Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање брда, празнина и јаруга наше душе. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће.

Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом.

То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи.

јеромонах Игнатије Шестаков
 
vladika-nikolaj-post_n.jpg
 
"Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто."

(Св. Николај Жички)


"Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури."

(Св. Николај Жички)
 
Протојереј Олег Стењајев:
У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30).
Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве.
Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму.
 
Протојереј Павле Гумеров:
Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин.
Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно.
Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке.
Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе.
Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар.
Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар.
 
Свештеник Александар Шумски:
Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6).
Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш.
По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар.
Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу.
Немогуће је псовати и молити се!
 
Ako prenosimo abrove sta je ko radio ,i gde bio mi postajemo djavolja radionica.....sto u narodu kazu radio Mileva




Ne treba imati vise od jednog duhovnika ,samo jednog slusati ,jer cesto nas sujeta navodi da trazimo savete od vise ljudi-duhovnika i svaki sledeci savet ce biti pogresan ,a to je upravo zbog naseg nesmirenja....prvi savet koji da duhovnik je po Bozijem promislu iako se to nama ne svidja slucajno ,taj savet treba poslusati

- - - - - - - - - -

Djavo mrzi kada sebe stvarno smatramo najgorima ,najgorima od svih ljudi ,a ponosite jos vise potpaljuje vatru i dize visokoumlje kao da mi nesto vredimo ....cuvati se toga
 
Niko nije spasen dok ne bude stao pred Strasnim Sudom Gospodnjim,a varaju se oni koji misle da su vec sada u ovozemaljskom zivotu 100% spaseni ,grdno se varaju ....Gospod ne voli ponositost ,nego unizenje i smirenje

- - - - - - - - - -

Smatrajte sebe za nista ,i bicete veoma blizu spasenja ~ uopstene pouke i stav svetih Otaca,,,,"a ja sam Gospode crv a ne covek" ,kako kaze psalmopojac David
 
" Ucenik: – Kazi mi pravo i detaljno shvatanje prelesti. Sta je to – prelest?


Starac: – Prelest je povreda ljudske prirode lazju.
Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, nastalo zbog pada nasih praotaca.
Svi smo mi – u prelesti.[1]
Saznanje o tome je najbolja zastita od prelesti.
Najveca prelest jeste smatrati sebe slobodnim od prelesti.
Svi smo mi obmanuti, svi smo zavedeni, svi se nalazimo u laznom stanju i potrebno nam je oslobodjenje istinom.
Istina je Gospod nas Isus Hristos (Jn 8,32; 14, 6). Prisajedinimo se toj Istini verom u nju; zavapimo molitvom ka toj Istini – i ona ce nas izvuci iz propasti samoobmane i demonske obmane.
Jadno je nase stanje! Ono je tamnica, iz koje molimo da se izvede nasa dusa, da se ispovedamo Imenu Gospodnjem (Ps 141,8). Ono je ta mracna zemlja u koju je bacen nas zivot zbog neprijatelja koji nam je pozavideo i prognao nas (Ps 142, 3). Ono je – telesno mudrovanje (Rim 8,6) i lazno nazvani razum (1Tim 6, 20), kojima je zarazen sav svet, koji ne priznaje svoju bolest, proglasavajuci je zdravljem u procvatu.
Ono je – tijelo i krv koji ne mogu naslijediti Carstva Bozijega (1 Kor 15,50).
Ono je – vecna smrt, koju je iscelio i unistio Gospod Isus, koji je vaskrsenje i zivot (Jn 11,25).
Takvo je nase stanje.
Pogled na njega je – novi razlog za plac.
Placuci zavapimo Gospodu Isusu, kako bi nas On izveo iz tamnice, izvukao nas iz zemaljske propasti, istrgao iz celjusti smrti.
“Gospod nas Isus Hristos” – kaze prepodobni Simeon Novi Bogoslov – “zato je i sisao nama, jer je zazeleo da nas izvuce iz ropstva i iz najveceg zla – prelesti.”[2]

Sveti Ignjatije Brjancaninov ".
 
Тако бих много волео, када би свако од нас, с времена на време, замирао од дивљења над нечим једноставним, нечим поред чега пролазимо често и не примећујући га. Све је дивно око нас, све је непоновљиво чудесно, и потребно му је, да га човек примети, обрати пажњу. Свети Јован Кронштатски је љубио цвеће и говорио "љубим руку која те је створила" . Све је дивно. По чему се разликује уметник од оног који није уметник? Уметник- није онај који уме да слика, уметник је онај који уме да примети лепоту света који га окружује.

Протојереј Андреј Ткачев
 
Matej 5,33Još ste čuli, da je bilo rečeno: Ne kuni se krivo, i: Drži, što si se zakleo Gospodinu!
Matej 5,34A ja vam kažem: Ne kunite se nikako, ni nebom, jer je prijestolje Božje.
Matej 5,35Ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovim, ni Jerusalemom, jer je grad velikoga kralja.
Matej 5,36Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne učiniti bijele ili crne.
Matej 5,37Nego vaša riječ neka bude: Da, da - ne, ne. Što je više od toga, oda zla je.
 
Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души.

*******

Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот.

Преподобни Антоније Велики
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top