Quantcast

Корисне духовне поуке

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ

Неретко верујући људи савијају се под теретом сопствених грехова. А ДОГАЂА СЕ ДА СЕ ПОГНУ ДО ЗЕМЉЕ ПОД ТЕРЕТОМ ПОКАЈАЊА ЗБОГ УЧИЊЕНИХ ГРЕХОВА. Текво њихово покајање за учињено не даје им снагу за исправљање, не надахњије их ка моралном самоусавршавању и смо падају у још веће униније, него у коме су били пре него што су постали свесни својих грехова.

У ТАКВОМ ,,ПОКАЈАЊУ '' КРИЈЕ СЕ НЕКАКВА ПОГРЕШНОСТ. ГОСПОД НЕЋЕ ДА СЕ САВИЈАМО ПОД ТЕЖИНОМ ОСЕЋАЈА СОПСТВЕНЕ НЕДОСТОЈНОСТИ. Ми прилазимо ка Светој Чаши и исповедамо искрено од свег срца веру у то да је Господ дошао ,,да спасе грешнике од којих сам први ја''. Ако нема у нама таквог осећања, ми се не можемо достојно причестити, и ако постоји и један човек о коме мислимо да је гори од нас , значи да ми још нисмо сазрели да се сретнемо са Христом. Но спознајући себе грешнима, видећи сав бездан зла, који је у нама, ми не смемо због тога падати у униније и очај. Ми морамо схватити, како говори преподобни Исак Сирин, да ниједан људски грех, чак и најтежи, не превладава милосрђе Божије. И СВИ НАШИ ГРЕСИ ЗАЈЕДНО, ПО РЕЧИМА ПРЕПОДОБНОГ ИСАКА СИРИНА, СУ ПОПУТ ШАЧИЦЕ ПЕСКА БАЧЕНОГ У ОКЕАН МИЛОСРЂА БОЖИЈЕГ, ГДЕ СЕ ТОПЕ И НЕСТАЈУ БЕЗ ТРАГА.

Црква нам даје могућност да се усредсредимо не на себе већ на Бога, преоријентишући пажњу са самих себе, са своје животне ситуације на Царство Небеско коме можемо да се приопштимо. Не гледајући на све наше грехе, на нашу неспособност да се подигнемо на ниво на коме би хришћанин требало да живи, не гледа на то што се ми показујемо неспособним да испуњавамо заповести Христове, које, како нам изгледа, превазилазе наше човечанске силе – не гледа на све то, остављајући нам могућност сталног духовног обнављања овде у Цркви кроз приопштење Телу и Крви Христовој, кроз молитву, кроз богослужење.

Црква нам даје нову снагу, ради тога да би ми духовно узрастали, уздизали се ,,из силе у силу'', све више и више исправљајући се, све мање размишљајући о земаљском, све више обраћајући се ка небу. Што је ближе човек Богу то више осећа своју огреховљеност, али истовремено у њему расте осећај блискости Божије. А онда покајање постаје радост – као оздрављење после дуге болести, као усправљање после много година савијања.
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ СУРОШКИ

— Понекад бива тако да жена дође прелепо обучена у храм – на пример на празник, а на њу се обруше и почну да јој спотичу «за лакомисленост». Колико су праведни подобни ови коментари?
— Владика Антоније Сурошки је причао, када је на једној од литургија изашао на проповед, рекавши следеће: «Синоћ је на вечерњу службу дошла жена са дететом. Она је била у панталонама и без мараме. Неко од вас јој је то приговорио. Она је отишла. Ја не знам ко јој је замерио али ја наређујем том човеку да се до краја својих дана моли за њу и за то дете, да их Господ спасе. Јер због некога од вас она можда никада више неће доћи у храм». Окренуо се и отишао. То је била цела проповед.
 

причалица

Buduća legenda
Poruka
32.038
Људско срце је, и поред свих својих хтења и настојања, најломљивија ствар. Волим те, а лако могу да те омрзнем. Мрзим те, а лако могу да се заљубим у тебе. Док те оптужујем, лако се може десити да схватим да си ти најбитнији човек на свету. Док те уздижем, шаљем те у пакао. Док говорим "постаћу свет", одмах могу да постанем сатана.

Старац Емилијан
 

причалица

Buduća legenda
Poruka
32.038
Милостињу уистину даје онај који је даје од срца и са срцем које љуби. Уистину је милосрдан онај који са сваким од срца беседи, а не умом или устима, ко свакоме и од срца указује поштовање, ко проповеда реч Божију и служи од искреног срца и нелицемерно - једном речју, онај који је у стању да у свом срцу свакога пригрли и понесе својом љубављу, презирући све материјално, што се појављује као препрека за љубав између њега и ближњег - такав је, дакле, уистину милостив.

Свети Јован Кронштатски
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.371
ЗА МОЛИТВУ ЈЕ НАЈНЕОПХОДНИЈЕ СРЦЕ – ИЗ ПОУКА СТАРЦА АРСЕНИЈА ПАПАЧОКА

19. јула 2011. године Господу је отишао архимандрит Арсеније (Папачок) - најстарији и један од најпоштованијих румунских стараца данас. Он је био представник златне плејаде румунских духовника двадесетог века који су без премца по ватрености и свецелом пожртвовању вери, искуству подвижништва у суровим условима пустиње, налик на Авве из древних Отачника – искуству спојеном са духовном мудрошћу, префињености проницања у тајне људске душе и изванредним књижевним даровима. Старац Арсеније се подвизавао у непроходним шумама румунских планина заједно са оцем Клеопом (Илије), био је подвргнут прогонима од стране богоборних власти, због исповедања Вере био је у затвору. Од 1975. године био је духовник манастира Свете Марије у граду Текиргел код Констанције.
Предлажемо пажњи читалаца одговоре Старца на нека актуелна питања духовног живота.


Како се може стећи дар смирења и суза на молитви?

- Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“.
Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје!
Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20).
Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!
- Многи верујући се жале да не налазе у себи силе да се моле. Шта чинити да би се поседовала ревност и страхопоштовање према свештеној молитви?
- Не треба прекидати молитву, макар само умом. Ти тренутци опустошености, узлета и падова догађају се и код светих – ради њиховог смирења. Бог даје дарове по снази свакога, да би постојала духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, други, који се моле смиреног срца имају неку утеху и они се моле само зато да би их утехе поново посетиле. Међутим, то је једноставно заблуда: ми као да тргујемо. Такве утехе могу долазити и од демона, јер се лажно задовољство лажно осећа. Демони желе да те задрже у таквом стању лажног спокојства да не би био у стању да примиш истинску утеху од молитве, која се излива из срца без икаквог рачуна и без престанка. Моли се смирено да би довео Бога у срце и не узноси се умом и не лутај у висинама, јер боље је бити ништа, него херој било ког другог, сем Христа.
Молитва нам стално неопходна, јер треба увек да будемо са Богом, а и лукави нас вреба сваког тренутка. Милост Божија је са нама, нека се не боји ни једно ожалошћено срце, јер смо искупљени Крвљу Спаситеља, што значи да смо јако скупи.
Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“. (Паскал).
- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?
- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим.
Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног[1] човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.
Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.
Молитве за све су оне које постоје.
У стварности је најнеопходније твоје срце!
Питања постављао архимандрит Јоаникије (Балан).
 

причалица

Buduća legenda
Poruka
32.038
„... Дакле, немојмо ни ми то чинити када видимо људе како греше.
Неки ће рећи: А зар не треба ми да исправимо људе када греше?
- Па треба, али онда када исправимо себе!
Прво се трудимо да исправимо свој живот, па ћемо онда врло лако исправити туђе животе. Јер трудећи се на свом спасењу, на исправљању свога живота, ми не можемо а да се уједно не трудимо и на спасењу људи око себе. Зашто? Зато што ће они видети наш живот, зато што ће они осетити у ког Бога ми верујемо, за који живот ми живимо! И просто човек који се труди да живи јеванђелски зрачи око себе Јеванђеље и не може а да се не примети, а да се не осети, а да нема утицаја на друге људе.
И када ми тако са благошћу приђемо свима, онда они осете који је то Бог и какав је то Бог у кога ми верујемо. Да то није Бог који чучи изнад главе човеку, и чека само кад ће да погреши, да га клепи одозго и да га баци у пакао. Него да је то Бог који свакако чучи изнад главе свакога од нас, али да би му пружио руку помоћи, да би га подигао када поклекне – то је Бог у кога ми верујемо! То је Бог који је на небесима! То је Бог који је створио небо и земљу, све видљиво и невидљиво! То је Бог који нам је обећао да ћемо наследити живот вечни, ако будемо држали његове свете заповести...“

архимандрит Тимотеј Миливојевић
 

hogarius

Elita
Poruka
15.130
МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ

Неретко верујући људи савијају се под теретом сопствених грехова. А ДОГАЂА СЕ ДА СЕ ПОГНУ ДО ЗЕМЉЕ ПОД ТЕРЕТОМ ПОКАЈАЊА ЗБОГ УЧИЊЕНИХ ГРЕХОВА. Текво њихово покајање за учињено не даје им снагу за исправљање, не надахњије их ка моралном самоусавршавању и смо падају у још веће униније, него у коме су били пре него што су постали свесни својих грехова.

У ТАКВОМ ,,ПОКАЈАЊУ '' КРИЈЕ СЕ НЕКАКВА ПОГРЕШНОСТ. ГОСПОД НЕЋЕ ДА СЕ САВИЈАМО ПОД ТЕЖИНОМ ОСЕЋАЈА СОПСТВЕНЕ НЕДОСТОЈНОСТИ. Ми прилазимо ка Светој Чаши и исповедамо искрено од свег срца веру у то да је Господ дошао ,,да спасе грешнике од којих сам први ја''. Ако нема у нама таквог осећања, ми се не можемо достојно причестити, и ако постоји и један човек о коме мислимо да је гори од нас , значи да ми још нисмо сазрели да се сретнемо са Христом. Но спознајући себе грешнима, видећи сав бездан зла, који је у нама, ми не смемо због тога падати у униније и очај. Ми морамо схватити, како говори преподобни Исак Сирин, да ниједан људски грех, чак и најтежи, не превладава милосрђе Божије. И СВИ НАШИ ГРЕСИ ЗАЈЕДНО, ПО РЕЧИМА ПРЕПОДОБНОГ ИСАКА СИРИНА, СУ ПОПУТ ШАЧИЦЕ ПЕСКА БАЧЕНОГ У ОКЕАН МИЛОСРЂА БОЖИЈЕГ, ГДЕ СЕ ТОПЕ И НЕСТАЈУ БЕЗ ТРАГА.

Црква нам даје могућност да се усредсредимо не на себе већ на Бога, преоријентишући пажњу са самих себе, са своје животне ситуације на Царство Небеско коме можемо да се приопштимо. Не гледајући на све наше грехе, на нашу неспособност да се подигнемо на ниво на коме би хришћанин требало да живи, не гледа на то што се ми показујемо неспособним да испуњавамо заповести Христове, које, како нам изгледа, превазилазе наше човечанске силе – не гледа на све то, остављајући нам могућност сталног духовног обнављања овде у Цркви кроз приопштење Телу и Крви Христовој, кроз молитву, кроз богослужење.

Црква нам даје нову снагу, ради тога да би ми духовно узрастали, уздизали се ,,из силе у силу'', све више и више исправљајући се, све мање размишљајући о земаљском, све више обраћајући се ка небу. Што је ближе човек Богу то више осећа своју огреховљеност, али истовремено у њему расте осећај блискости Божије. А онда покајање постаје радост – као оздрављење после дуге болести, као усправљање после много година савијања.
Kako ti svojim recima tumacis ovaj tekst i kako ti sebe vidis u toj propovedi? Koliko se saginjes, ako se saginjes, kad ucinis greh ili postupis suprotno ovom nadahnutom kazivanju?
 

причалица

Buduća legenda
Poruka
32.038
Ми смо склони помало монофизитски, јеретички и философски, да наш свакодневни, досадни, анахрони живот, дихотомно одвајамо од неког специјалног, чаробног живота благодати у Цркви. Међутим, не. Управо у том нашем свакодневном животу се налази наша једина шанса и сви могући канали за пројаву благодати Духа Светога. У преводу: све ситуације које имамо свакога дана јесу наша терапија. Све што се нама дешава, су две ствари: Божије благовољење или Божије допуштење. Благовољење - Бог је насмејан и даје ми то као дар, на радост и мир. Срећан је због мене. А по допуштењу (што је чешћа ситуација) - Бог није насмејан, али пушта мојој жељи да срља у празним недоходним просторима земље недођије, земље комедије чула и кружења страсти, јер зна на основу дубоке и мени несвесне тачности мога срца, да ћу се тамо у некој фази - поломивши себе и свој его у низу ситуација које сам сам себи направио, био свестан тога или не - ја ипак покајати. Знајући то, он ради шта? Оно што каже Свети Јован Лествичник: Понекада Бог благосиља велике падове у грехе, знајући да ће из њих произићи велико покајање. Е то је сада трик игра. Ми не знамо нашу будућност, али ту смо као хришћани позвани на веру која почиње као поверење. Верујемо му, препуштамо Му се и боримо се са својом склоношћу ка отимању од Бога. Он ми даје ситуације које су неприхватљиве. Можда ситуације у којима сам ја незаслужно оклеветан, бачен у огањ, без икакве логичке потребе. Чак иако допушта да се разбијемо. Бол је најбољи учитељ. Нисмо ми мазохисти, него једноставно ум функционише тако да када нешто заболи, као нпр. зуб, не можеш много да машташ да ти ум вилени, него је ум увек фокусиран на место бола. Битно је да не посустанемо на том путу грабећи из ситуације у ситуације Божију вољу. То не тражи моју читљивост ситуације: Шта је ту Бог хтео да ми каже? Не, треба да се препустим. Све што нам се дешава је ово - Бог нас привлачи себи.

Свештеник Александар Јовановић
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.371
Molitva je razgovor s Bogom i čini sadržaj života svih anđela na nebu i svih Svetitelja. Ona je srce svih vrlina, najpre vere. Bez molitve je nemoguće razumeti tajne pravoslavne vere, sveta u kom živimo, ljudi s kojima smo u blizini, bez molitve, pre sveg, nema ni prave ljubavi prema Bogu, niti bogopoznanja. Sve tajne vere, otkrivaju se samo molitvenom umu i čistom srcu. Sveti apostol Pavle, poručuje nam: "Molite se, neprestano!" Sav život Crkve je neprekidna molitva i neprekidno služenje Bogu. Pored zajedničkih bogosluženja i molitava u kojima učestvuju svi hrišćani, postoje molitve koje se odnose na svakodnevni porodični život i molitve koje se upražnjavaju u tišini samoće. Molitve se mogu podeliti i na molitve hvale i slavljenja, molitve blagodarnosti i molitve moljenja. Hrišćaninov dan počinje i završava se molitvom, tako on samog sebe i sav život, svoj, prinosi Bogu. Molitva prethodi svakom poslu, ali i jelu, molitva pomaže stišavanju uzburkanosti duše, ali, iznad sveg, molitva je put približavanju i razumevanju Boga, rastu ljubavi prema Bogu i ljudima. Ne treba čekati da se učimo molitvi samo onda kad nam je Bog potreban, hrišćanski ideal je moliti se neprestano, bez napora - kao što dišemo. Iskustvo mnogih velikih pravoslavnih molitvenika pomaže nam da se, polako, isprva ponavljajući njihove molitve, učimo toplom i iskrenom razgovoru s Bogom. Ipak, ne treba zaboraviti savete Svetih Otaca o molitvi. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: "Dešava se da me, kad stojim na molitvi, susreće delo dobročinstva, koje ne dozvoljava odlaganje. U takvom slučaju, treba dati prednost delu ljubavi. Jer je ljubav iznad molitve!"
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.981
– Још увек верујем у гледање у очи, нарочито стојећи испред неке иконе, тада сам посматран. Бавећи се теологијом, заиста сазнајем да очи другога јесу огледало у којем се огледам и у тим очима стоје и очи другога са великим Д. Ово је истоветно и са речима које изговарамо, заиста је важна свака изговорена реч. Изговорене речи су само оно што је у нашем срцу, језик је ризничар, а добар човек из ризнице износи добро, а зао из ризнице износи зло. Многи примећују да и данас можемо и из очију видети злобу и мржњу. Свака реч изграђује и нас и онога коме упућујемо, као и што може да рани и убије – каже Григорије.
Амфилохије каже „имамо своје мишљење“. И онда је уследио принцип по ком не смеш бити другачији, а то је страшно опасно и све нас ставља „као петорица су била против мене“… Ко си ти, па свако јутро ћу да устенем и пред огледалом ћу да кажем не слажем се с тобом. Свако треба да каже ујутру ја сам ја, хоћу да будем човек, личност, а не слуга, поданик. Људи, ослободите се страха.
О гушењу слободе права…
https://srbin.info/politika/vladika-grigorije-vucicu-ko-si-ti-svako-jutro-cu-reci-da-se-ne-slazem-s-tobom/
 

hogarius

Elita
Poruka
15.130
Ми смо склони помало монофизитски, јеретички и философски, да наш свакодневни, досадни, анахрони живот, дихотомно одвајамо од неког специјалног, чаробног живота благодати у Цркви. Међутим, не. Управо у том нашем свакодневном животу се налази наша једина шанса и сви могући канали за пројаву благодати Духа Светога. У преводу: све ситуације које имамо свакога дана јесу наша терапија. Све што се нама дешава, су две ствари: Божије благовољење или Божије допуштење. Благовољење - Бог је насмејан и даје ми то као дар, на радост и мир. Срећан је због мене. А по допуштењу (што је чешћа ситуација) - Бог није насмејан, али пушта мојој жељи да срља у празним недоходним просторима земље недођије, земље комедије чула и кружења страсти, јер зна на основу дубоке и мени несвесне тачности мога срца, да ћу се тамо у некој фази - поломивши себе и свој его у низу ситуација које сам сам себи направио, био свестан тога или не - ја ипак покајати. Знајући то, он ради шта? Оно што каже Свети Јован Лествичник: Понекада Бог благосиља велике падове у грехе, знајући да ће из њих произићи велико покајање. Е то је сада трик игра. Ми не знамо нашу будућност, али ту смо као хришћани позвани на веру која почиње као поверење. Верујемо му, препуштамо Му се и боримо се са својом склоношћу ка отимању од Бога. Он ми даје ситуације које су неприхватљиве. Можда ситуације у којима сам ја незаслужно оклеветан, бачен у огањ, без икакве логичке потребе. Чак иако допушта да се разбијемо. Бол је најбољи учитељ. Нисмо ми мазохисти, него једноставно ум функционише тако да када нешто заболи, као нпр. зуб, не можеш много да машташ да ти ум вилени, него је ум увек фокусиран на место бола. Битно је да не посустанемо на том путу грабећи из ситуације у ситуације Божију вољу. То не тражи моју читљивост ситуације: Шта је ту Бог хтео да ми каже? Не, треба да се препустим. Све што нам се дешава је ово - Бог нас привлачи себи.

Свештеник Александар Јовановић
Vrlo nadahnuto snovidjebhe koriscenjem mase nepovezanih i lose koriscenih tudjica i neuvazavanja pravopisnih pravila. Zasto neki vernici, ne mali broj, se ponasaju kao da su korisili dozvoljenu dozu afiona.

Uzgred, moltiva ne moze biti razgovor s bogom, osim ako je nesto poremeceno. Molitva je svojevrstan iskejpizam "sitnog" gresnika, a veliki i nepoprvljivi su oguglali i zive kao mali bogovi.
МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ СУРОШКИ

— Понекад бива тако да жена дође прелепо обучена у храм – на пример на празник, а на њу се обруше и почну да јој спотичу «за лакомисленост». Колико су праведни подобни ови коментари?
— Владика Антоније Сурошки је причао, када је на једној од литургија изашао на проповед, рекавши следеће: «Синоћ је на вечерњу службу дошла жена са дететом. Она је била у панталонама и без мараме. Неко од вас јој је то приговорио. Она је отишла. Ја не знам ко јој је замерио али ја наређујем том човеку да се до краја својих дана моли за њу и за то дете, да их Господ спасе. Јер због некога од вас она можда никада више неће доћи у храм». Окренуо се и отишао. То је била цела проповед.
Ovo me veoma zivo podseca na zapovest Muhameda svojim vernicima da kad vide i pozele lepu zenu odmah idu svojim zenama i "skinu mrak s ociju". jer je i sama zelja tudje zene veliki greh. Na tvoju zalost, tako ne funkcionise ovaj svet. I nasi vrhunski popovi su dokazali da seks nije greh.
 

причалица

Buduća legenda
Poruka
32.038
Покајање је напуштње свих распутних путева, којима су ходиле човјекове ноге, и човјекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.

Свети Владика Николај
 

Top