- Poruka
- 681
-
- Popularno:
- Руси питају Србе: Хоћете ли у Савезну...
- Đetić izbacio našeg trans baju na ulicu...
- Šta najviše volite kod sebe?
- Jačanje trupa NATO u BiH i na KiM...
- U Srbiji najskuplja milka na svetu!
- Puca prijateljstvo: Kina okreće leđa...
- Uhapšen Sergej Trifunović
- "U Srebrenici nije bilo genocida" -...
- Приступница у СНС за живот Србије!
- Косово у Савету Европе, Резолуција о...
Konak glasnika
- Začetnik teme bandini
- Datum pokretanja
bandini
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
Imao sam tačno dva sata da se vratim a sve-pod-konac nije moj stil. Da, Orbit, put pod noge, plasirati se i zatim počastiti. Reči poput planine - jake odozdo, porozne u naletu… ne sećam se šta sam rekao komšiji na prizemlju, doručku vreme, mirisao je na vruća 'leba. Stepenice su bile sveže istrljane, preskakao sam da ih u potrazi za zaletom.
Prve table su planule po kraju i za tili čas sam bio preko mosta. Cveće, čemu toliko polena po gradu, pitanje koje me dodatno ušprintalo. Uplatio sam, izašao, a da kontakt nisam opazio. Sada je na red došao "onaj koji žvaće žicu". Njegova trebovanja su vazda (pri)tisnuta grafitnom olovkom, prilično nejasne, mirisom vinjaka školovane ukrštenice. U Francuskoj ulici trotoar je pusto sećanje, divno - neko je razneo Planetu Pešaka! Koji minut dalje, kraj pojila, pojaviće se Ona, dok Vi čitate, evo... baš sad!
Nisam napomenuo, leto je u jeku, haljina je bajna, rez DOVDE i samo članci goli. Čar je u liniji, punoj liniji. Boja – površina Marsa, uticaji školskoga programa, rodjena nasmejana, tirkiz & litica ogledala njena, poslušne, pepeljaste vlasi. Ja - mirnih dlanova, lažem više nego što mislite, prišao sam, (po)gledao i... tada osetih gnev svih grčeva koje sam gutao tog jutra. Jesam sve postigao za manje od dva sata, svetlost beše preliva koji nije prijao, kiselo i tudje, previše. Tup izraz sam gajio, u opkladu, dok sam smišljao čime ću razgovor otvoriti. Tada je kazaljka rešila da se našali. Nisam u trenu opsovao prve kapljice što izbiše, samo sam vrteo, vrteo… Ona je tada prerušila svoj urodjeni u sasvim nov osmeh, posmatrajući, čekala je reč a blokada je čudo! Bez obzira na fokus, na upregnutost koja je disala snagom vepra, morao sam izgovoriti, ma… osetio sam da će biti lakše, na ovaj ili onaj način:
"To nije Ona"!!!
…ništa nije tvrdokornije od gluposti spoljašnjeg sveta. Van mene, van tebe...
Prve table su planule po kraju i za tili čas sam bio preko mosta. Cveće, čemu toliko polena po gradu, pitanje koje me dodatno ušprintalo. Uplatio sam, izašao, a da kontakt nisam opazio. Sada je na red došao "onaj koji žvaće žicu". Njegova trebovanja su vazda (pri)tisnuta grafitnom olovkom, prilično nejasne, mirisom vinjaka školovane ukrštenice. U Francuskoj ulici trotoar je pusto sećanje, divno - neko je razneo Planetu Pešaka! Koji minut dalje, kraj pojila, pojaviće se Ona, dok Vi čitate, evo... baš sad!
Nisam napomenuo, leto je u jeku, haljina je bajna, rez DOVDE i samo članci goli. Čar je u liniji, punoj liniji. Boja – površina Marsa, uticaji školskoga programa, rodjena nasmejana, tirkiz & litica ogledala njena, poslušne, pepeljaste vlasi. Ja - mirnih dlanova, lažem više nego što mislite, prišao sam, (po)gledao i... tada osetih gnev svih grčeva koje sam gutao tog jutra. Jesam sve postigao za manje od dva sata, svetlost beše preliva koji nije prijao, kiselo i tudje, previše. Tup izraz sam gajio, u opkladu, dok sam smišljao čime ću razgovor otvoriti. Tada je kazaljka rešila da se našali. Nisam u trenu opsovao prve kapljice što izbiše, samo sam vrteo, vrteo… Ona je tada prerušila svoj urodjeni u sasvim nov osmeh, posmatrajući, čekala je reč a blokada je čudo! Bez obzira na fokus, na upregnutost koja je disala snagom vepra, morao sam izgovoriti, ma… osetio sam da će biti lakše, na ovaj ili onaj način:
"To nije Ona"!!!
…ništa nije tvrdokornije od gluposti spoljašnjeg sveta. Van mene, van tebe...
Poslednja izmena:
bandini
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
"Na vučjoj stazi samo vuk prirodno putuje
i to je razlika izmedju umetnosti i gluposti,
razlika izmedju kože i krzna, a ipak su jedno.
Zloduhi je to san."
IN MEMORIAM: Ivana Margott (1981-2005.)
i to je razlika izmedju umetnosti i gluposti,
razlika izmedju kože i krzna, a ipak su jedno.
Zloduhi je to san."
IN MEMORIAM: Ivana Margott (1981-2005.)
- Poruka
- 318
Ten’ Amrun' quessir. Cormlle naa tanya tel' raa. Lle naa istar, belegohtar ar' mellon.
26. maj 2009.
15:22h
Teško je
stihovati
kada vam neko zr/nači
plavo i zeleno.
Zar niko to do sada
nije rekao?
Izvadila sam sve svoje kantare
(svrha equilibrum),
čak i računaljke
i sve me to
ćuti.
Zovem snopove jutra kroz podne
da mi daju raspričanu tišinu
koplja za tvoje aždaje
prah za uspavljivanje njihovih slugu.
Cirus muzikom odgovara.
Čovek je bespomoćan
pred sopstvenom unutrašnjosti.
Zar niko to već
nije rekao?
Kažem
ova pesma ima oči
da pogledom pravi krive linije
na tvom licu.
*****
Poslednja izmena:
- Poruka
- 681
*****
- Poruka
- 681
*****
bandini
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
majalibre
bandini
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
samouka
- Poruka
- 681
- Poruka
- 681
E, red je da se i ovo negde okači. 
B. Miljković - Hermetička pesma
"... Pesma nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu. Ona je mirenje sa životom daleko od njega. Ona samu sebe stvara, preuređuje se iznutra, svojim vlastitim krvotokom se hrani, sprečava da išta u nju uđe i oduzme joj duh. Zaštićena je od korozije vremena. Spolja je fosil, iznuta živi organizam. Ničemu ne može da služi, jer sve njoj služi (pesniku se mora dozvoliti ovakvo shvatanje). To ipak ne znači da je pesma sama sebi cilj. Ona je cilj za nas, ali ona sama nema svoj cilj, jer ga je ostvarila sama u sebi. Sebe nikada ne izneveri, ali izneveri često svoga pesnika, pa se nekom drugom prikaže onakva kakvom je pesnik nikada nije zamišljao. Kratko rečeno: sve je u samoj pesmi ali tako da to nije samim pesnikom postavljeno. Ništa, međutim, u njoj neće naći onaj ko ne ume da zaroni. To je kao reka koja je plovna samo u dubini. Hermetička pesma je, dakle, duboka i neposredna. U njoj su otklonjene sve protivurečnosti, naime, njena protivurečnost je pozitivno rešena u korist njene neposrednosti i celovitosti. Zato ona ne može da objašnjava svet, ona može samo da ga sluti. Na ovom mestu poezija odbija da bude išta drugo. Njene slike se nigde ne mogu videti, bar ne tamo gde je sve tako vidno, njene reči se ne mogu čuti tamo gde nema slutnje i vidovitosti, njeni oblici se više opažaju nego što jesu."
B. Miljković - Hermetička pesma
"... Pesma nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu. Ona je mirenje sa životom daleko od njega. Ona samu sebe stvara, preuređuje se iznutra, svojim vlastitim krvotokom se hrani, sprečava da išta u nju uđe i oduzme joj duh. Zaštićena je od korozije vremena. Spolja je fosil, iznuta živi organizam. Ničemu ne može da služi, jer sve njoj služi (pesniku se mora dozvoliti ovakvo shvatanje). To ipak ne znači da je pesma sama sebi cilj. Ona je cilj za nas, ali ona sama nema svoj cilj, jer ga je ostvarila sama u sebi. Sebe nikada ne izneveri, ali izneveri često svoga pesnika, pa se nekom drugom prikaže onakva kakvom je pesnik nikada nije zamišljao. Kratko rečeno: sve je u samoj pesmi ali tako da to nije samim pesnikom postavljeno. Ništa, međutim, u njoj neće naći onaj ko ne ume da zaroni. To je kao reka koja je plovna samo u dubini. Hermetička pesma je, dakle, duboka i neposredna. U njoj su otklonjene sve protivurečnosti, naime, njena protivurečnost je pozitivno rešena u korist njene neposrednosti i celovitosti. Zato ona ne može da objašnjava svet, ona može samo da ga sluti. Na ovom mestu poezija odbija da bude išta drugo. Njene slike se nigde ne mogu videti, bar ne tamo gde je sve tako vidno, njene reči se ne mogu čuti tamo gde nema slutnje i vidovitosti, njeni oblici se više opažaju nego što jesu."
- Poruka
- 681
A i ovo da se konačno integriše
BRANKO MILJKOVIĆ - ARILJSKI ANĐEO
BRANKO MILJKOVIĆ - ARILJSKI ANĐEO
O ANĐELU I ZIDU
I
Zauzme svoje mesto između sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i počinje
čista kristalizacija podarena u smiravanju. Anđeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada počinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih čula i da umesto čela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesreće. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda
zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu. Onda on stvarno postoji između elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida.
II
To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju čovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude
rođena i ona će prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obećava da
će sve biti viđeno i sagledano u sećanju i budućnosti i u sebi samo. Dotle treba
sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati čitavu večnost sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je čista
lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini.
III
Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta ce mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.
I
Zauzme svoje mesto između sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i počinje
čista kristalizacija podarena u smiravanju. Anđeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada počinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih čula i da umesto čela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesreće. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda
zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu. Onda on stvarno postoji između elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida.
II
To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju čovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude
rođena i ona će prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obećava da
će sve biti viđeno i sagledano u sećanju i budućnosti i u sebi samo. Dotle treba
sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati čitavu večnost sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je čista
lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini.
III
Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta ce mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 681
Ariljski anđeo
Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije
Ako namere dobre srcu voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
Dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večitim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U čudno poimanje tvog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi anđeo koga strah moj krotki
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
Ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi,
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.
Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.
O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
Preselili smo cveće pod rep zmiji.
A ipak nam je duša nade puna.
Daj lobanju za preživale laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah.
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matejči, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleđe.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
Prazno je dublje. Jao vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla.
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog
Susreta čula u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
Štivo korenju. Tu sam iznemogo,
I višak vatre posta suncem zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.
Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.
...
Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije
Ako namere dobre srcu voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
Dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večitim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U čudno poimanje tvog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi anđeo koga strah moj krotki
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
Ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi,
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.
Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.
O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
Preselili smo cveće pod rep zmiji.
A ipak nam je duša nade puna.
Daj lobanju za preživale laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah.
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matejči, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleđe.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
Prazno je dublje. Jao vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla.
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog
Susreta čula u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
Štivo korenju. Tu sam iznemogo,
I višak vatre posta suncem zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.
Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.
...
Poslednja izmena:
- Poruka
- 681
...
Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoć glave, al izbavi
Sebe anđelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.
Preporađanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, anđele sa zida.
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeći silno, sići ću jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.
Iz srca mi slavuje izmami gora,
Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što traje; ne čuje se što jeste.
Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.
Čista reč koja kaže sebe manom
Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskazanom,
da ti ime čeznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.
Kamen je potčinjen govoru i zimi.
O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i veče
Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.
Ogovaraju vode odraženo
I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružičnjake jasne, sestro krina.
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari
Lukavstvo pozajmljenih događaja,
Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veći od nade
U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,
Da dan pronađe pre nego što sine,
U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoć glave, al izbavi
Sebe anđelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.
Preporađanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, anđele sa zida.
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeći silno, sići ću jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.
Iz srca mi slavuje izmami gora,
Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što traje; ne čuje se što jeste.
Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.
Čista reč koja kaže sebe manom
Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskazanom,
da ti ime čeznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.
Kamen je potčinjen govoru i zimi.
O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i veče
Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.
Ogovaraju vode odraženo
I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružičnjake jasne, sestro krina.
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari
Lukavstvo pozajmljenih događaja,
Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veći od nade
U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,
Da dan pronađe pre nego što sine,
U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
bandini
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
. . . . . . . . . . . . .
bandini
Zainteresovan član
- Poruka
- 129
- Poruka
- 318
MILORAD PAVIĆ - MESEČEVA PESMA
...
Bio si car obilat imenima našim trorukim
Molimo te u utornik u sredu
U bespametnik i u petak
Primi nas u sećanje
Stavi šake oko ušiju ko mi oko usta
Mi koji ni srce ne nagnasmo što može
Mi kažemo sutra je opet dan
A ti kažeš: Ko zna mesto
Na koje dolazi potonji put?
Mi kažemo doćićemo sutra ponovo
A ti kažeš: ne znam šta će učiniti dolaznik
Ti zalutao u tuđe snove
Iz njih nam pišeš na mesečevom kamenu
Perom iz anđeoskog repa
Kako se leti u mestu između dva vetra
A mi umesili pomrčinu pa večeramo očima
I zaboravili na kom jeziku da te zovemo
Ako nas usniš okreni jastuk
Da i mi tebe sanjamo
...
...
Bio si car obilat imenima našim trorukim
Molimo te u utornik u sredu
U bespametnik i u petak
Primi nas u sećanje
Stavi šake oko ušiju ko mi oko usta
Mi koji ni srce ne nagnasmo što može
Mi kažemo sutra je opet dan
A ti kažeš: Ko zna mesto
Na koje dolazi potonji put?
Mi kažemo doćićemo sutra ponovo
A ti kažeš: ne znam šta će učiniti dolaznik
Ti zalutao u tuđe snove
Iz njih nam pišeš na mesečevom kamenu
Perom iz anđeoskog repa
Kako se leti u mestu između dva vetra
A mi umesili pomrčinu pa večeramo očima
I zaboravili na kom jeziku da te zovemo
Ako nas usniš okreni jastuk
Da i mi tebe sanjamo
...
- Poruka
- 318
- Poruka
- 318
^UP^
Ističe se
- Poruka
- 2.950
^UP^
Ističe se
- Poruka
- 2.950
"Objavljivanjem zbornika „Nešto je u igri“ mladi novosadski autori omogućili su da se pesnička scena srpske Atine bar na trenutak trgne iz provincijalnog dremeža koji preti da se posle prve decenije 21. veka produži u dubok, možda i večni san...
Sasvim drugačiji tematski i metrički obrazac neguje u svojoj poeziji („Beleške“, štampane u grafičkoj tehnici linoreza) tek svršeni slikar Uroš Pajić, čiji pojedini pesnički ciklusi možda i u najvećoj meri korespondiraju sa duhom nove umetničke epohe. Ukrštajući u svojoj poeziji „realističku deskripciju“ i „infantilnu refleksivnost“, nalik lirskoj prozi Danila Kiša (ciklusi „O ocu“, „O majci“), i lapidarnost i patetičnost, viđenu kod Miroslava Antića (ciklus „Šta bih voleo“), Pajić je postmodernističko iskustvo savremene srpske poezije obogatio jednom svežom nijansom „novog sentimentalizma“. Stoga je zaista neverovatno da su žiriji „Prve knjige“ Matice srpske u Novom Sadu, „Disovog proleća“ u Čačku i Festivalu poezije mladih u Vrbasu, prevideli prošle godine vrednost i originalnost „Beleški“."
Aleksandar Dunđerin
http://www.pecatmagazin.com/2009/08/13/nesto-bi-da-pobedi-nista/
ŠTA BIH VOLEO?
voleo bih da se
vozimo tramvajem
i onda nestane struje
i mrak je i ne može
da se izađe
iz tramvaja
i ljudi se plaše
mraka i preturaju po
džepovima i traže upaljače
šibice
a nas baš briga
mi se ljubimo
voleo bih da je zora
i grad je prazan
nikog sem nas
i jedino se čuju naši koraci
voleo bih da se kao brijem
i onda ti odnekud naiđeš
i poljubim te
i ostavim ti belu bradu od
pene
baš si smešna
sa tom bradom
voleo bih da ležimo
i slušamo muziku i
to je sve
voleo bih da putujemo
na primer vozom
i napolju magla ili sneg
a pored tebe toplo
i kako se uspavljujemo
više nismo sigurni
gde smo ni kuda idemo
i to je sada manje važno
voleo bih da sam spavao
i sad ležim budan
ne otvaram oči
a znam da si tu
tiho jedeš jabuku
voleo bih da jedemo
pečen hleb ili keks
i to je bučno
pri svakom zalogaju
smejemo se jedno drugom
očima jer su nam usta puna
voleo bih da ne mogu da zaspim
i onda ti malo kradem ćebe
a ti da se utopliš
priljubljuješ se uz mene
voleo bih da ti napravim
jednu malu pticu od papira
a ti mi je posle mnogo godina
pokažeš
i pitaš me
da li se sećam
voleo bih da zajedno
gajimo biljku
i da krijući
jedno od drugog
pričamo sa njom
voleo bih da sedimo na obali
i da kad odemo
u pesku ostanu otisci
naših g.uzica
voleo bih da sam negde
miran i odsutan
i da najednom negde
osetim tvoje usne
voleo bih da ti tiho
govorim na uvo
tako o tome
šta bih voleo
voleo bih da manje pričam u sebi
jer kad pričam u sebi
pričam o tebi
a mnogo pričam
voleo bih da zatvorim
teglu ili bocu
najjače što mogu
i ti onda tražiš
da ti otvorim
voleo bih da hodamo
i načas je staza uža
i tih par trenutaka
koračam iza tebe
i udišem tvoj miris
voleo bih da pijemo
nešto toplo
i gledamo se
preko šolja i kroz paru
u oči
voleo bih da vodimo ljubav
i posle premoreni brzo zaspemo
i oboje sanjamo isti san
kao mi vodimo ljubav
voleo bih da je ovo poslednji put
kako ti govorim o tome
šta bih voleo
jer kažu
što se kaže neće biti
Sasvim drugačiji tematski i metrički obrazac neguje u svojoj poeziji („Beleške“, štampane u grafičkoj tehnici linoreza) tek svršeni slikar Uroš Pajić, čiji pojedini pesnički ciklusi možda i u najvećoj meri korespondiraju sa duhom nove umetničke epohe. Ukrštajući u svojoj poeziji „realističku deskripciju“ i „infantilnu refleksivnost“, nalik lirskoj prozi Danila Kiša (ciklusi „O ocu“, „O majci“), i lapidarnost i patetičnost, viđenu kod Miroslava Antića (ciklus „Šta bih voleo“), Pajić je postmodernističko iskustvo savremene srpske poezije obogatio jednom svežom nijansom „novog sentimentalizma“. Stoga je zaista neverovatno da su žiriji „Prve knjige“ Matice srpske u Novom Sadu, „Disovog proleća“ u Čačku i Festivalu poezije mladih u Vrbasu, prevideli prošle godine vrednost i originalnost „Beleški“."
Aleksandar Dunđerin
http://www.pecatmagazin.com/2009/08/13/nesto-bi-da-pobedi-nista/
ŠTA BIH VOLEO?
voleo bih da se
vozimo tramvajem
i onda nestane struje
i mrak je i ne može
da se izađe
iz tramvaja
i ljudi se plaše
mraka i preturaju po
džepovima i traže upaljače
šibice
a nas baš briga
mi se ljubimo
voleo bih da je zora
i grad je prazan
nikog sem nas
i jedino se čuju naši koraci
voleo bih da se kao brijem
i onda ti odnekud naiđeš
i poljubim te
i ostavim ti belu bradu od
pene
baš si smešna
sa tom bradom
voleo bih da ležimo
i slušamo muziku i
to je sve
voleo bih da putujemo
na primer vozom
i napolju magla ili sneg
a pored tebe toplo
i kako se uspavljujemo
više nismo sigurni
gde smo ni kuda idemo
i to je sada manje važno
voleo bih da sam spavao
i sad ležim budan
ne otvaram oči
a znam da si tu
tiho jedeš jabuku
voleo bih da jedemo
pečen hleb ili keks
i to je bučno
pri svakom zalogaju
smejemo se jedno drugom
očima jer su nam usta puna
voleo bih da ne mogu da zaspim
i onda ti malo kradem ćebe
a ti da se utopliš
priljubljuješ se uz mene
voleo bih da ti napravim
jednu malu pticu od papira
a ti mi je posle mnogo godina
pokažeš
i pitaš me
da li se sećam
voleo bih da zajedno
gajimo biljku
i da krijući
jedno od drugog
pričamo sa njom
voleo bih da sedimo na obali
i da kad odemo
u pesku ostanu otisci
naših g.uzica
voleo bih da sam negde
miran i odsutan
i da najednom negde
osetim tvoje usne
voleo bih da ti tiho
govorim na uvo
tako o tome
šta bih voleo
voleo bih da manje pričam u sebi
jer kad pričam u sebi
pričam o tebi
a mnogo pričam
voleo bih da zatvorim
teglu ili bocu
najjače što mogu
i ti onda tražiš
da ti otvorim
voleo bih da hodamo
i načas je staza uža
i tih par trenutaka
koračam iza tebe
i udišem tvoj miris
voleo bih da pijemo
nešto toplo
i gledamo se
preko šolja i kroz paru
u oči
voleo bih da vodimo ljubav
i posle premoreni brzo zaspemo
i oboje sanjamo isti san
kao mi vodimo ljubav
voleo bih da je ovo poslednji put
kako ti govorim o tome
šta bih voleo
jer kažu
što se kaže neće biti
Poslednja izmena:
o cemu se bre radi u ovoj temi?
^UP^
Ističe se
- Poruka
- 2.950
^UP^
Ističe se
- Poruka
- 2.950
^UP^
Ističe se
- Poruka
- 2.950
Pozdrav
„Ako misliš da sam ti se došla pravdati, Martine; razmisli bolje.
Naravno da misliš. Postojalo je vreme kad te nisam morala pogledati da bih znala o čemu razmišljaš.
Kako samo mrzim tu kretensku rečenicu.
Sav onaj gnjecavi, bljutavi holivudski merde zasniva se na jednoj od takvih, i sličnih. Sudbinska predodređenost. Karmička povezanost. Prerađena antička metafizika o savršenim uklapanjima i ljubomori bogova. Instant-romantika zasnovana na pogrešnim premisama, krivo tumačena i u zle svrhe korištena; temelj je na kojem počiva ova naša nesretna civilizacija.
Nemoj.
Onomad sam zadnji put u trideset godina slušala o tome kako te smaram svojim amaterskim, kvazi-filosofskim nedorečenostima. Ti si jednostavan čovek, rekao si mi. Dobar zalogaj, udobna fotelja, malo iščašenog sexa. To na šta trošiš svoju energiju i vreme; tako si rekao; to su samo ludosti zaludnih. Kurčenje. Infantilna potreba za pažnjom, srce – to je sav odgovor.
Želiš li čuti odgovor, Martine?
Ne postoje krivi i pravi ljudi. Tumačiti ko misli i postupa pravo a ko krivo; isto je kao i ceniti ludilo. Ili umetnost. Ko je merilo? Akademije? Diplome iz psihijatrije? Čikam te da navedeš ijedno a da ga nije osmislio – čovek. Kusi, bezrepi čovek; koji svakih sto godina svoje u kamen uklesane istine izvrne naglavce. Ne priznajem sud čoveka nad čovekom.
Ako razmisliš, videćeš da sam u svojoj perfidnoj, zatucanoj glavi zapravo vrelo političke korektnosti. Ja ne vrednujem nikakav čovečiji sud nad sudom sebe, čoveka.
Ni tvoj.
Zato što smo podjednaki, Martine. Ni jedno od nas nije bilo pogrešno. Ni više vredno.
Jedino što postoji, to su krivi spojevi.
Zabluda je fakt. Pogrešno tumačenje. Želja da vidiš ono što želiš. Goruća potreba da sebi dokažeš da umeš. Da si bolji od drugih; pametniji, pronicljiviji. Da si upravo ti razotkrio tajne svemira.
Jedini je fakt naša potreba da ne priznamo grešku.
Trideset godina suživota.
Trideset godina suludog ponosa koji nije dao da priznamo grešku, Martine.
Danas sam došla da se konačno povredim. Ne tebe. Ne svoju ljubav spram tebe. Došla sam da svom Egu pljunem u lice kako sam trideset godina besramno lagala. O tome kako je naš spoj bio pogrešan od početka do kraja. Kako je pogrešan bio svaki trenutak tokom kojeg sam mislila da sve to ima smisla. Da je moja lična nesreća prolazna i zanemarljiva; proizvod situacije, lošeg sticaja okolnosti, besparice, životnih problema; uranka na levu nogu. Da smo ti i ja, Martine, jači; bolji; lepši.
Da smo iz nužde nesretni.
Iz one nužde koja najposle opet porodi sunce.
Ja više neću, Martine. Danas sam ti došla reći kako te nikad nisam volela. Volela sam ideju o tebi. Volela sam sopstvenu projekciju tebe. Volela sam predstavu o našoj ljubavi.
Volela sam laž, Martine.
Niti koje su nas vezivale tanje su od paučine. Od tebe nikada nisam doživela razumevanje. Nikada nisi osetio za moje potrebe. Nikada nisi zaista shvatio šta mi je na pameti; čemu težim; zašto me raduju stvari koje me raduju; zašto govorim to što govorim. Pazi, obrati pažnju.
Ja te ne krivim. Ništa ti ne prebacujem. Niko nije ni kriv ni prav, sećaš se?
U sebi samom nikada nisi ni nosio uslov da me voliš, jer me nikada ne bi mogao razumeti.
Jer si ti, prosto, drukčiji čovek, Martine. A suprotnosti, one se privlače samo u petparačkoj literaturi.
Ni ja nisam volela tebe. Za mene, ti si, prosto, bio - drukčiji čovek.
Taman onoliko koliko sam i ja tebi bila drukčija.
Znam da si očekivao da dramim, padam u vatru, ridam. Znam da si čekao scenu. Priliku da se još jednom dostojanstveno ogradiš. Ono što ne znaš, Martine, to je da su sve moje suze isplakane noću pod jorganom još odavno.
Nisam se došla pravdati tebi.
Trideset godina laži i nejači. Trideset godina gušenja svoje prave naravi; kakva god da je. Možda smešna, možda infantilna, verovatno sebična. Ali takva kakva je.
Danas sam došla ovamo da molim za oproštenje – sebe. Došla sam sebi da se pravdam, Martine.
Ti vidi šta ćeš.
Ja želim da umrem kako nikad nisam živela: mirna sa sobom.“
Ustala je podupirući se rukom.
Vetar je bio prejak za njene kosti. Ali mislila je da može izdržati još tren.
Još samo jedan.
A onda je bilo dosta.
Nije se osvrnula dok je odlazila stazicom između grobova.
Objavljeno 13.03.2010. u 02:57, autor: Valkyriur
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=14497
„Ako misliš da sam ti se došla pravdati, Martine; razmisli bolje.
Naravno da misliš. Postojalo je vreme kad te nisam morala pogledati da bih znala o čemu razmišljaš.
Kako samo mrzim tu kretensku rečenicu.
Sav onaj gnjecavi, bljutavi holivudski merde zasniva se na jednoj od takvih, i sličnih. Sudbinska predodređenost. Karmička povezanost. Prerađena antička metafizika o savršenim uklapanjima i ljubomori bogova. Instant-romantika zasnovana na pogrešnim premisama, krivo tumačena i u zle svrhe korištena; temelj je na kojem počiva ova naša nesretna civilizacija.
Nemoj.
Onomad sam zadnji put u trideset godina slušala o tome kako te smaram svojim amaterskim, kvazi-filosofskim nedorečenostima. Ti si jednostavan čovek, rekao si mi. Dobar zalogaj, udobna fotelja, malo iščašenog sexa. To na šta trošiš svoju energiju i vreme; tako si rekao; to su samo ludosti zaludnih. Kurčenje. Infantilna potreba za pažnjom, srce – to je sav odgovor.
Želiš li čuti odgovor, Martine?
Ne postoje krivi i pravi ljudi. Tumačiti ko misli i postupa pravo a ko krivo; isto je kao i ceniti ludilo. Ili umetnost. Ko je merilo? Akademije? Diplome iz psihijatrije? Čikam te da navedeš ijedno a da ga nije osmislio – čovek. Kusi, bezrepi čovek; koji svakih sto godina svoje u kamen uklesane istine izvrne naglavce. Ne priznajem sud čoveka nad čovekom.
Ako razmisliš, videćeš da sam u svojoj perfidnoj, zatucanoj glavi zapravo vrelo političke korektnosti. Ja ne vrednujem nikakav čovečiji sud nad sudom sebe, čoveka.
Ni tvoj.
Zato što smo podjednaki, Martine. Ni jedno od nas nije bilo pogrešno. Ni više vredno.
Jedino što postoji, to su krivi spojevi.
Zabluda je fakt. Pogrešno tumačenje. Želja da vidiš ono što želiš. Goruća potreba da sebi dokažeš da umeš. Da si bolji od drugih; pametniji, pronicljiviji. Da si upravo ti razotkrio tajne svemira.
Jedini je fakt naša potreba da ne priznamo grešku.
Trideset godina suživota.
Trideset godina suludog ponosa koji nije dao da priznamo grešku, Martine.
Danas sam došla da se konačno povredim. Ne tebe. Ne svoju ljubav spram tebe. Došla sam da svom Egu pljunem u lice kako sam trideset godina besramno lagala. O tome kako je naš spoj bio pogrešan od početka do kraja. Kako je pogrešan bio svaki trenutak tokom kojeg sam mislila da sve to ima smisla. Da je moja lična nesreća prolazna i zanemarljiva; proizvod situacije, lošeg sticaja okolnosti, besparice, životnih problema; uranka na levu nogu. Da smo ti i ja, Martine, jači; bolji; lepši.
Da smo iz nužde nesretni.
Iz one nužde koja najposle opet porodi sunce.
Ja više neću, Martine. Danas sam ti došla reći kako te nikad nisam volela. Volela sam ideju o tebi. Volela sam sopstvenu projekciju tebe. Volela sam predstavu o našoj ljubavi.
Volela sam laž, Martine.
Niti koje su nas vezivale tanje su od paučine. Od tebe nikada nisam doživela razumevanje. Nikada nisi osetio za moje potrebe. Nikada nisi zaista shvatio šta mi je na pameti; čemu težim; zašto me raduju stvari koje me raduju; zašto govorim to što govorim. Pazi, obrati pažnju.
Ja te ne krivim. Ništa ti ne prebacujem. Niko nije ni kriv ni prav, sećaš se?
U sebi samom nikada nisi ni nosio uslov da me voliš, jer me nikada ne bi mogao razumeti.
Jer si ti, prosto, drukčiji čovek, Martine. A suprotnosti, one se privlače samo u petparačkoj literaturi.
Ni ja nisam volela tebe. Za mene, ti si, prosto, bio - drukčiji čovek.
Taman onoliko koliko sam i ja tebi bila drukčija.
Znam da si očekivao da dramim, padam u vatru, ridam. Znam da si čekao scenu. Priliku da se još jednom dostojanstveno ogradiš. Ono što ne znaš, Martine, to je da su sve moje suze isplakane noću pod jorganom još odavno.
Nisam se došla pravdati tebi.
Trideset godina laži i nejači. Trideset godina gušenja svoje prave naravi; kakva god da je. Možda smešna, možda infantilna, verovatno sebična. Ali takva kakva je.
Danas sam došla ovamo da molim za oproštenje – sebe. Došla sam sebi da se pravdam, Martine.
Ti vidi šta ćeš.
Ja želim da umrem kako nikad nisam živela: mirna sa sobom.“
Ustala je podupirući se rukom.
Vetar je bio prejak za njene kosti. Ali mislila je da može izdržati još tren.
Još samo jedan.
A onda je bilo dosta.
Nije se osvrnula dok je odlazila stazicom između grobova.
Objavljeno 13.03.2010. u 02:57, autor: Valkyriur
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=14497
^UP^
Ističe se
- Poruka
- 2.950