"Može svet o meni da priča što mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo kod najluđih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrđenja to što čim sam stupila pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost: odjednom ste podigli čela, pozdravili me sa tako radosnim i prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana sa biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izašli iz Trofonijeve pećine.
Kao što se obično dešava, kad sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kad sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvi izazvalo promenu na vašim licima. Ono što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom."
Ovako svoju knjigu "Pohvala Ludosti", počinje Desiderius Erasmus (Erazmo Roterdamski).
)
sve ćemo da bidnemo na savetovanju 
