајући у штампи са Секретом Полишинеля о томе да не постоје такве забране, био је подвргнут таквом вихору осуде, да је био принуђен правдати се и «ублажити форму изјаве». Овако се «присталице строгости» држе за предање људско – смртоносним стиском.
Генерално, читава интимна сфера супружничког живота је плодно тло за сваку шпекулацију и предрасуде. Ево пун спектар свега:«грешне позе и врсте интимне блискости». (Ово је «постеља са свећом» за законите супружнике! Талмудисти стоје са стране и нервозно гризу лактове…)И «грешна употреба презерватива и друга неабортивна средства заштите». (Рађај и рађај, заборављајући притом, да се ми рађамо не као биомаса, већ за Царство Небеско и вечну погибао. И да поред тога што смо родили, неопходно је још васпитати човека да постане достојним чланом Цркве и друштва. Као и многи свештеници и ја знам примере напуштања деце у многодетним породицама).
Ако на исповести свештеник «загризе» у тему интимног живота исповедника, у његово духовно, а онда и психичко здравље мора се посумњати.
Али неопходно је имати у виду још један аспект: кроз окидање струна, тајних и интимних струна живота човека, могуће је придобити неки код доступан ради манипулисања њим и управљања – стар као свет фарисејски пример, који нема ништа заједничко са учењем Христа.
Православие – религия запретов?
Священник Евгений Дорофеев | 11 октября 2016 г.
 
МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ -

СТАРЦИ И СТАРИЦЕ
Данас је врло распрострањена литература у православној средини, посебно међу обичним (простых) парохијанима, књиге о старцима и старицама, који су обдарени са посебним благодатним даровима, руководили, саветовали, поучавали своја духовна чеда, разликујући се по прозорљивости и пророштву. Међутим, потрага за ,,старцима'' није само везана искључиво за читање горе наведених књига, колико је за инфантилност и слабу вољу многих верујућих, који уместо тога да систематски изучавају ОЗБИЉНУ православну литературу, ограничавају се само на опскурне (мрачне) брошуре са саветима свештеника, дижући их у ранг откровења.
 
Како то да Бог постоји а толико зла има на свету? (прича)
Један човек је отишао код фризера да се ошиша и обрије. Како је фризер почео да ради, почели су разговарати. Разговарали су о много ствари и о различитим темама, да би се на крају дотакли и теме Бога.
Фризер рече:
Ја не верујем да Бог постоји.
Зашто то кажете? Упита га муштерија.
Знате, довољно је да изађете на улицу и схватите да Бог не постоји. Реците ми, ако Бог постоји, да ли би било толико болесних људи?
Да ли би било толико напуштене деце? Ако Бог постоји, не би било ни патњи ни бола. Не могу замислити Бога који би дозволио све ове ствари. Муштерија промисли на моменат, али не одговори ништа, не желећи започињати расправу.
Фризер заврши са својим послом и муштерија напусти радњу. Само што је изашао из радње, виде на улици човека са дугом, непочешљаном, прљавом косом и необријаном брадом, изгледао је прљаво и запуштено.
Муштерија се врати назад у радњу и рече фризеру:
Знате шта? Фризери не постоје.
Како можете то рећи? Упита изненађени фризер.
Ја сам ту, и ја сам фризер, и управо сам вас шишао и бријао!
Не! Викну муштерија. „Фризери не постоје, јер ако постоје, не би било људи са прљавом дугом косом и необријаном брадом, попут овог човека на улици.
Ах, али фризери ипак постоје!
Те ствари се дешавају јер људи не долазе код мене.
Тачно, потврди муштерија. Управо тако!
Бог, такође, постоји! Лоше ствари се дешавају кад људи не иду к ЊЕМУ и кад од ЊЕГА не траже помоћ … Због тога постоји толико патњи и бола у свету”.

Извор: ФБ страница Богородичин Венац
 
Три стабла (прича)
Давно, давно, расла три стабла на брду. Разговарала су, тихо шумећи гранама на ветру, о својим надама и сновима.
Прво стабло рече: – Једног дана ћу, надам се, постати ковчег за благо. Можда ћу бити украшен дивним резбаријама и свако ће видети моју лепоту.
Друго стабло је силно желело да буде део моћног брода. – Носићу краљеве и краљице преко вода и пловићу до краја света. Свако ће се осећати сигурним у мени због снаге мога трупа.
На то треће стабло рече: – Желим да порастем и будем највише стабло у шуми. Људи ће ме из далека видети на врху брега, гледаће моје гране и мислиће на небеса и на Бога и како сам им близак. Ја ћу бити најзначајније стабло свих времена и људи ће ме се увек сећати.

Много година су дрвета молила Бога да им се жеље остваре. Једнога дана дођоше дрвосече, стадоше код првог стабла и рекоше: – Ово дрво изгледа снажно, продаћемо га за добре паре тесару, и почеше сећи стабло. Стабло беше срећно. Знало је да ће тесар од њега направити ковчег за благо. Код другог стабла рекоше:
– Ово стабло је за бродоградилиште, тамо траже баш овакво дрво. – Друго стабло се задовољно осмехну. Постаће моћан брод. Кад дрвосече дођоше до трећег стабла, оно се силно уплаши. Ако га посеку, његови се снови неће остварити. Један од дрвосеча рече:
– Мени не треба да продајем дрво ни тесару ни бродоградилишту, па ћу узети ово. – И посече стабло.
Од првог стабла тесар је направио јасле. Ставио га у шталу и напунио сеном. То није било оно за шта се дрво молило.
Од другог стабла направљен је мали рибарски брод. Не оствари му се жеља да буде моћни брод који носи краљеве.
Треће стабло је исечено у велике комаде, грубо истесано и остављено само у мраку. Тамо је чамило и туговало.
Године су прошле. Једног дана, у шталу дођоше човек и жена. Она се породи и стави дете у јасле које су направљене од првог дрвета. Стабло је осетило, чак до дрвеног срца, да, од кад свет постоји, ни једна шкриња са благом не може да се мери са драгоценошћу коју су у себе примиле скромне јасле, и да, док траје свет, неће бити ничег драгоценијег. Било је то највеће благо свих времена.
Тридесет година касније, група људи уђе у рибарски брод направљен од другог стабла. Један од њих, уморан, заспа. У неко доба се подиже велика олуја. Стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Путници пробудише човека који је спавао умотан у огртач. Он устаде, рече: „МИР“ и олуја стаде. Тада стабло схвати да носи Краља над краљевима, Цара над царевима.
Прошле су три године од ове олује. Неко дође и узе и треће стабло. Краћи део укуцаше попреко и натоварише га човеку који га је носио улицама. Људи су се ругали Ономе који га је носио. Када дођоше до врха брега, поставише стабло и разапеше човека на њега. Стабло су подигли у вис и оставили да човек на њему умре. Када дође недеља, стабло виде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде близу Господа Бога, јер је Спаситељ био разапет на њему.
Порука ове приче:
Када се не остварују ваше молитве, или вам нешто не иде од руке, знајте да Господ Бог има план за вас. Ако Му верујете, Он ће вам дати велике дарове. Свако стабло добило је што је хтело, само не онако како је замислило. Ми не знамо шта Господ Бог планира за нас.
Знамо само да је Његов Промисао другачији од нашег мишљења, али је Његова Промисао увек најбоља.

Извор: Манастир Клисина
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top