Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
hrjxubD.jpg
 
Питао ме један дечак:
— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?
Одговорио сам:
— Да!
— И ниси се скаменио?
— Нисам се скаменио.
Изненађено ме је погледао:
— Озбиљно?
— Озбиљно.
Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека. То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи. Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.

Митрополит Атанасије Лимасолски
 
Dva puta i dva carstva
Dva se carstva zadobiti ne mogu. Dva suprotna carstva. Ili Nebo ili zemlja. Ili telo ili duša. Dva se gospodara ne mogu služiti. Ili Hristos ili Hristov supostat (protivnik). Ne može se putovati na dva suprotna puta. Ili niz vodu ili uz vodu. Ili tesnim putem u Nebesko Carstvo ili širokim u propast.

Sv. Nikolaj Žički
 
Димос: Рекао сам Вам да не желим да живим, а Ви сте ми рекли да дајем свој живот сваког тренутка. Шта то значи? Како да оживим своје тренутке у овом животу? Око себе видим неправду, болести, насиље, сада незапосленост, један свет у стању лудила.
Одговор: Проблем је што гледаш око себе, а не у себе. Криви су други, услови живота, политичари, свет, а не ми. Један руски светитељ, пустињак, Свети Серафим Саровски каже: „Смири се и све ће се око тебе смирити“.
Овде је решење. Зато сам ти рекао да даш живот у сваком тренутку. Свет се сам не може променити, нити га ти можеш променити. Међутим, себе можеш.

(„Ако постоји живот, желим да живим“, Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау)
 
"Tеби говорим, устани!
И седе мртвац и стаде говорити".
Колико је само мртвих око нас... И колико њих би могли да оживе ако би се одазвали. И колико и ми који мислимо да смо живи имамо мртвога у себи.
Кад год не осећамо радост живота, то смрт побеђује у нама. И осећамо како немамо снаге да је победимо.
А кад се радост пробије кроз мртвило и с њом и љубав према свима и свакоме - знамо да је то поклон. Кад је поклон, од кога је? И што се не захваљујемо? Што не говоримо о Ономе који је живот? Што не говоримо против смрти? Што не живимо против смрти?
"Tеби говорим, устани!"
Рекао је Христос умрлом сину удовице из Наина, да бисмо га сви ми смртни чули.

о. Ненад Илић
 
На питање црквењака Галиноса, због
чега је Бог допустио да буде само
неколицина срећника, Свети
Нектарије одговара:
„Ствари се у животу дешавају на
начин који не разумемо. Морамо
имати веру и бесконачно поверење у
делање Божије уместо да судимо на
основу нашег ограниченог,
смртничког разумевања. Да ли се, на
пример, сећаш како је г.
Армандопулос почео да слика
Јеванђелисте у цркви? Сећаш се како
си, на основу онога што си упочетку
могао да видиш, тврдио како иконе
неће бити ништа друго до замрљане
слике? Сада пак сатима стојиш пред
њима и дивиш се њиховој лепоти.
Ако, дакле, имаш поверења у
уметника, чекаћеш док не видиш
довршену слику уместо да буде под
утицајем делимично довршеног дела.
Тако је и са нашим Господом. Морамо
чекати верно, стрпљиво и са надом
док не видимо коначан исход“.

Свети Нектарије Егински
 
Не јури за људима, већ им буди примјер. Привлачи их ка себи једноставно помоћу онога што јеси. Ради вриједно оно што те испуњава.И сви који треба да буду у твом животу ће те наћи
и остаће уз тебе.

Монахиња Лариса
 
sveti-nektarije-eginski[1].jpg

Svetom Nektariju Eginskom (1846-1920) pripisuje se preko 2000 čuda, pa je jasno zašto ga u pojedinim studijama nazivaju „zemaljski anđeo – nebeski čovek“.

Po pravoslavnom verovanju, isceljenje uz Svetog Nektarija našli su oboleli od raka, paralize, Parkrisonove i bolesti nerava, bubrega, očiju, pa nije čudno što su ga mnoge zdravstvene ustanove, a pre svih Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, uzeli za svoga zaštitnika.
Ovaj novovekovni svetitelj je rođen 1846. godini u Trakiji u siromašnoj porodici. Bio je peti od šestoro dece. Nakon osnovne škole, preselio se u Carigrad. 1866. godine prešao je u grad Hios, gde je radio kao učitelj.
Nakon deset godina službe se zamomonašio i uzeo ime Lazar. 1877. primio je monaški postrig pod imenom Nektarije, i jerođakonski čin.
Nekoliko godina je živeo u Atini, gde je 1885. godine diplomirao na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Atini. 1886. godine je rukopoložen u čin sveštenika. Iste godine, primio je i čin arhimandrita, i postao sekretar Aleksandrijske patrijaršije.
1889. godine, izabran je za mitropolita Pentapoljskog. 1892. godine Nektarije je primio službu propovednika u Grčkoj, a u periodu 1894-1908. vodio je teološku školu u Atini.
Nakon odlaska u penziju, živeo je u Trojičkom manastiru u Egini, po kojoj se i naziva Eginski.
Upokojio se je u Atini, 8. novembra 1920. godine, od raka prostate. Kanonizovan je 1961. godine od strane Carigradske patrijaršije pre više od pola veka, ali danas se smatra jednim od najpoštovanijih svetitelja u pravoslavnom svetu.
Manastir Svete Trojice, koji je ovaj svetac osnovao u Egini, posećuju poklonici iz celog sveta, a većina njih ne krije da je našla isceljenje nad njegovim moštima, koje su po upokojenju 20 godina ostale cele, ispuštajući sveto miro.
Izvor: RTV GALAKSIJA
 
Св. Нектарије Егински
ПЕСМА БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

Увод у „Песму Божанске Љубави“

Будући да је Бог по природи бесконачан и неприступан, чежња Светих за сједињењем са Богом никада се не може испунити до краја. Богоискатељ живи у непрестаном кретању и узрастању, непрестано се вазносећи ка Небесима. Такво силно стремљење ка Богу било је својствено Св. ап. Павлу, који написа: „Стремим ка ономе што је према мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега…“ (Филипљ. 3,13-14).
Управо таквом чежњом за Богом беше разбуктан наставник монаха – Преп. Антоније Велики. Временом су та чежња и љубав нарасли у њему толико да је он, напокон, могао да каже: „Више се Бога не бојим, јер Бога волим“. Што је свети човек разбуктанији чежњом за Богом и љубављу према Богу, тим је силније његове осећање да он ништа своје нема. Што се више вазноси к висотама љубави, тим силније он осећа даје љубав његова према Богу слабија него у било кога другог. Бесконачна и пречезнута Красота Божија недоступна је људскоме поимању, јер се Бесконачно у оно што је коначно сместити не може. Зато Бог открива Себе души човековој постепено, учећи је да Га иште, да за Њим чезне и да се Њиме насладошћује. Тада се душа устремљује ка Небесима, ка Божанској Красоти, да бије целу задобила и у себе сместила. Недостижући Божанску Красоту, душа схвата да се то што она иште находи још много даље, на још вишим висотама, да је то још пречезнутије од онога што је она већ достигла и што је у себе сместила. Душа се, тада, удивљује и занебесава, испуњујући се Божанском чежњом.
На језику Светих реч „чежња“ се односи на ствари и лица која су одсутна, док се реч „љубав“* односи на лица која су присутна. Будући да је по природи невидив и невештаствен, Бог је и Свечезнути и Свежељени, али, будући даје и Свудаприсутни Који открива Себе кроз Своје енергије, Бог је, истовремено, и Љубав за оне који већ овде бивају удостојени Њега.
Ми користимо реч „љубав“ (грч. ерос, црквенослов. „рачение“) у светоотачком смислу. Ерос је делатна, динамичка љубав, која двига душу ка Богу, која се у том двигу самонадилази. То је огњена љубав према Богу, која се пројављује као неутолива жеђ за Божанским. Божански ерос се рађа у очишћеном срцу у коме живује благодат Божија.



ПЕСМА БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

Љубaв – oд Богa је дaр,
благодаћу Божјом што чистој души се даје,
што походи душу и себе јој открива.

Божанска љубав
ни у ком засјати неће
без Божијег откривења.
Без дара откривењског
душом не струји благодат
и душа остаје слепа за љубав Божију.

Који узљубише Бога
к Божанској љубави хрле
благодаћу Божјом
што души се открива, дејствујући
у срцу свеочишћеном.
Благодат к Богу их привлачи.
Јер оног ко заволе Бога
први узљуби Бог,
тек потом он заволе Бога.
Који је Бога заволео
син љубави најпре је био,
а Оца Небеског тек потом узљубио.
И срце богољубно не спава никад, већ стражи
због огњене љубави своје…
И када спава човек
по нужди природе своје,
срце њехово стражи, хвалу узносећи Богу.
Рањено љубвом Божанском
срце тад не иште ништа сем Вишњега Блага.
Oд свега се одвраћа дpyгoг
и све му је ништавно сасвим.

Љубвом Божанском свеобузета,
душа се слади сва речима Божјим,
у шатору Божјем блаженствујући.
И уста оствара своја
дa кличе о чудима Божијим,
о слави Божјој, о величанству Божјем да сведочи.
И Богу душа тад поје и Бога беспрестано хвали.
И Богу свеусрдно служи.

И љубав Божанска тад душом овладава,
и мења је сасвим, и својом је чини.
Узљубивши Бога, душа заимава Бога
и љубав њена Божанска
тим се имањем разбуктава.
О, благо души што узљуби Бога,
јер срете се с Живим
Који јој испуни чежњу!

И душа тад одсеца сасвим
све жеље и чувства, и порив сваки
што туђ је љубави Божијој,
као презрења достојан и ње недостојан.

О, како силно на Небо се вазноси душа
што љубвом Божанском Бога узљуби,
ненаситна љубави Божије!
Ко облак лаки та љубав обузима душу
и к превечном извору своме,
и к Љубви непресушној носи је,
незгасивим сјањем је прожимајући!

Рањена Љубвом Божанском,
душа се радује непрестано.
Ликује она, од радости кличе,
пpeg Богом игра, јер битује сасвим
у покоју љубве Господње
као на водама тиханим.
И никаква печал земаљска
мир њен и покој не ремети,
и никаква жалост је лишити не може
радости њене и ликовања.
Богољубну душу
љубав к Небесима вазноси:
и она дише слободом
og чувстава плотских,
од сопствене плоти, чак, своје.
Потпуно предав се Богу,
душа заборавља себе.
Божанска љубав јој даје
слободу присности с Богом;
слобода јој смелост даје,
а смелост – причешће (Богом)
а причешће – глад.

Љубвом Божанском свеуловљена,
ни о чем другом да мисли,
нити шта друго да хоће
душа богољубна не може!
Она непрестано уздише, она вапије:
„Господе, када ћу к Теби да дођем
и лице Твоје да видим?
Душа се се моја к Теби отима, Боже,
као што јелен хрли на изворе горске!“.
Таква је љубав Божанска
што душу собом уловљује.

О љубави, истинита и непрестана!
О љубави, упоgобљености Божијем Лику!
О љубави, душе ми тихано насладошћење!
О љубави, божанска пуното мог срца!
О љубави, беспрестано сазрцање мог gyxa!

Ти душом ми вечно овладаваш,
ти брижно је грејеш и закриљујеш!
Ти је оживљујеш и к Љубви Божанској узвисујеш!
Ти срце моје испуњујеш
И Љубављу Божјом разбуктаваш!
И стремљење моје к Свевишњем ти оживљујеш!
И силом живоносном својом
силу душе ми ти укрепљујеш!
Ти душу ми способном чиниш
да љубави Божијој достојно приноси служење!
Ти дух мој обузимаш
и од путева земних га избављаш!
Ти gyx мој ослобађаш
Да би слободан хрлио
к љубави Божјој на Небу!

Ти си бесцена ризница верних,
Ти дар си свепречезнути тајанствених уздарја Божијих!
Ти – богослично сјање мог срца и душе!
О, ти која верне у децу Божију претвараш!
Ти украс си верних, Ти поштујеш приснике своје!
Ти – једина истински постојана, јер вечна јеси!
Ти – раскошна оgеждо богољубивих,
у којој стоје они пред љубављу Божијом!
Ти – сладости најлепша, јер Светога Духа си плод!
Ти верне освештаваш, у Царство Небеско их уводиш!

Ти – миомирисе који собом верне уловљујеш!
Тобом се верни блаженстсву рајском приопштују!
И светлост духовног сунца тобом у души просијава!
И духовне очи верујућих ти отвараш!
И тобом верни у слави божанској
и вечном животу учествују!
Ти рађаш у нама жеђ за Небесима!

Јер ти си та која Царство Божје на земљи
васпостављаш!
Јер ти си та која мир међу људима шириш!
Јер ти си та која земљу чиниш неболиком!
Јер ти си та која људе сједињујеш с Ангелима!
Јер ти си та која појање наше Богу приносиш!
Јер ти си та која у свему побеђујеш!
Јер ти си та која све превасходиш!
Јер ти си та која космосом заиста владаш!
Јер ти си та која премудро управљаш светом!
Јер ти си та која све држиш и која очуваваш све!

О, љубави, пуното мог срца!
О, љубави, сладосна иконо Исуса Најсладоснијега!
О, љубави, свештени печате ученика Господњих!
О љубави, знамене Најсладоснијег Исуса!
Чежњом за тобом прострели ми срце!
Испуни га благима, добром и ликовањем!
Учини га стаништем Духа Пресветога!
Разбукти га огњем божанским,
и спали му кукавне страсти,
да срце ми постане свето,
и поје ти хвалу непрестану!

Сладошћу љубави своје срце ми испуни,
да љубим једино Исуса,
Најсладоснијега,
Христа Господа мога
и појем Му бескрајну песму
од свецеле душе своје,
од свецелог срца свога,
од сила свих својих,
од свецелог духа свог. Амин!

<p claСа руског препевао
Матеј Арсенијевић
 
Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија (боголикост) је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
Тешко је видети Икону Божију (боголикост) у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке... О, како је тешко волети своје непријатеље.

Свети Гаврило Грузијски
 
У свом подвигу ми никада не треба да журимо. Мора се одбацити помисао: учинити што више, за што краће време. Вековно искуство је показало да се оно што се достигне путем психотехнике не задржава трајно; и што је још важније – не сједињује наш дух са Духом Бога Живога. Пред нама стоји питање вечног спасења у најдубљем смислу. Целокупна наша природа треба да се препороди: да од телесне постане духовна. И када види да смо способни да примимо Његову благодат, Господ неће оклевати са одговором на наше смирене позиве. Његов долазак понекад бива такав да захвата читаво биће у тој мери да су и срце и ум заузети само Њиме; овај видљиви свет уступа место вишој реалности. Ум престаје да мисли дискурзивно: он сав постаје пажња. Срце долази у стање које се тешко може описати: оно је испуњено страхом, али побожним, животворним. Наше дисање при том бива уздржаним: Бог се види и унутра и споља. Он испуњава све, и читав човек – дух-ум, срце-осећања, па чак и тело, сливени живе само Богом.

Старац Софроније Светогорац
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top