Прво, ја не знам одакле модераторки толика количина цинизма и сарказма када су моји коментари у питању, као и толико горчине када су њени одговори у питању. Можда су изазвани тиме што сам рекла да нисам имала такво искуство, ако је тако, ево, жао ми је што га нисам имала. Лично. Али моја мајка јесте.
Друго, изразила сам се погрешно. Не бих дозволила да ме неко удара, дакле, поново и поново и поново. Може се десити само једном, али не бих остала у тој кући да проверавам да ли је то последица стреса и афекта или трајнијег поремећаја у понашању.
Дискусију са модераторком сам на ову тему завршила, сем уколико на лагеру нема још неки заједљиви коментар који би додала.
Ја имам право да коментаришем и полемишем на темама као и ти, то што сам модератор не ограничава ме да кажем своје мишљење чак и ако се оно некоме не допада, да поставим питање, па чак и ироничан коментар. А горчина је, можда, са покрићем...ниси помислила на то?
Ако си се, као што признајеш, изразила погрешно, онда би требало да имаш разумевања за оне који су те тако - погрешно и схватили, зар не?
Замисли ситуацију: једном те неко удари, и ти онда, како кажеш, одмах одеш из његове куће...али он ти не дозволи да поведеш децу и почне на све начине да те спречава да будеш у контакту са њима! И онда? Када, по нашем законодавству, после 100 година дође до првог рочишта он има аргумент: оставила је децу! Центар за соц. рад онда каже: у интересу деце је да не ремете своје навике, да живе у својој кући, а не да се потуцају у некој изнајмљеној собици...и тако даље? Има ли шамар тада цену?
Или: он те једном ошамари и ти одеш. А он те зове и прети да ће те убити, сачекује те испред куће, на послу, прети ти, прогања те... Ти позовеш полицију - они му кажу ''но, но''....а он настави да те прогања и прети ти, а немаш никаквих доказа... Живиш у страху од тога да ће те убити, да ће учинити и деци нешто нажао.... Јеси ли сигурна да је шамар нешто најгоре што може да се деси и преко чега не може да се пређе?
Или: живиш на селу, радиш око куће, стоке, живине, на њиви... али ниси запослена, немаш никаквих некретнина, немаш егзистенцију, а твоји неће ни да чују да се вратиш код њих јер је то ''срамота''... Можеш ти да одеш после првог шамара...али где???
Лако је причати напамет. Покушај само мало да се ставиш у позицију жртве:
- жртва УВЕК мисли да је сама крива (
и не само жртва него и околина - то смо видели и из твог поста и на то сам и реаговала),
- жртва се ПЛАШИ насилника, и тај страх је блокира...лакше јој је да претрпи једне батине него да помисли шта би још горе могло да се деси, а увек има и горе....
- жртва је често УЦЕЊЕНА, и нема снаге ни храбрости да се суочи са насилником....
- наши судови су спори, процеси трају и по годину-две а за то време насилник је на слободи и врши притиске....
- чак и када насилник буде осуђен то су најчешће условне казне, забране приласка на годину-две, а ређе неке краће затворске казне одакле се насилник бесан и спреман да се свети....
Свако од нас може да каже ''ја никад не бих'', ''мени се то никада не би могло десити'', ''ја не бих дозволила'''....али НИКО не може да зна како би се осећао и како би реаговао док се не нађе у таквој ситуацији....
'Чини ми се вековима, вук са овцом нешто има,
кад је види како пасе, вук напросто не зна за се,
овца кад му види очи, ни да бекне ни да скочи,
ОВЦА НЕ СМЕ ДА СЕ БРАНИ, ВУК СЕ ЊЕНИМ СТРАХОМ ХРАНИ!''
