Комунистички фалсификати

Овако су комунисти манипулисали са бројком погинулих. Јасно се види из овог текста да је цифра изманипулисана, а ево и зашто.
КОМУНИСТИ О БРОЈУ ПОГИНУЛИХ ПАРТИЗАНА У РАТУ (1941-1945)

Пише: Александар Динчић

Званичан податак о томе колико је партизана погинуло у Другом светском рату дат је у едицији о Другом светском рату у бројци од 305.000 погинулих, прецизније 304. 948. Та цифра је и данас на снази.
(Други светски рат, Том 3, стр. 305)
Да ли је ово истина?
Не!
Има више начина да се то докаже, а ево једног.
У прегледу погинулих по годинама, за 1941. годину стоји:
25. 913 погинулих (толико партизана тада није могло да буде, а још мање да погине) и 29.300 рањених.
Комунисти нам овим податком желе рећи да су имали око 55.000 људи избачених из строја 1941. године што је наравно неистина. Јер, где су преживели? Јасно је као дан да су они умислили да су тада имали 80.000 партизана а што се и провлачи у њиховим књигама-55.000 отпало-остало остало!
Толико партизана није тада било, толико не може да буде ни када се саберу и одмазде над партизанским присталицама, ако им се додају Роми, Јевреји итд.
Дакле, овај податак је лажан и доказали смо на овом простом примеру.
Табела је лажна.

Међутим, комунисти су објавили још један податак о броју погинулих.
Сада то није 305.000 већ 200.000 али који су погинули док је рат још увек трајао.

Дикататор Броз је у свом говору у ослобођеном Београду, на Бањици, 28. октобра 1944. напоменуо да је „око 200.000 најбољих синова дало своје животе у овом рату“.

(В.Дедијер, Тито, Том 2, стр. 140)

Ово "око" је врло занимљиво јер може да буде и мање од 200.000.
То треба истраживати.

Разуме се, следећи логику, испада да је још 105.000 партизана погинуло од тада па до краја рата, што је признаћете немогуће а ево и зашто.

Едиција нам каже да је 88. 500 партизана погинуло 1945. године, што значи да је од октобра до децембра 1944 морало да погине, па да се све сложи још око 17.000 партизана (ЗА 3 МЕСЕЦА!).

Тиме смо доказали да су табеле лажне, монтиране, нетачне, прављене само са циљем да дигну партизанско страдалаштво итд.

Међутим, изгледа да се цифра од 305.000 паковала за савезнике јер је тада увелико припремана Париска мировна конференција где су поред осталог, наши делегати В.Дедијер, Едвард Кардеља и још неки морали да изађу са бројем страдалих становника у Југославији, а где спадају и погинули партизани.
Тако је Дедијер писао да му је Тито 1945 када је припремао податке с којима ће изаћи на Париску конференцују, преправио податак од 305.000 погинулих бораца НОВЈ, ставио ЈА, и ставио још 425.000 рањених.
(Дедијер, Тито, 2, стр. 91)
Иста едиција је број рањених ставила у бројци од око 400.000, прецизније 399. 880. Тито је забушио за 25.000 рањених људи. Види се да је диктатор крао на велико.

Шта ово значи?

Дакле, за домаћу јавност ми не знамо број погинулих, ценимо их на око 200.000 и плус оно што ће погинути, а пред савезницима излазимо са том цифром од 305.000.
Из овога се јасно види да је цифра од 305.000 партизана монтирана за савезничку конференцију јер нити је 105.000 партизана погинуло од октобра 1944 до маја 1945. нити то могу да буду жртве са Сремског фронта и других места, нити је то истина.

А ево још једног доказа.

У једном реферату поводом грађанског рата у Грчкој, Темпо поред тога што куди грчке герилце како су несложни и хвали своје-југо-комунисте како су се борили у рату ставља и да је погинуло толико партизана да се и данас не зна тачан број и још се врши попис.

(Комунист, број. 3, 1950, стр. 129.)

Према томе, за спољашњу употребу користићемо податак од 305.000 погинулих, ганућемо савезнике нашим жртвама у борби, али ми заправо не знамо да ли је то тачно јер вршимо још попис. Знамо да је много мање погинуло, али кријемо.
Тако у суштини треба гледати то играње са цифром погинулих партизана у Другом светском рату од стране самих партизана.

Где је истина?

Истине код комуниста нема. Све је то пропаганда па чак и по цену да се хвалишу мртвим људима, да им додају 10.000, 20.000 па можда и више непостојећих партизана да би ганули свет о својој херојској борби. То је у суштини и био циљ лажне бројке од 305.000-ганути свет нашом борбом и жртавама.

На простим примерима смо доказали да је цифра од 305.000 одбацива јер комунисти једно причају за домаћу јавност, а друго за иностранство.

Да нису комунисти можда убрајали у ову бројку од 305.000 и погинуле четнике?То је мало вероватно јер би онда убацили и љотићевце, недићевце итд и назидали ту бројку.
Да нису комунисти можда убацили симпатизере и оне који су страдали због њихових акција или који су побијени а налазили су се на њиховој територији као борце?
То је могуће, али је неутврдљиво.
Да нису комунисти имали 100.000 мртвих на Сремском фронту, а скривали тај податак и урачунали га у бројку од 305.000?
То је готово немогуће. 100.000 није могло да погине на СФ већ вероватно око 30.000.
Па ипак, ако идемо том логиком да убацимо симпатизере као борце и прикажемо их као погинуле у рату, комунисти су онда на другом месту јер је четничка симпатизерска групација убедљиво на првом+погинула борачка!

Том логиком се поништава и бројка од 1.700.000 погинулих у рату већ је она много, много већа, што је истина.

Колики су онда партизански губици?

Изгледа да је податак Броза од око 200.000 тачан јер ако му додамо и Сремски фронт и остало онда изгледа да ће изаћи баш цифра која се појавила 1991. године у књизи В.Дедијера о Јасеновцу од укупно 237. 000 погинулих партизана.
(В.Дедијер, Против заборава и табуа-Јасеновац, Сарајево, 1991, стр.70)

Дакле, сада тај исти Дедијер који носи савезницима бројку од 305.000 партизана погинулих у рату пише за много хиљаде мање.

Зашто је партизанима било потребно на назидају цифру од 305.000 погинулих бораца, да забуше за 68.000 ни данас није познато.

Познато је само да су комунисти добро изиграли историју Другог светског рата на њихов познат начин.

Пописом ће се тек показати колико је ту обичних сељака убацивано као да су страдали са петокраком на челу, иако људи осим што су можда боравили на партизанској територији са партизанима нису имали ништа.

ОВАКО ИЗГЛЕДАЈУ ЛАЖНЕ И МОНТИРАНЕ ТАБЕЛЕ:

ПОГИНУЛО ПАРТИЗАНА 1941: 25.913
РАЊЕНО ПАРТИЗАНА 1941: 29.300

ПОГИНУЛО ПАРТИЗАНА 1942: 35. 194
РАЊЕНО ПАРТИЗАНА 1942: 31. 200

ПОГИНУЛО ПАРТИЗАНА 1943: 61. 000
РАЊЕНО ПАРТИЗАНА 1943: 61. 730

ПОГИНУЛО ПАРТИЗАНА 1944: 94. 317
РАЊЕНО ПАРТИЗАНА: 147. 650

ПОГИНУЛО ПАРТИЗАНА 1945: 88. 524
РАЊЕНО ПАРТИЗАНА 1945: 130. 000

УКУПНО

ПОГИНУЛО: 304. 948
РАЊЕНО: 399. 880

Из авиона се види да су табеле монтиране јер само треба погледати 1941. годину и све ће бити јасно, а и 1942. је врло загонетна, мада и 1943. је под питање јер да им погине 61.000? Мени је то преувеличано и поред Неретве и Сутјеске. Незамисливо ми је и то да их је било више од 120.000 те године.
Питам се како људи овако могу да се играју историје?

А ево коментара Милослава Самарџића:
Добро си приметио то за зборнике докумената. Они сву своју историју, сваку књигу - па и не само они, већ и неокомунисти - заснивају на тим зборницима. Не само партизанским, већ и четниочким немачким и италијанским, које су, наравно, они приредили и објавили.
Сваки пут кад неко с друге стране, било четници, Немци, итд, каже ма коју високу цифру о погинулим партизанима, они у фусноти дају напомену да то није тачно, да није погинуло нпр. 85, већ 5 партизана. Притом се позивају на извештај те и те своје јединице. Заиста, у тим извештајима увек пишу ниске цифре. То је оно што сам писао да су већ у рату монтирали извештаје, тј. да су их писали по шеми: увек непријатељ много више гине. Тако су чак и за Операцију ''Шварц'' написали да је погинуло мислим 2.000 партизана, уместо 12.000.
И када се саберу губици писани на основу комунистичких докумената, испада заиста да није погинуло ни 5.000 партизана у целом рату. Одједном, м еђутим, на крају рата дају цифру од 305.000. Дакле, сада претерују у другом правцу. Како им шта треба. У праву си кад кажеш да за комунисте истина не постоји. За њих је истина оно што мисле да им је корисно.
А ево и данас деца уче историју на основу тих зборника...
 
Poslednja izmena:
Odlicno :D

Zanimljiva je i prica o Stragarima....

Istina o četnicima: Zašto je spaljena varošica Stragare 1943?

Vladislav B. Sotirović

http://www.nspm.rs/istina-i-pomiren...jena-varosica-stragare-1943-q.html?alphabet=l

Da pobednik piše zvaničnu povest dobro je poznata činjenica kao i da se baš takva zvanična povest uči u okvirima zvaničnog državno-političkog sistema. Poznato je takođe i da u mnogim društveno-političkim sistemima, bez obzira koliko su oni (ne)demokratski, kritika zvanične istoriografije ne samo da nije poželjna nego je i eksplicitno zabranjena konkretnim zakonodavstvom, npr. zakonima „o zaštiti lika i dela“ određenih drugova. Da su u Drugom svetskom ratu pobedili npr. nacisti danas bi čitava Evropa obeležavala početak tog rata ne 1. septembra već 3. septembra (1939. g.), tj. ne kada je Hitler napao Poljsku (što i nije početak nikakvog ni evropskog a kamoli svetskog rata) već kada su Francuska i Britanija objavile rat Nemačkoj zbog nemačkog napada na Poljsku (zašto ta ista Francuska i Britanija nisu objavile rat iz istog razloga i SSSR-u nakon 17. septembra ostaje neobjašnjeno od strane pobedničke istoriografije). Isto tako, ukoliko bi u budućnosti došlo do zahlađenja poljsko-litvanskih odnosa u školskim udžbenicima u Poljskoj bismo verovatno čitali da su tog septembra 1939. g. tri a ne dve države izvršile agresiju i okupaciju Poljske: Nemačka, SSSR i Litvanija (ova poslednja je naime bez objave rata Poljskoj, isto kao i prethodne dve, umarširala u grad Viljnus i anektirala ga).

Poznato je isto tako da u mnogim slučajevima pobednik piše povest koristeći metodologiju „pozitivne selekcije“ arhivske građe i drugih povesnih izvora, tj. birajući samo ona dokumenta koja „teraju vodu na njegovu vodenicu“. Ipak, daleko su ređi slučajevi, bar u civilizovanijim delovima sveta, da se ne samo piše režimska povest već i zagovaraju i zvanična ideologija i politika na osnovu veoma amaterski proizvedenih kompromitujućih dokumenata za poraženu stranu – tj. dokumenata koja nije ni potrebno po drugi put čitati da biste shvatili da se radi o običnom podmetnutom arhivskom materijalu u vidu pamfleta bez obzira što pamflet sa materijalno-tehničke tačke gledišta izgleda kao autentičan. Još su ređi slučajevi da se upravo na tako podmetnutim falsifikovanim dokumentima, koje ni običan amater ne bi uzeo kao bilo kakav relevantan dokaz, gradi negativna mitologija o protivničkoj strani koja je rat izgubila. Međutim, ima jedna zemlja na brdovitom Balkanu u kojoj su svi fenomeni mogući. Pogotovo ako je režim dovoljno drzak a drskost obično proizilazi iz moći.

U toj „fenomenalnoj“ zemlji se pola stoleća učilo na svim nivoima obrazovnog sistema (od prvog razreda osmoljetke u okviru predmeta „Poznavanje prirode i društva“ pa do univerziteta u okviru ispitnog predmeta „ONO i DSZ I i II“) ko se u gore već spomenutom Drugom svetskom ratu borio protiv okupatora a ko je bio okupatorov sluga, tj. tzv. „kvislinški kolaboracionista“. Ko god se argumentovano upuštao u kritiku ovako skrojene „crno-bele“ slike najnovije nacionalne povesnice bivao je okarakterisan kao „kontrarevolucionarni element“ sa svim društveno-političkim posledicama koje ovakva kvalifikacija povlači sa sobom. Do koje je mere falsifikovanje povesnice išlo u ovoj zemlji fenomena prikazaćemo dokumentovano na jednom konkretnom primeru: paljenju varošice Stragara avgusta 1943. g.

Ova varošica se nalazi u srcu Šumadije podno planine Rudnika (1132 m. n. v.) između Kragujevca (tridesetak kilometara severozapadno od grada Kragujevca) i Topole a u povesnom smislu je ostala poznata iz četiri razloga: 1) iznad varošice je Karađorđe podigao prvu barutanu u Srbiji koja i dan danas postoji i pripada Vojsci Srbije (meštani inače tvrde da se početkom 2000.-tih u ovoj barutani, tj. vojnom kompleksu koji je okružuje, krio i đeneral Ratko Mladić); 2) iz ove varošice je ponikao i znameniti hajdučki harambaša i kasniji vojvoda Stanoje Glavaš kome je sam Karađorđe prema jednom zapisu bio stari svat a i ratovali su pre ustanka u istoj hajdučkoj družini (Glavašu je tek nedavno podignut spomenik u centru varošice); 3) nedaleko od varošice je u manastiru Voljavči održano prvo zasedanje Karađorđevog Praviteljstvujuščeg sovjeta – tj. prve vlade slobodne Srbije; i 4) varošica je spaljena do temelja 23. avgusta 1943. g. – događaj o kome se nije smelo mnogo pričati od strane meštana nakon 1945. g. iz jednostavnog razloga jer se razlozi paljenja varošice nisu uklapali u režimski mozaik zvanične događajnice Drugog svetskog rata na ovim prostorima.

Za nas su ovde u vezi sa paljenjem varošice Stragara 1943. g. bitne dve stvari: 1) ko je zapalio varošicu?; i 2) zašto je varošica zapaljena? Na oba ova pitanja očevici ovog nemilog događaja imaju jasne odgovore koji su u potpunoj korelaciji sa postojećim validno-releventnim arhivskim povesnim izvorima: varošicu su zapalili Nemci-esesovci zajedno sa ljotićevcima a varošica je zapaljena zbog prethodnog četničkog napada na tamošnju posadu i ubistva nemačkih vojnika. Mora se naglasiti da se svedočanstva izbeglih meštana koji su gledali sa okolnih brda kako im kuće gore tog vrelog avgustovskog dana 1943. g. po pitanju uzroka paljevine kao i samih egzekutora apsolutno podudaraju kako sa domaćim tako i sa zvaničnim nemačkim dokumentima – tj. sa dnevnim izveštajem nemačke komande Srbije od 24. avgusta 1943. g. Međutim, za pobedničku stranu u ratu je nakon rata iskrsao problem u vezi sa ovim događajem ne stoga što su varošicu spalili Nemci i ljotićevci (Nemcima to nije bio ni prvi ni poslednji put) već stoga što su to uradili kao odmazdu za četnički napad na nemačku posadu u centru varošice. Dakle, činjenica koja se apsolutno ne uklapa u režimski „crno-beli“ mozaik zvanične ratne događajnice i što je najbitnije činjenica zbog koje, ukoliko ugleda svetlost dana, čitav mozaik mora da se ređa izpočetka. U ovom slučaju nije mogla da pomogne ni taktika zamene učesnika u događajima kao što se to radilo u mnogim drugim slučajevima kada su i u toku rata a naročito nakon njega uspešno izvedene četničke sabotaže drsko prisvajane od strane partizana, tj. njihovih posleratnih povesničara, iz prostog razloga što je za vreme čitavog rata a i dan danas čitav taj kraj bio i ostao isključivo četnički. Drugim rečima, operativnih partizanskih formacija u okolini jednostavno nije bilo a postojao je i veliki broj živih svedoka šta se stvarno dogodilo. A dogodilo se ukratko, na osnovu rekonstrukcije povesnih izvora, sledeće.

Ravnogorska Gorska kraljeva garda (pod vrhovnom komandom Nikole Kalabića), tj. konkretno njena Oplenačka brigada, je razoružala 21. avgusta 1943. g. posadu Nedićeve Srpske državne straže (SDS) u Stragarima i tom prilikom zaplenila ratni plen od 25 pušaka i dva puškomitraljeza (Arhiv Narodnog muzeja u Kragujevcu, Nedićeva arhiva, KO-IV-1651). Sa metodološko-naučne tačke gledišta, radi se o konkretnom izveštaju načelnika SDS u Kragujevcu, potpukovnika Mirka Stankovića, koji je poslao depešu sledeće tekstualne sadržine Beogradu 23. avgusta 1943. g: „21. ovog meseca oko 16 časova grupa oko 400 ilegalnih četnika pod vođstvom Žike Pavlovića i nekog potporučnika Bajića upala je u Stragare i blokirala stanicu poljske straže tako da je svaki otpor bio uzaludan te su bez borbe stražare razoružali i odneli 25 pušaka sa po 60 metaka i dva holandska mitraljeza sa po 5 okvira. Pet stražara priključilo se banditima a 20 sa potporučnikom Kordićem vratilo se sa 1 puškom“.
 
Poslednja izmena:
Narednog dana nemačka komanda iz Kragujevca u Stragare šalje novu i jaču posadu od 35 sudetskih Nemaca, Šiptara i Turaka u nemačkim uniformama, 10 pripadnika SDS i nešto malo pripadnika Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa (SDK). Međutim, iste te večeri (22. avgusta) znatno brojnija četnička formacija (Oplenačka brigada i Prateći bataljon) Gorske kraljeve garde od 400 vojnika (isti broj kao i prethodnog dana) predvođenih samim Kalabićem napada i savladava i ovu posadu koja je bila zabarakadirana u zgradama varoške kafane i pošte. Kako stoji u istom gore navedenom dokumentu, tj. izveštaju kragujevačke komande SDS, ovom prilikom su poginuli jedan nemački podoficir i dva Šiptara sa KosMeta u nemačkim uniformama, 24 nemačka vojnika i 7 pripadnika SDS je zarobljeno dok je broj umaklih prema ovom izveštaju 11: „22. ovog meseca oko 21 čas grupa DM od 400 pod komandom Kalabića Nikole i Žike Pavlovića napali odeljenje za obezbeđenje vršaja u Stragarima. Posle kraće borbe 1 nemački podoficir i 2 nemačka vojnika Albanca poginuli. 24 Nemaca i 7 stražara SDS sa potporučnikom Nikolićem Milivojem odvedeni vezani u pravcu Rudnika dok su 8 Nemaca i 3 stražara uspeli da se izvuku“ (Arhiv Narodnog muzeja u Kragujevcu, Nedićeva arhiva, KO-IV-1650).

U kratkom „Pregledu događaja u zemlji“, potpisanog od strane Nedićevog šefa SDS, ovaj događaj od 22. avgusta je opisan nešto drugačije što za nas u ovom tekstu u suštini nije ni bitno: „Posle kraće borbe odmetnici su zaklali nemačkog podoficira i 2 nemačka vojnika albanske narodnosti a 21 Nemca i 7 stražara zarobili i vezane odveli u pravcu planine Rudnik...“ (Arhiv Narodnog muzeja u Kragujevcu, Nedićeva arhiva, KO-IV-1655). Možemo pretpostaviti sa velikom verovatnoćom da je u slučaju od 21. avgusta faktički došlo do predaje pripadnika SDS bez borbe pogotovo ako je u njenom sastavu bio i određeni broj „legalizovanih četnika“ ali je sasvim izvesno da je narednog dana (22. avgusta) vođena žešća borba sobzirom da su četnici sada imali pred sobom nemačke vojnike pa su stoga kraljevi gorski gardisti nakon ovog okršaja imali mrtva četiri vojnika kao i jednog podoficira. Ovaj podoficir je bio mitraljezac („zbrojovka“) narednik Aksentije Jerinić, zvani Lune, komandir štabne čete, o čijoj pogibiji postoji zapisano svedočanstvo samog Nikole Kalabića kao očevidca u knjizi „Poslednji raport“ kapetana Borivoja Todorovića.

S obzirom da je nakon napada na Nemce od 22. avgusta i pogibije nemačkog podoficira i dva Šiptara u nemačkim uniformama (dakle formalno gledano tri „Nemca“) kao i zarobljavanja po brojnosti dva odeljenja nemačkih vojnika „vrag odneo šalu“, komandant Garde Nikola Kalabić je poslao u Kragujevac ličnu poruku upozorenja Nemcima da će u slučaju slanja kaznene ekspedicije na varošicu Stragare, tj. njenog paljenja i likvidacije mesnog stanovništva, svi zarobljeni nemački vojnici (dakle njih 24) biti streljani kao odmazda na nemačku odmazdu. Ipak, bez obzira na ovo upozorenje jednog „bandita“ (kako se i četnici i partizani nazivaju u nemačkim dokumentima) esesovska nemačka kaznena ekspedicija iz Kragujevca praćena pripadnicima SDK 23. avgusta do temelja pali varošicu i likvidira sve one koji nisu uspeli da se sklone na vreme. Poslednja kuća koja je spaljena na pravcu prema manastiru Blagoveštenje (kuća Roksande Grujić, devojačko prezime Arsenijević) se nalazila iznad česme sa izvorskom vodom pod bagremom koja i danas postoji. Mora se napomenuti da su Kalabićevi četnici, za razliku od partizana koji su bili u sličnim situacijama, videvši da je nemačka kaznena ekspedicija na putu ka Stragarima, išli po varošici od kuće do kuće i pozivali narod da se skloni u okolna brda. U trenutku paljenja varošice u njoj su ostali samo starci koji nisu hteli da se odvoje od kućnog praga a čiji životi nisu spašeni uprkos molbama ljotićevaca Nemcima da se zatečeno stanovništvo ne strelja. Po ovom pitanju britanski izveštaj je eksplicitan: „Za odmazdu Nemci zapalili selo Stragare 27 kilometara od Kragujevca, 420 kuća i pobili sva muška lica koja nisu bila pobegla“ (WO 202/140, 12. oktobar 1943. g.“ u Rodoljub ili izdajnik: slučaj đenerala Mihailovića“, Huverova arhivska dokumentacija sa uvodnim esejom Dejvida Martina, fototipsko izdanje, IP „Čiča“, Beograd, 1990). O ovim događajima u i oko varošice Stragara postoji i već spomenuti dnevni izveštaj nemačke komande Srbije od 24. avgusta 1943. g. u kome stoji sledeće: „Prepad četnika (500 ljudi) na nemačku komandu. Nakon četvoročasovne razmene vatre pet mrtvih policajaca, 15 muslimana, nestalo 15 esesovaca. Posle se četnici povukli u panine, stanovništvo se zbog straha iselilo, potera za četnicima u toku, spaljeno selo Stragari“ (Arhiv Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, nemačka dokumenta iz fajlova Nacionalnog arhiva u Vašingtonu (NAW) sa američkim registarskim oznakama, signatura 2, 11/2, broj lista 2). Kalabićevi gardisti su prilikom nemačke potere izgubili dva svoja borca a kako je jedan od njih poginuo – Predrag Subotić – svedoči narednik Sveta Filipović. Kao četničku odmazdu za ovu nemačku akciju poklani su ili streljani svi zarobljenici čiji se broj razlikuje u odnosu na postojeće izvore.

Iz gore navedenog je jasno da se izveštaji Nedićeve SDS komande u Kragujevcu razlikuju od nemačkog izveštaja po pitanju broja poginulih i zarobljenih četničkih protivnika što za nas u ovom slučaju nije ni bitno. Ono što nas ovde interesuje i u čemu se slažu i nedićevski i nemački izveštaji kao i svedočenja četnika i meštana jeste da su varošicu spalili baš nemački esesovci i to kao odmazdu za baš četnički napad na baš nemačku postaju u samom centru varošice. Dakle, prvo četnici Draže Mihailovića (i to elitna jedinica Gorske kraljeve garde) napada Nemce a zatim Nemci vrše poteru za četnicima uz odmazdu nad civilima zbog četničke gerilske akcije. Drugim rečima, za režimsku partizansku posleratnu istoriografsku propagandu bi bilo sve u redu povodom ovog događaja pod uslovom da su na terenu bili partizani umesto četnika. S obzirom da nije bilo tako i s obzirom da se ova „fleka“ nekako morala oficijelno otstraniti na scenu stupa falsifikatorsko-„fenomenološka“ metodologija pobedničke strane.

Naime, devedesetih godina prošlog stoleća, kada je Vlada ujedinjene Nemačke počela da isplaćuje ratnu otštetu potomcima jevrejskih žrtava holokausta na prostoru pod okupacionom upravom nacističke Nemačke, ćerka gore spomenute Roksande Grujić, kao očevidac navedenih događaja u Stragarima, se obratila vlastima u Srbiji povodom pokretanja postupka kod nemačke strane za isplatu ratne štete. U nameri da podnese na uvid konkretnu arhivsku dokumentaciju obišla je sve kragujevačke arhive u kojima su joj rekli da građa o paljenju Stragara ne postoji. Drugim rečima, varošica Stragare nije nikada zapaljena u toku Drugog svetskog rata (što nije tačno iz gore navedenih dokumenata koji postoje u kragujevačkim arhivima). U nedostatku kragujevačke arhivske građe, svedok je ipak uspeo da se domogne jednog arhivskog dokumenta u vezi sa paljenjem Stragara u Vojno-istorijskom institutu JNA u Beogradu. Dokument doslovce glasi kao što ga navodimo u donjem tekstu sa svim arhivskim registarskim oznakama ovako:[1]
 
S-W-263

„Dragi mnogo poštovani Čika Dražo,

Pre svega izvinite što Vam moram ovako da pišem, ali kao Srbin i nacionalni borac od prvih dana sa Vama za spas srpskog naroda, moram i smatram za dužnost da Vam ovo napišem. Reč je o Gorskoj Gardi, i G, Kalabiću.

1.- Var. Stagare upalili su zato što su od prvog do poslednjeg bili svi pijani. To je bilo prvo delo Kalabića, čim je stupio na tlo svoje teritorije. A sad zbog njihova pijančenja, i ludih glava ispašta jadan napaćeni srpski narod. V Svaki dan kuluče obadva sreza, i ništa ne mogu da učine opet. Što je za najgore isekoše svu državnu i Manastirsku, i opštinsku šumu Rudnika. Narod kuka i plače, vapije za pomoć.

2. - Od celokupnog br. stanja koje su poklali 50 % su nevine žrtve. Znam da se podnose izveštaji da su poklani kao krivci.

3. - Narod kada čuje da četnici dolaze u selo više se plaše nego kada dolaze Nemci, Bugari, Arnauti; i svaka druga vera. Jer Oni svi kad dolaze ako treba neko da se tera ili ubije oni oteraju ili ubiju, ali ovi prebiju da posle tri dana mora dotična osoba da umre. Navešću Vam samo jedan slučaj, a takvih slučajeva ima dosta. Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevu, tri čoveka i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli Nisu bili u stvari krivi ništa. Znam da će Vam podneti izveštaj da su ustvari krivi. Daklem to istorija čovečanstva nije zapamtila. Narod se čudi čija je to vojska i za koga Kalabić radi, kad su ti ljudi od pamtiveka nacionalisti.

4. - Od svih oficira, podofica, kaplara i redova, nezna se koji je veći bekrija naravno da Itedant Buca prednjači, A od bludnira Medić, Era i Nika Pavlović, samo što Era vata larmu i on to iz anulira kad je u pitanju On. Naime, gotovo svaki oficir Gorske Garde doveo je po jednu švalerku na svoj reon i kaže da mu je verenica. Na sve ovo možete da pojmite šta kaže narod.

5. - Kalabić ni jedan obrok ne jede bez pečenja.

6. - Vode borbu sa partizanima oni im se uvek izvuku, oni posle zađu po selima i pokolju onaj nevine narod, i podnesu izveštaj kako su u borbi naneli gubitke partizanima. Stvarno da severni deo orašačkog sreza imaju dosta pristalica za partizane, ali grešni narod zašto su naši nisu hteli da rade. Evo južni deo orašačkog sreza gde je radio onaj podnarednik Pećančev vojvoda, savršeni su ljudi. Oni ga zapališe, tako da sad sve navija za partizane sporad ovakve taktike rada.

7. – Mogu vam samo reći to da narod psuje majku Kralju, Vama-Draži i svima redom, kad je ovakva Garda kakva je ta druga vojska. I podvlačim da je narod jako ogorčen i namam izraza kako da se izrazim koliko narod vapije z a pomoć.

7. – O tome svemu trebao bih da Vas pukovnik Simić izvesti, ali o njemu on h se imalo pisati dosta.

8. – Kažem Vam da je ovo cela istina i da nije laž i intrigiranje. Ja sam oficir u Kalabića štabu, meni je vrlo dobro ali ne mogu da gledam da se pati grešni srpski narod. U ostalom pitajte sve Kalabićeve susedne komandante korpusa, isto će Vam reći. Ja Vas dragi čiča Dražo razumem gde ste i u kakvoj situaciji nalazite, ali ipak preduzmite bilo kakve mere, jer ovakakav rad Kalabića, veća je propaganda za partizane nego što je i oni sami imaju. Treba da me razumete,

3. novembra 1943 god,

položaj Do groba Vam odan, Vaš,

(potpis)

[pečat latinicom: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske narodne armije, Arhiva neprijateljskih jedinica, Br. reg. 471, k. 118]“

Za sve one koji su već iz nekog razloga „raskrstili“ sa pitanjem ko je bio ko u Drugom svetskom ratu, bar na prostoru ovozemaljske Srbije, naveden dokument koji se uredno čuva u jednom od državnih arhiva predstavlja apsolutno „autentičnu“ arhivsku građu kojom se „dokazuje“ sva moralno-profesionalno-patriotska izopačenost „alkoholisanih i od pečenja nabreklih Mihailovićevih četnika“. Dakle, nakon čitanja ovog „dokumenta“ svima bi trebalo da bude konačno pojašnjeno zašto „Srbin rado ide u partizane“ a ne u četnike. Ipak, iz gore navedenog prepisa „dokumenta“ se jasno vidi, i pored svih uredno prikačenih arhivsko-registracionih oznaka, da se radi o čistom falsifikatu jer jednostavno ne postoji na dokumentu ime i prezime pošiljaoca da ne govorimo o formalnim propustima tipa „Čika“ Dražo umesto „Čiča“ Dražo, itd. Autentičnost ovog nevalidnog i nerelevantnog „dokumenta“ se jednostavno mora odbaciti iz najmanje tri razloga: 1) sa tehničke strane je apsolutno neprihvatljiv kao autentično-istinit obzirom da ime pošiljaoca ne postoji dok se „pošiljaočev“ potpis može svesti na hijeroglife iz kojih je potpuno nejasno ime ili/i prezime onoga ko „šalje“ dokument u vidu pisma; 2) svi drugi gore navedeni dokumenti koji govore o potpuno drugačijem razvoju događaja su potpuno validno-relevantni sa tehničke tačke gledišta jer sadrže potpise, imena i pečate osoba i institucija koji su ih izdale; i 3) svedočenja samih Stragaraca povodom ovog nemilog događaja su u potpunoj oprečnosti sa navedenim sadržajem „dokumenta“. Dakle, radi se o klasičnoj formi poturenog „dokumenta“ u fajlove „neprijateljske“ strane nakon rata kojima se trebalo formalno „dokazati“ ko je bio ko u toku rata. Ovu vrstu „dokumenata“ su očito mogli da dobiju redovnim postupkom svi „ovozemaljski smrtnici“ od strane zvaničnih državnih organa. Za ona druga prava dokumenta ipak je trebalo imati petlju doći do njih.

Na kraju, što se tiče pravog razloga četničkog napada na varošicu Stragare postoji izveštaj Nikole Kalabića poslat kapetanu Todoroviću a to su bile žalbe lokalnih seljaka na nemačke pljačke i rekvizicije pšenice koja se transportovala u Nemačku (B. Todorović, „Poslednji raport“, str. 350−351).

____________

[1] Skeniran dokument se može naći na ovom linku: http://i916.photobucket.com/albums/ad1/vsotirovic/Srbija/PamfletVIM-1.jpg

___________

moj komentar

O ovom komunistickom falsifikatu, mozda najbolje govore slike Stragaraca i cetnika sa pripadnicima saveznickih misija....

19V.jpg


Stragari, novembra 1943. godine. Svečani doček savezničke vojne misije, organizovan od strane jedinica Gorske kraljeve garde. U sredini je američki pukovnik Albert Sajc, levo, sa beretom, vidi se engleski major Bil Hadson, a desno, takođe sa beretom, američki kapetan Valter Mensfild. Devojke u narodnoj nošnji su iz sela Ovsište

20V.jpg


Doček savezničkih vojnih misija u Stragarima. Sa desne strane je kapetan Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde

21V.jpg


Stragarci očekuju dolazak saveznika

23V.jpg


Špalir na ulazu u Stragare

24V.jpg


Slavoluk u Stragarima

25V.jpg


Hadson, Mensfild i Sajc sa Kalabićem. Sajc je biranim rečima opisao Kalabića u svojim memoarima

26V.jpg


Pukovnik Sajc i kapetan Kalabić

27V.jpg


Pukovnik Sajc poklanja svoj pištolj kapetanu Kalabiću
 
Да, још један њихов фолклор. Ускоро крећем са раскринкавањем целе њихове историје почев од ,,7 офанзива'' па надаље. Да се види како су ,,ослобађали'' земљу.
Ево како су представили Калабића у литератури. Ја мислим да не постоји оклеветанији човек у целом 20. веку.

КАЛАБИЋ У ЛИТЕРАТУРИ

Пише: Милослав Самарџић

Никола Калабић је најнегативнији лик код свих комунистичких писаца, што је разумљиво имајући у виду оно што је Пеко Дапчевић рекао Алберту Сајцу: Калабић им је био најопаснији непријатељ, па стога нису бирали средства да га што више оцрне.
Међутим, Калабић је негативан лик и у књигама млађе генерације историчара, који се не сматрају комунистима, мада су им комунисти били професори и ментори при стицању научних звања. У овоме су карактеристичне две књиге: ~Ваљевски равногорци~ мр Бојана Димитријевића и ~Историја Равногорског покрета~ др Косте Николића. У овим књигама је и четнички покрет у целини приказан негативно, а Калабић је само најнегативнији лик. У основи су, дакле, задржане исте релације као и код класичних комунистичких писаца.
Димитријевић пише да се Калабић ~појавио~ на терену Ваљевског округа октобра 1942. године. Бележи да су 1. новембра, приликом освећења заставе, његови четници ~пекли прасад и овце преко целог дана и веселили се~. Потом описује потеру Немаца за Калабићем, по нечијој пријави, 22. децембра у селу Осеченица.206
После овога, прилике у ваљевском крају се стабилизују, све до ~изненадне појаве~ Гарде почетком маја 1943. године. ~Активност ове јединице на територији Ваљевског округа у току неколико пролећних и летњих месеци 1943. године може слободно да се сврста у поглавље о насиљу над становништвом~, пише Димитријевић.
Извор насиља Димитријевић проналази у чињеници што је Гарда, уместо своје мобилизацијске територије, попут других корпуса, имала право мобилизације и у туђим атарима. Мада је лично Дража наредио мобилизацију људства за Гарду у ваљевском крају, ваљевски равногорци су се томе успротивили. Димитријевић ипак стаје на њихову страну, узимајући здраво за готово све њихове оптужбе на рачун Калабића.
Ваљевски равногорци су најпре оптужили Гарду за лош третман мобилисаних сељачких коња. Потом да су ~сва убијања, хапшења и прогањања припадника равногорској идеји-организацији од стране окупатора... изазвата неправилним и неумешним радом старешина Горске краљеве гарде~. Сем тога, ~сада се не зна~ који војни обвезник припада Гарди а који Ваљевском корпусу, па је поручник Милош Радосављевић, командант Ваљевског корпуса, тражио да се ~најстрожије забрани старешинама Горске краљеве гарде сваки неправилан, необазрив и неумешан рад на територији овог корпуса~.
Од забране није било ништа, па су уследиле још жешће оптужбе, које Димитријевић преузима као своје:
У потрази за оружјем и војноспособним људством растурене Калабићеве групице су извршиле низ злодела над становништвом. У више случајева пребијане су мајке оних војних обвезника који нису затечени код својих кућа, вршило се ситно пљачкање по кућама, пијанчење - које се претворило у безразложну пуцњаву или јурњаву за женама.
Димитријевић затим пише да је Калабић уценом долазио до великих свота новца, да су његови потчињени силовали жене, па да су потом почели и да убијају, ~било обвезнике Гарде, било друга лица, међу којима и свештеника из Драчића~. Калабић је шамарао и вређао поручника Радосављевића и његове људе, а народ је толико тлачио, да је Радосављевић писао генералу Михаиловићу, између осталог, и ово:
Треба знати да је Ваљево данас пуно избеглих домаћина који су чак дотле дошли да траже заштиту код Немаца од поручника Калабића, а самим тим откривају цео наш рад, као и из чега се види у коликој је мери пољуљано поверење народа овога краја у Равногорски покрет.
Случај је, према Димитријевићу, окончан тако што је 400-500 младића које је Калабић присилно мобилисао у околини Ваљева, побегло из Гарде ~после сукоба ове јединице са Немцима на Руднику~. Дезертери су примљени у Ваљевски корпус, којом приликом су потписали изјаву да убудуће ни ~по цену живота~ неће стати под Калабићеву команду.
Најзад, Димитријевић закључује:
Читав боравак и непромишљено понашање припадника Горске краљеве гарде, на челу са њеним командантом резервним поручником Николом Калабићем (Калабић је, заправо, још од краја 1942. био капетан - прим. аут), донело је тешко бреме угледу Југословенске војске у Отаyбини и равногорској ствари уопште. Много од недела Калабићевих људи касније је генерализовано и стереотипно везано за ваљевске равногорце. Мора се истаћи да је његова активност, и још више његових људи, био најчешће најбоља пропаганда за партизане.207
{та се, уистину, дешавало у ваљевском крају|
Почетком 1942. године генерал Михаиловић је најбољим ваљевским официрима, поручницима Нешку Недићу и Воји Поповићу, наредио да се легализују у Источној Србији, у Неготину, јер их тамо нико није познавао, док је за илегалан рад у том крају одредио потпуковника Драгослава Павловића и мајора Миодрага Палошевића (Палошевић је био први командант Ваљевског корпуса, током 1942. године). Међутим, показало се да су се Павловић и Палошевић, као старији официри, а и старији људи, доста слабо снашли у раду на терену, па су брзо повучени у више команде и штабове. Ваљевски крај је спадао у ред најслабије организованих, због чега је Дража наредио Калабићу да оде тамо и заведе ред. То видимо из Дражиног писма мајору Драгославу Рачићу од 15. децембра 1942:
У округ Ваљевски послао сам Калабића да уведе ред и поправи организацију. Незгодно је још да мешамо и друге кад су Павловић и Палошевић већ завели хаос. После ћемо видети. Старешина тамо има. Добро би било да у срезу Подгорском уништите лица која сте поменули (Подгорски срез је припадао Ваљевском корпусу - прим. аут). Они нам много сметају. {то се тиче војводе Будимира најурите ту Пећанчеву кучку која тумара од господара до господара. :ича лично поздравља и пише одговоре свима лично.208
Дакле, Димитријевић не представља реално прилике у ваљевском крају. У његовој верзији, Калабић се ту ~појавио~, као да су четници били неорганизоване групе које тумарају без икаквог реда. Димитријевић у средиште поставља право мобилизације, а то је било споредно питање. Најважније је било питање организације, па је Дража тражио помоћ и од Рачића, чији се Церски корпус, иначе једна од најбољих јединица, граничио са Ваљевским корпусом. Успостављање равногорске организације подразумевало је уништавање непријатеља, а то је била непремостива препрека за поручника Милоша Радосављевића, који је словио као исувише ~мек~. Он не би ни постао командант Ваљевског корпуса, да Немци и љотићевци нису заробили, најпре поручника Воју Поповића, а потом и поручника Нешка Недића, чим су се вратили из Неготина.
Занимљиво је да Димитријевић, описујући Недићево хапшење, не помиње Калабића. Наиме, по доласку у ваљевски крај, Калабић је позвао на састанак Нешка Недића и још неколико утицајних људи, међу којима и поручника Милоша Радосављевића, ради договора о оживљавању Ваљевског корпуса. Састанак је одржан увече 5. децембра у селу Стапару, у кући Драгољуба Спасојевића. Ову кућу Калабић је одабрао јер је један од Спасојевића, Момчило, био ожењен сестром његовог пратиоца Драгослава Милосављевића ~:ерчила~. Још док је састанак трајао, један сељак је кренуо низ друм. Калабићево обезбеђење га је приметило, па је један четник пошао за њим. Пратио га је све до Ваљева, видевши да је он отишао у немачку команду. Већа група Немаца и љотићеваца одмах је, камионима, кренула пут 15 километара удаљених Стапара, тако да овај четник није могао да стигне пре њих и упозори на опасност. У борби је погинуло пет четника, а заробљени су Нешко Недић (био је онесвешћен од експлозије бомбе убачене у кућу), Добросав Андрић, монополски чиновник из Осладића и Ранко Јеремић из Каменице. Калабић је побегао кроз прозор, у пиyами - одело му је дао ?ивојин Видаковић из суседног села Ваљевска Каменица.209
 
Poslednja izmena od moderatora:
Нешто касније, 22. децембра, опет по нечијој пријави, Немци су напали Калабића у селу Осеченица. Двеста Немаца је опколило Калабића и његова три пратиоца, у кући ?иворада и Милорада Суботића. :етници су кренули у пробој: Калабић и наредник Воја ~Креза~ успели су да побегну, а поручник Лазаревић и каплар Јевтић су погинули. На другој страни, један Немац је погинуо а један је рањен, због чега је стрељано 28 сељака.
После ова два случаја, када је једва извукао живу главу, Калабић се нигде није кретао без бројне пратеће јединице. Тада, крајем децембра, он се повлачи у Црногорски срез, да би се у ваљевски крај вратио почетком маја. Око Нове године командант Ваљевског корпуса постаје поручник Милош Радосављевић, да би то место, лета 1943, препустио поручнику Нешку Недићу, после његовог успешног бекства са Бањице. Поручник Недић је у кратком року препородио Ваљевски корпус. (Поручник Воја Поповић је одведен у заробљеништво, а 1945. остаје у емиграцији. ?ивео је у Бечу, пред смрт је оставио доста новца ваљевској цркви.)
Када се вратио у околину Ваљева, Калабић је затекао слабу јединицу, за шта је кривио поручника Радосављевића. Повео је акције против недићеваца ради отимања оружја (а не без разлога, као што тврди Димитријевић), започео је са ликвидацијама непријатељских елемената, пре свега комуниста (којима је Радосављевић гледао кроз прсте), као и мобилизацију (Ваљевски корпус је тада имао свега 500 четника), а то је све уздрмало једну средину пасивизирану још крајем 1941. Никоме у Ваљевском корпусу није одговарала Калабићева појава, тим пре јер су се, запазивши његову акцију, и Немци и љотићевци одмах појавили на терену. Отуда из штаба ове јединице крећу жалбе Врховној команди - потписане и анонимне - са циљем да се Калабић отера у неки други крај.
Ствар се погоршала сукобом Калабића и Радосављевића око наредника Милана Пантића. Тај наредник је био пијаница и кабадахија, због чега је Калабић хтео да га казни. Међутим, он је из Гарде побегао у Ваљевски корпус, где га Радосављевић узима у заштиту. На Калабићев позив, Радосављевић са наредником Пантићем долази у село Ставе, у кафану Драгића Ристивојевића, 14. јула 1943. Радосављевић је после писао Врховној команди да га је припити Калабић тада ишамарао и испсовао. Видевши шта га чека, наредник Пантић је отео пушку једном од Калабићевих људи, али није стигао да је употреби: одмах је избоден ножевима.
О овом случају, као и о свим, било стварним било измишљеним случајевима из ваљевског краја, постоје само извештаји поручника Радосављевића и његових људи. Другим речи-ма, постоји само оптужба - нема одбране. Димитријевић ипак, без права на одбрану, изриче најтежу пресуду против Калабића и његове јединице. Сваку оптужбу он узима као стопроце-нтно тачну, мада о томе не може бити говора. Потпоручник Драгован Радуловић, на питање о оптужбама припадника Гарде за пљачке, силовања и проституцију, каже:
У мојој јединици се, од свега тога, десио само један случај крађе. Приликом претреса куће неког железничара, баш у мом Стојнику, неко је украо сат. ?ена је касније приметила да сата нема, па је дошла и пријавила тај случај. Утврђено је да је сат украо војник Милош, презимена се не сећам. Одрали су га од батина и најурили из јединице. Није стрељан само зато што је имао четири детета. Иначе, тај Милош није био лош, али ето, десило му се.210
Оптужбе припадника Ваљевског корпуса против Калабића, Дража није узимао за озбиљно, чак ни када су, 24. августа, појачане извештајем повереника Команде Србије. Мада је овај повереник саслушао само једну страну, његов извештај је ипак блажи од дотадашњих оптужби, јер не наводи случајеве силовања и проституције. За шест особа ликвидираних од стране Гарде, он каже да су биле ~исправни Срби~, док сакупљање новчаних прилога за војску (1.600.000 динара) третира као пљачку. На крају свог извештаја, повереник Команде Србије тражи да се ~поведе истрага и да се кривци казне по ратном војном закону~.211 Дража није наредио истрагу против Гарде: он је све то сматрао реакцијом на Калабићев метод чврсте руке. Због тог метода, он је и послао управо Калабића у ваљевски крај, да ~уведе ред~. Као што не помиње да је Калабић у ваљевски крај дошао по Дражином наређењу, Димитријевић прећуткује и да Дража није веровао у оптужбе које су отуда пристизале. Димитријевић намеће сасвим супротан закључак: да Дража није могао да обузда Калабића, који је радио шта и како је хтео, а то је само стара теза комунистичке пропаганде.
Да није реч о необавештености, већ о намери, види се по дуплим стандардима које Димитријевић примењује за исте ствари. Прво, када се сусреће са једним истинским кабадахијом, наредником Пантићем, он за њега ипак налази лепу реч, свакако само зато што је по среди Калабићев противник. Наиме, за овог несрећног наредника Димитријевић каже: ~Пантић је по другим исказима био пијаница и знао свакакве проблеме да ствара, али је у трезном стању наводно био употребљив...~212 У Калабићевом случају, без обзира што је реч понајвише о измишљеним оптужбама, Димитријевић не оставља могућност нити за једно ~али~.
Друго, Димитријевић непрестано критикује четнички покрет зато што је наводно био слабо мобилна, територијална војска (чак не ни војска, већ милиција). Али, када пред собом има једну мобилну и екстериторијалну јединицу, као што је у то доба била Гарда, он је критикује управо зато што нема своју територију!
Треће, Димитријевић четничком покрету, као једну од главних особина, приписује пасивност, али када се сретне са јединицом која је непрестано у акцији, он стаје на страну пасивних. До бекства поручника Нешка Недића са Бањице, Ваљевски корпус је био један од најпасивнијих, насупрот Гарди, која је словила за најактивнију јединицу. Због тога се део људи које је Калабић повео из ваљевског краја, одлучио да побегне из борбене Гарде и склони у заветрину Ваљевског корпуса. Димитријевић, наравно, држи страну дезертерима, повећавајући њихов број на ~400-500 младића~ (Коста Николић наводи реалнију цифру, од 40 дезертера213). Мада каже да је група Ваљеваца побегла из Гарде после борбе против Немаца на Руднику, Димитријевић и не помишља на могућност да је њихово бекство, као и свако друго бекство, мотивисано - страхом. На страх од борбе - јер је на Руднику, као што смо видели, Гарда била у обручу окупаторских снага - брзо је дошао још један страх - од војног суда, јер је случај доспео и до Врховне команде. Када су позвани да дају изјаве, ови дезертери су се декларативно заклињали на верност краљу, Отаyбини и Равногорском покрету, наводећи као разлог бекства ~лош поступак са мобилисаним саставом у Горској краљевој гарди~. Да није Косте Николића, Димитријевић би био једини који верује да је истина све оно што су дезертери том приликом написали о Гарди.
Ево шта о случају са дезертерима каже потпоручник Драгован Радуловић:
У тој причи о дезертерству има истине. Пре доласка у Опленачки и Орашачки срез, Гарда је била састављена од људства из Ваљевског и Црногорског среза, као и од људства са Златибора и Таре. Највише је било Ваљеваца, а ја сам био са овом трећом групом. Ту су битна два момента. Прво, ти људи су мислили да ће се вратити на своје терене после неколико месеци, тј. пошто помогну да се формира корпус Гарде. Друго, они се до тада углавном нису навикли на неке велике борбе. У {умадији смо се, међутим, тукли свакодневно. Немци и љотићевци нису дали да се ту оформи наша јака јединица, а биле су честе борбе и против комуниста, док их нисмо потукли. Знам да су неки Ваљевци и Црногорци дезертирали, али не знам детаље, јер нисам био са њима. Један број ових који су били у мојој јединици се адаптирао на сталне борбе, а други део, и то већи, стално је тражио да оде. То су били махом ожењени људи, хтели су да буду ближе жени и деци. Радојко Милосављевић и ја отпратили смо 30-40 људи на Тару и Златибор. Са њима смо задржали коректне односе. Они нису били дезертери.214
Ова три примера показују да Димитријевић пише са циљем да по сваку цену оцрни и Калабића лично и Горску краљеву гарду. На овакав став по свој прилици је утицала чињеница да је књига ~Ваљевски равногорци~ заправо Димитријевићев магистарски рад. У комунистичким институцијама, другачији магистарски - или било који други научни рад - свакако не би био усвојен.
 
У својој књизи, Коста Николић је нешто реалнији од Димитријевића. На оптужбе припадника Ваљевског корпуса против Калабића, он каже: ~У свему је помало било и старешинске сујете, као и вечитог проблема са народом када треба принети жртву за опште добро~. Уместо једног - најцрњег - он у Калабићу види два лица, па тако пише: ~Да истина увек има и своје наличје, показује и Калабићево наређење од 13. јула (1943, дакле дан пре случаја са поручником Радосављевићем и наредником Пантићем - прим. аут) којим он строго забрањује `крађе, јурење за женскима и одвођење обвезника и оружја са туђе територије`~. Николић цитира још неколико Калабићевих заповести, којима се тражи лепо понашање према народу и одржавање дисциплине, попут ове из септембра исте године: ~...Ко буде противно радио, искупиће најстрожију казну, јер нећу бирати средства и немилосрдно ћу уклонити сваки узрок за стварање размирица, свађе и неслоге~.
Николић признаје Калабићу да је био ~храбар у обрачуну са Немцима~, а ~истрајан и веома успешан у борби против партизана~. Ово друго поткрепљује депешом капетана Драгише Нинковића, команднта Рудничког корпуса, генералу Михаиловићу од 13. октобра 1943:
Мора се рећи да су комунисти онемогућени више у ма каквој организацији у {умадији. У свим селима њихови јатаци су ликвидирани. Главну заслугу за ово у последње време има Калабић. Да није Калабић дошао у Опленачки, а нарочито у Орашачки срез, свака наша организација у језгру {умадије била би доведена у питање.
Ипак, Николићева негативна оцена Калабића убедљиво претеже пар наведених похвала. Калабић је, по његовом суду, ~имао преку нарав~, ~дивљу природу~, ~био је кабадахија~, ~много је петљао са Немцима~, а још је био ~осион~, ~крајње суров~ и ~самољубив~!215
На основу чега је Николић извео све ове закључке? Поред извора које је користио Димитријевић (жалбе припадника Ваљевског корпуса и анонимне пријаве из ваљевског краја), он цитира исте такве изворе из читаве {умадије. Ево шта, поред осталог, садржи једна анонимна пријава против Калабића, упућена генералу Михаиловићу из предела планине Рудник:
Варошицу Страгаре упалили су зато што су од првог до последњег сви били пијани. То је било прво дело Калабића, чим је стигао на тло своје територије. А сад због њиховог пијанчења и луде главе испашта јадан напаћени српски народ. {то је најгоре, исекоше сву државну, манастирску и општинску шуму Рудника. Народ кука и плаче, вапије за помоћ. Од целокупног стања које су поклали, 50 посто су невине жртве. Народ када чује да долазе четници у село, више се плаши него када долазе Немци. Калабић лично пребио је у селу љубичевцу три човека и једну девојку који су после четири дана помрли... Калабић лично ниједан оброк не једе без печења. Воде борбу са партизанима - они им се увек извуку. Они после зађу по селима и покољу невини народ и подносе извештаје како су у борби нанели губитке партизанима.
Озбиљни истраживачи - па још научници! - анонимна писма или не узимају у обзир, или их добро проверавају. Посебно би то требало да важи у овом случају, јер је слање анонимних писама-жалби било један од трикова које су користили непријатељи да би изазвали пометњу у редовима четника. Како Николић може знати да ово, или неко од других писама које цитира, нису писали комунисти, љотићевци, или неко сасвим трећи, са злом намером, из ко зна каквих разлога| Како може бити сигуран да та писма нису фалсификати, накнадно убачени у четничку архиву од стране комуниста|
Код Николића нема тих дилема: он анонимна писма ставља у исту раван са, рецимо, писмом једног Драгише Васића, у коме је Калабић приказан афирмативно. Остала афирмативна документа пролазе још горе. О немачкој операцији ~Рудник~ Николић пише у свега 2,5 реда,216 док само цитат из жалбе једног дезертера са битке на Руднику - у којој је Калабић нацрњен - заузима четири реда!217 Немачка операција ~Хајка~ у Николићевој књизи заузима 10 редова,218 док је само једној анонимној пријави са Космаја посветио страницу и по књиге, тј. 50 редова!219
А ево какав закључак Николић изводи на основу те анонимне пријаве са Космаја, верујући да је све што у њој пише тачно:
Калабић је својим људима допуштао готово све. Један од оних који су то највише злоупотребљавали, био је потпоручник Момчило Обрадовић, командант 4. бригаде Гарде. :еста су била батинања домаћина због лошег ручка и насртаји на женске чланове породице.
Потпоручник Момчило Мома Обрадовић био је, у четничким редовима, познат по привржености својој супрузи: у друштву би увек наручивао песме за њу. Потпоручник Божидар Панић провео је са Обрадовићем сво време рата, од 1941. до 1945. Ево како коментарише оптужбе из Николићеве књиге:
Не знам дал` да се смејем ил` да плачем! Па зар још тако пишу!
Да вам кажем, Мома никада није сео у софру, увек је јео са нама. А код нас никада нису постојала два казана. {то једе, војник, једе и официр. А једе што се нађе, највише пасуљ. Само једном сам, у рату, видео печено прасе. Донели су га родитељи мојих војника, на Космају, за Васкрс 1944. Одмах сам дао да се подели свима. Таман посла да ја једем печење, а моја чета пасуљ!
Друго, ја Вам гарантујем да Мома никада није преварио своју жену. Па ја бих то сигурно знао. А Мома је имао много лепу госпођу и две ћеркице, које данас живе у Крагујевцу. Мома је био диван човек, све то што тај пише, све би то Мома први забранио.
Знам ја шта њима смета. Мома је уништио комунисте на Космају. Зато га стално клевећу.220
Према томе, није реч о недостатку правих докумената, већ, као и у случају Бојана Димитријевића, о намери да се селективним коришћењем извора по сваку цену изведе задати закључак, који, када је о Гарди реч, гласи: ~Гарда је понајмање била то што је требало да буде - елитна јединица ЈВУО која је носила звучни назив Горска Гарда његовог Величанства Краља Петра Другог~.221


ФУСНОТЕ


206 Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци, 90-91.
207 Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци, 194-200.
208 Б. Латас, М. Џелебyић, :етнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 275.
209 Изјава Драгомира Бошковића, секретара Равногорског покрета, аутору. Бошковић је реконструисао догађај посетивши куће Спасојевића и Видаковића.
210 Изјава Драгована Радуловића аутору.
211 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 311.
212 Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци, 419.
213 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 311.
214 Изјава Драгована Радуловића аутору.215 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 3, 347-360.
216 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 393.
217 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 311.
218 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 424.
219 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 312-313, том 3, 354.
220 Изјава Божидара Панића аутору.
221 К. Николић, Историја Равногорског покрета, том 1, 312.
(Из књиге ,,Истина о Калабићу).
 
Poslednja izmena:
Moj deda po majci je bio u Gorskoj Gardi Nikole Kalabića. Još je živ a od njega nisam čuo da su njegovi pravili gluposti. Batinanja je bilo, disciplina na nivou i u svakom trenutku. Za malo si dobijao batine, posebno kod mlađih vojnika. Nemaju ti komunisti pojma o čemu pričaju. A to da su Kalabićevi streljali saradnike komunista to je tačno ali se to proveravalo sa nekoliko izvora. Bilo je i nevinih koji su stradali, neću da grešim dušu ali se znao red i retko ko se usuđivao da lažno svedoči. to je kod komunista lako prolazilo. Sve što oni pričaju za četnike su zapravo oni radili. Kad pogledate ko im je pristupao to ne treba da čudi.
 
Овде ћу пренети део фалсификата из филмова које је госн. Динчић запазио и објавио. Пошто је текст мало дужи нећу га целог преносити. Наиме, у питању су грешке које се не уклапају у њихову историју. Цео текст је овде: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=9795, а ја ћу само неке од фалсификата да вам пренесем.

,,Лагер Ниш. ''
1. Зауставите кадар када група „партизанских логораша“ копа темеље на апел-плацу и јасно ће те видети Машинску школу која тада није постојала. Исто се понавља и у кадру када немачки војник одводи Бојану Маљевић. Опет се види Машинска школа, а и види се и део Електронског факултета.
2. Фелдкомандантура 809 није била у Бановини како се види на почетку филма већ у Душановој улици.
3. Зауставите кадар на железничкој станици и ако имате „оштро око“ видећете плакате о стрељању Дражиних присталица како стоје излепљени на стубовима.
4. Преко партизанског комесара због којих Немци стрељају таоце (то никада није било), до тога да Хамер (командант Логора) долази возилом на апел плацу, што такође никада није било, па до доласка групе Јевреја из Грчке који у истину никада нису дошли, па до тога да Недићевци предају 32 партизана иако су их Немци у истину довели, па до тога да Недићевци са Немцима по Нишким улицама купе таоце што никада није ни било, а нити су их Недићевци икада купили,итд.
Најзанимљивија је сцена порођаја Љиљане Благојевић у логору и долазак на свет малог дечкића.
Тада је заиста доведена једна жена са стомаком, али она је била супруга капетана Николе Гордића, тада у редовима мајора Кесеровића коју су Немци довели као таоца баш тих дана уочи бекства. Звала се Наталија Гордић и породила се тек касније-на Бањицу, а малишана су логораши крстили „Буца“- „Черчил“, итд. Када су комунисти писали причу о логору,а сценаристкиња је препричала и мало улепшала, они су нашли и тај податак о једној жени у логору која је доведена али нису желели да јој открију индентитет да се Власи не сете.
5. Ако неко заиста верује да је онако вршена прозивка за стрељање као у филму, да се лупи рукавицом по неком човеку, па да се он изведе, грдно се вара. Имена су читана са залених картона и то су биле чувене логорске картотеке смрти.
6. Нетачно је да су логораши били сами у соби. Били су и Немци. Било је неколико немачких стражара који су били по собама у то прво време: обавештавали ако некоме позли (ужасно су се људи гушили јер у собама у приземљу које су биле коњушнице нису очишћене фекалије потпуно и било је великих падања у несвест), алармирали нека домунђавања, тражили мир и тишину, итд. Касније су повучени јер су Немци рекли да могу да причају логораши колико им воља. Поред тога немачки стражари су распоређивали логораше за време оброка за столом (и данас има тог стола у тој соби) итд. Заправо нишки логор је постао пакао тек у мају 1942. када је СС на челу са генералом Мајснером преузео контролу.
Ту су и лажи са нишким илегалцима иако ни једни ни други нису имали тада илегалну организацију итд.
„Повратак Отписаних“
1. фамозна радио-станица коју комунисти никада нису ни имали у илегали, затим довођење специјалних возила (Радио-гонича) који ће је пратити. Наиме, ти радио-гоничи су употребљени много раније, тачније када су Прле и Тихи већ били у шуму а не у Београду. То је било јуна, јула и августа 1942. године, а не у августу 1944. године одакле почиње прича да се развија.
2. Какву су активност вршили београдски-партизански илегалци заправо?" Према документацији никакву-обично агитациону, а ко има вајду од агитовања и приповедања. У осталом Сп. Полиција хвата агитаторе, а СС оне јаче кривце. СС се не бави агитаторима.
„Двобој за јужну пругу“
1. Најпре, комунисти су узели записнике са саслушања појединих четничких илегалаца, највише железничара који су се вратили из Маутхаузена(у ту сврху су искоришћени записници са саслушања Александра Макотара, Обрада Степановића, Ранђела Стоичића, Златимира Илића и Петра Лазаревића).
2. Тито се јавља ко зна одакле и каже да се пруга има држати непроходном 24 часа.
Као што је добро познато, Тито није имао 1941. године никаквих веза са партизанима у Јужној Србији.
3. Даље, како је бомба бачена на хотел Парк у августу 1941. одједном се јавља „Ромел“ и шаље телеграм да му се дотури гориво јер ће ситуација бити још лоша. Конкретно, наводи се положај у Северној Африци.
И овде су се комунисти прерачунали јер Ромел није водио акцију у Северној Африци августа 1941. године, није тада ни тражио пошиљку већ је то било наредне године и то у јесењим месецима. Осим тога, има сцена када око 200 партизана опкољавају чете Немаца, Бугара, па чак и Четника Косте Пећанца на Јужној прузи.
На Јужној прузи и за Јужну пругу, Немци никада нису водили акцију против партизана са Бугарима и Четницима К. Пећанца већ су искључиво ту партизанску шачицу људи сузбијали Недићевци и Четници К. Пећанца, а само су им се некада прикључивали Бугари, али никада у онаквом броју у којем се виде на филму.
Поред тога. Четници Косте Пећанца никада нису палили српске манастире које крију партизани. Те манастире су палили само Бугари и Немци, а манастири нису крили партизане већ им затварали сва врата-као некрстима што су заиста били.
Како уопште манастири да отварају врата партизанима када су ови чак вршили стрељања у манастирским просторијама?
Сликовит пример тог злочина над Богом јесте стрељање 2 човека у Манастиру Св. Богородице у Вети 1941. године који су били осуђени на смрт и стрељани у самом манастиру, пред иконама које су биле избушене од куршума. Осим тога, партизани нису изводили никакве диверзије на Јужној прузи све док нису ушли Руси, нису срушили ни један мост, бацили у ваздух ни један воз, итд.
„Празник“
1. и поред тога што је Михаиловићу на суђењу доказано да његови четници нису предали ни једног Америчког пилота Немцима, дакле он и четници су чисти по том питању, неко се досетио да мало измишља и тако је направљен невиђени фалсификат, још један у низу фалсификата комунистичке кинематографије. Тако у филму ипак четници и поред тога што су комунисти признали да се таквим работама нису бавили, предају америчке пилоте Немцима на празник-по чему је и насловљен филм.
Итд.
Једна занимљивост: Тетке Бате Живојиновића, Љубица и Симка, као и стриц Драгутин су били у четницима. Љубица је била у ЖРОС-у, осуђена на 16 година робије, одлежала 8, Симка(удата Ђурић) је стрељана у Македонији 1946. Стриц Драгутин је стрељан 1944. од комуниста.
 
Poslednja izmena:
Ево једне слике такође уочљивог фалсификата којег сам заборавио. .
http://img62.imageshack.us/i/kalabiclaznivelikath4.png/
Са лажним Калабићем се сликало 12 ознаша. Али гледајте овде.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Otkriveno-ko-je-uhapsio-Drazu-Mihailovica.sr.html
Овде их је 11 док је 12(скроз десно, као дух) накнадно постављен. Шта то значи? Значи да су Дражу прелепили преко истог(вероватно неку Дражину слику из затвора), и то очигледно преко овог додатог. Још један доказ да је њихово генијално хапшење Драже измишљено.
 
Како су комунисти фалсификовали говор пуковника Драгутина Кесеровића на суђењу. Још једна у низу прљавих лажи комуниста. Пренећу само делове текста историчара Александра Динчића.

Погледајте како комунисти фалсификују Кесеровића покушавајући да га направе убицом још од почетка?

„U optužnici se kaže da sam se jula meseca 1941. godine stavio pod komandu Koste Pećanca i da me je on postavio za vojvodu rasinskog, kao i da sam u to vreme izrekao smrtnu kaznu trojici.“

Ово је Кесеровић могао да изјави само ако је имао неке опијате у себи, или ако му је неко то дописао. Истина није таква.
Кесеровић никада не би рекао да се ставио под командом Пећанца јула 1941. године и да је то тачно што су му комунисти рекли.

Радећи Расински корпус Југословенске војске и сакупљајући грађу, нашао сам следеће:
1.Расински четнички одред је први одред који је створен у Србији. Другог одреда није било тада када је он настао.
2.Расински одред је створен 20. априла 1941. године, а тада је Кесеровић и приступио Кости Пећанцу јер он то и наводи.

Евентуалних података о настанку неког четничког или војног одреда пре 20. априла нисам нашао. Наравно, прва већа војна група која је створена и оформљена после потписаног примирја била је она у Босни коју је окупио ђенералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић и која је била најбројнија од свих војничких група у то време.
Међутим, дуго времена се сматрало да је први четнички одред који је настао на подручју Јужне Србије, а самим тим и у читавој Србији био Јабланички четнички одред под командом инжењеријског мајора Крсте Михајловића, војводе Јабланичког. Као датум стварања овог одреда наводи се 19 .април 1941. године, али радило се о великој забуни. Тада је мајор Михајловић само постављен за команданта Јабланичког одреда и војводу Јабланичког али није имао људства, већ га је тек требало прикупити, док с друге стране код мајора Кесеровића није била таква ситуација пошто је он већ имао једну групу људи са којом се уочи и после примирја кретао у околини Крушевца где је његов Пук и сачекао објаву о прекиду непријатељстава (Народни Музеј града Лесковца, инвентарни број документа 1219).
Ево навода где Кесеровић пише Кости Пећанцу када је постао његов потчињени и када му је настао одред:

„За нови декрет и објаву дајем Вам следеће податке:
Драгутин Кесеровић, пешадијски мајор, командант 1. батаљона 12. пешадијског пука "Цара Лазара", ступио у Ваш одред 20. априла 1941.године.
Рејон за организацију:Копаонички, Жупски, Расински и Крушевачки срез-десна обала реке Расине укључујући село Разбојну-Гркљан и општину Витановачку, поред овога села која припадају општини Јасичкој преко Западне Мораве.“
(АВИИ, Нда, к.33. ф.13.рег.бр.8/7, преписа има као микрофилма и у Крушевачком архиву)

Pošao sam zajedno sa mojim načelnikom štaba, potporučnikom Radivojem Milivojevićem, i na Sokolovcu našao sam Kostu Pećanca. Izložio sam mu stanje na mome rejonu i pripreme koje sam izvršio. On mi je rekao da je vrlo srećan što ima ljudi koji misle na dobro naroda i otadžbine i što su odbegli u šumu da povedu borbu protiv okupatora. Pokazao mi je tom prilikom punomoćje izdato od komandanta Pete armijske oblasti, generala Cukavca, koji mu je naredio, u ime Vrhovne komande, da u otadžbini produži četničku akciju. Tom prilikom postavio me je za komandanta Rasinskog odreda...
Из овога стоји да је он ишао на планини Соколовици (а не Соколовцу, то је као небо и земља—моја примедба) јула 1941. године јер каже он, тј комунисти. да је јула стао под Пећанчеву команду.

Драгутин Кесеровић је као што рекох ово могао да каже само ако је имао неке опијате у себи или ако су му штимовали записник, а штимовали су га јер се ништа не слаже.
Као прво, није њега никада Коста Пећанац поставио за команданта Расинског четничког одреда јер је он тај одред сам створио од људи из 12. Пешадијског пука, бегунаца из Завода у Обилићево и Равњака и других. Коста Пећанац је само констатовао оно што му је писао, да је 20. априла он био већ под његовом командом и није ни било потребно да му то потврђује јула 1941. године, али комунисти су морали да имају покриће за његово јулско придруживање Кости Пећанцу па су ово уметнули. Ово Кесеровић није могао да каже. У то сам 120% сигуран.
У записнику како сам видео има његових речи, али су комунисти нешто додавали и нешто филовали. То се из авиона види.
Он се заиста састао на Соколовачким планинама са Пећанцем али то није било јула. Према сведочанству његовог пратиоца Свете Динчића из Добрича тај састанак је одржан почетком августа 1941. године, а не јула.
(Записник са саслушања Светислава Динчића у Нишу 1946. године, ИАН, фонд Козара, Микрофиш бр.9)
У јулу је то било неизводљиво јер му је штаб половином тога месеца био у селу Мајдево, а пре тога око Великих Купаца а Соколовачке планине су према Куршумлији и то се никако није могло догодити. Раздаљина је велика. То и хронике потврђују и лоцирају га ту:Мајдево—Попово, а не на Соколовици. Е почетком августа је могао јер се вероватно кретао преко Мајдева—Попове—Богишта—Џепнице према Куршумлији. Из хроника се тачно види да се од средине јула кретао све више према Куршумлији (дакле ишао је у сусрет Пећанцу) и да је августа 100% био на Соколовици. Вероватно почетком августа јер је Пећанац већ 24. августа потписао споразум са Краусом, а средином августа Кесеровића хронике лоцирају на подручју Гркљана—дакле вратио се са Соколовице на свој терен.

Dao mi je neka uputstva i direktive, mnogo nije imao šta da daje. Ja sam mu rekao da i u drugim oblastima ima povoljnog terena za rad. Za taj rejon, za okolinu Stalaća i Žitkovca, postavio je za komandanta potpukovnika Milutina Radovića, koji se docnije izdvojio iz organizacije.

Још један фалсификат. Потпуковник Радојевић се никада није одвојио из организације, а да се и Кесеровић из ње није одвојио. Одвојили су се заједно и то око 15 септембра 1941. године када је Пећанац заробио жандармеријског поднаредника Драгутина Шашића из Крушевца и држао га у притвору. Када је Шашић пуштен, дошао је код Кесровића и Кесеровић је увидео да је Пећанац почео да му заробљава људство и да је то дефинитивни крај Дакле, 14. септембра 1941. године је Кесеровић написао последње писмо Пећанцу (делови писма сам цитирао где каже када је стао под његову команду), онда је дошао Шашић и ту је био крај. Кесеровић се онда повезао са Љубом Новаковићем који је био у манастиру Љубостиња код Владике Николаја Велимировића. Више се нису Кесеровић и Пећанац дописивали.
Po izvršenom sporazumu potpukovnik Radović izvestio ga je da on ne pristaje na sporazum koji je potpisao Kosta Pećanac, pa da i mi to isto, ostali komandanti, ne činimo. Ja isto tako nisam priznao taj sporazum ...
Po naređenju Koste Pećanca imalo je da se obrazuju sudovi..(три тачке су уобичајне када се ради о скраћеном стенограму).
Tek posle napada na Kruševac saznao sam da postoji partizanski odred, Rasinski odred ...
И ово је лаж! И те како је Кесеровић знао да је постојао Расински одред и пре напада на Крушевац. Он је створен јула 1941. године. Кесеровић је чак у пратњи Милутина Радојевића и Љубе Новаковића отишао у Бован на договор са командантом тога одреда Милојем Закићем о нападу на Крушевац, а сем тога и партизански делегати су долазили са Љубом Новаковићем на договор још раније код Љубостиње јер у сам манастир нису смели да кроче, него ту 4-5 км од њега.
 
Prisustvovao sam 21. septembra u selu Strmcu zakletvi šest hiljada regruta. Po povratku sa to zakletve našao sam u štabu generala Novakovića, koji mi je izdao opšte naređenje za opšti ustanak u Šumadiji, napad na sve gradove u kojima su Nemci. Ja sam imao da izvršim organizaciju i da sa svojim odredom zauzmem Kruševac. Raspisao sam naređenje o mobilizaciji da bi se prikupile trupe. Tom prilikom sam naredio komandantu žandarmeriske čete, smatrajući da je nacionalan čovek, to jest javio sam mu da ću izvršiti napad na Kruševac, i to noću između 22. i 23. po naređenju generala Novakovića.

Све је неистина осим за заклетву у Стрмцима. Највише обратите пажњу на ово:

„Po povratku sa to zakletve našao sam u štabu generala Novakovića, koji mi je izdao opšte naređenje za opšti ustanak u Šumadiji, napad na sve gradove u kojima su Nemci.“

Овде се виде нелогичности. Ако неко скупи људе дан или два дана уочи напада на Крушевац како он може тек да добије директиву од некога да нападне град? Ваљда се он већ спрема да га нападне?
Да скратим. Комунисти су фалсификовали када се Кесеровић састао са Новаковићем јер им је циљ био да прогласе напад брзоплетим, тиме и неорганизованим, и да ИМАЈУ АЛИБИ ЗБОГ СВОГ НЕУЧЕСТВОВАЊА
Далеко од тога да се Кесеровић састао са Новаковићем како пише 21. септембра и да је добио наређење да нападне Крушевац.

Недићевска документа кажу:

18. ов (септембра) примећен је одметнички мајор Кесеровић у друштву са једним генералом југословенске војске недалеко од Љубостиње.
(АВИИ, НДа, к.32. ф.1.рег.бр.1/4)
Tražio sam da me u toku napada pomogne sa svojim žandarmima, to jest svojom borbom u samoj varoši. Dodao sam da, ako mu to nije mogućno, onda da saopšti žandarmima da se pre pola noći kako ko može udalji i da dođe u oblast Paševičke šume. Plan sam bio stvorio, još nisam uhvatio vezu sa komandantom Roćkom iz stalaćkog odreda.... Napad je zakasnio iz razloga što Gočki odred nije došao. Trebalo je početi u noći između 22. i 23, a medutim 23. Nemci izvrše prepad. Nemaca je bilo oko 5 do 600... Po izjavama ljudi iz samoga grada, i nađenim leševima koje ranjenih, koje poginulih, bilo je 190, a zarobio sam oko 29 "zorki"... Ja sam skoro bio zauzeo Kruševac. Jedino je bilo još otpora u jednoj gimnaziji. Trebalo je da Gočki odred zatvori svoj sektor. Ja sam docnije bio sprečen pristizanjem nemačkah pojačanja iz Stalaća i Kraljeva ... Ja sam morao da prekinem, jer mi Stalaćki odred nije uopšte dolazio, a znao sam da će Nemcima stići pojačanje, da će biti tenkova i rušenja zgrada i da će me najzad, odbaciti.

Милослав Самарџић је већ у својој студији о Борбама четника против Усташа и Немаца написао да су комунисти променили име одреда који није долазио Кесеровићу у помоћ у нападу на Крушевац што је такође истина и то ноторна. То је био по њиховим речима Сталаћки—дакле потенцирали су на Радојевића, а Кесеровић је вероватно рекао да му није Расински партизански одред долазио у помоћ јер Сталаћки партизански одред тада није постојао, и не само тада него никада.
Дакле, и ту су комунисти преправљали.
„.... Napad je zakasnio iz razloga što Gočki odred nije došao.“

Сада су комунисти убацили још један „издајнички одред“ који је заказао—Гочки четнички одред Богдана Гордића.
Нема докумената из којих се види да је Кесеровић терао Гордића да нападне Крушевац. Прво то је било нерентабилно јер је Гочки одред требао као Пећанчев одред да буде нека врста заштитнице ако напад не успе, да се у њему прикрију четници како не би били прогоњени од окупатора. Друго, Кесеровић је већ имао 300 наоружаних бораца, плус нови мобилисани, плус други одреди итд. Гочки му није требао. Али комунисти су одсекли још нешто.
У нападу је учествовао и Великојастребачки четнички одред војводе Мике Јастреба и Рибарски одред под командом мајора Добривоја Маринковића што је Кесеровић свакако морао да зна и рекао је, али су махери то одсекли. Кесеровић се у време напада на Крушевац налазио у селу Пепељевци.
Posle borbi na Kruševcu i selu Brzenici i Jaslici, ja sam se povukao ka Kraljevu, jer sam saznao da se tamo vode borbe od strane partizana i od strane Dražinih četnika sa Nemcima. Tamo sam se našao sa majorom Đurićem, koji je bio komandant operacija i opsedao Kraljevo. Javio sam se njemu i stavio mu se pod komandu. Tada sam saznao za Dražu Mihailovića. Stavljajući se pod komandu Đurića, ja sam se stavio i pod komandu samoga Draže. Produžio sam borbu dokle god je trajala opsada Kraljeva ... Opsada nije uspela. Ona je bila probijena od pravca Kruševca, ali se taj krug mogao zatvoriti da nisu iskrsle druge stvari, koje sam kasnije saznao. Došlo je do sukoba između partizana i četnika u Požezi... Major Đurić je povukao veći deo snaga ka Čačku ... Ja nisam imao tačne podatke, ali Đurić ne bi povukao snage da nije dobio naređenje od Draže ...
Кесеровић никада не би рекао да се повукао ка Краљеву јер он је ишао на опсаду Краљева а није се повлачио како стоји. Сем тога, овде се види једна велика рупа. Кесеровић је свакако споменуо да је под борбом маршовао после одбацивања од стране Немаца код Крушевца релацијом: Александровац—Трстеник—Врњачка Бања—Витановац—Врба (Опсада Краљева). Такође, тешко да није рекао да је ослободио сва ова места од окупатора и четника Косте Пећанца и да у њима није било и партизана који су му сметали због чега је из Врњачке Бање продужио на опсаду Краљева без „збогом“. Исто тако, тешко да није знао да је 29. септембра Расински одред рушио мост на Мрзеници који су заправо требали комунисти да руше по договору из Бовна (додуше, комунисти су га порушили у својој машти после рата и објавили у књигама—прим.АД), да су му Немци ту стрељали Милоша Пецића код кога су нашли иницијалне каписле, да је одред порушио пругу Краљево-Крушевац, да су због тог рушења Немци стрељали шефа железничке станице у Врби који је Кесеровићу давао распоред композиција, да се Расински одред сударио са Немцима по доласку у селу Врба и да је одбацио немачку јединицу, да је Расински одред код Рибнице напао немачко складиште муниције и да су у тој борби погинула 2 Немца, а 4 била заробљена, да је те Немце Кесеровић предао мајору Ђурићу на Ружић брду, да су Немци напали Расински одред најпре из ваздуха (6.10) код Врбе, а затим и пешадијом, да су га истерали из села, попалили све куће, а 70 сељака стрељали, да су се после тога сукобили са Расинским одредом у селу Витановцу, да су одбачени, па су опет напали, да су потисли Расински одред на Западну Мораву, да су ту вођене најтеже борбе итд.
Тешко да све ово није Кесеровић знао јер су му авиони стално кружили у Врби изнад главе. И може ли ово да се наслови „повукао сам се према Краљеву“?
Posle borbi na Kruševcu i selu Brzenici i Jaslici, ja sam se povukao ka Kraljevu, jer sam saznao da se tamo vode borbe od strane partizana i od strane Dražinih četnika sa Nemcima. Tamo sam se našao sa majorom Đurićem, koji je bio komandant operacija i opsedao Kraljevo. Javio sam se njemu i stavio mu se pod komandu. Tada sam saznao za Dražu Mihailovića.

Прво да скренем пажњу на једну грешку. Ово Брзеница није лепо уписно. То је Мрзеница. Има место Бзеница али не ради се о њему јер се ту ништа није значајно дешавало. Мрзенички мост су Кесеровићеви људи напали. Ови комунистички стенографи су били неписмени.
Даље.Кесеровић није сазнао како стоји овде за Дражу тада, тј. на опсади Краљева већ је тада и званично стао под његову команду. Он је први пут чуо за њега од онога човека који је већ био на Равну Гору и разговарао са Дражом и знао за његово постојање, а то је ЉУБА НОВАКОВИЋ. Када се састао с њим у Љубостињи, тада је и сазнао ко је на Равној Гори. Има индиција да је њему чак и раније капетан Миодраг Ђорђевић, Дражин опуномоћеник за Јужну Србију рекао ко га шаље, а такође и Богдан Гордић који је био у Западној Србији и знао за Дражу.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=9036
 
Да наставимо. Као што су сакрили да су пре 22. 6. били активни сарадници Немаца, комунисти су исто тако присвојили народни устанак у Херцеговини, Црној Гори, Крајини и Источној Босни иако је прво веће ослобођено место од стране усташа-Автовац ослобођено 28. 6. од стране будућих четничких команданата попа Перишића и поручника Поповића и иако је будућа Динарска дивизија уништила усташе у бици код Доњег Лапца 9. 10. 1941. и иако је будући четнички одред ,,Кочић'' растурио усташе код Кулен Вакуфа 19. 8. 1941. и иако је лично Дража слао одреде у помоћ устаницима у Источној Босни. За то време они су убијали жандарме уместо Немаца. Ово је само увод у нове њихове фалсификате. Ево немачког биланса мртвих, рањених и заробљених: четници 33.485 погинулих и 718 заробљених, док број рањеника нису утврдили, наспрам 1.415 и 80 рањених партизана, а број заробљених комуниста није им био познат.( Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета 1. том, према Урош Шуштерчић, Од Љубљане до Равне Горе, према Александар Бајт, Берманов досије.). Док су четници ослободили Лозницу(види http://forum.krstarica.com/threads/310223), Чачак(види http://forum.krstarica.com/threads/284957&page=66), Горњи Милановац и Страгаре, комунисти су издали четнике у биткама за Шабац и Цер, опсади Краљева и Ваљева, борбама на друму Крагујевац-Горњи Милановац и бици за Крушевац(види http://forum.krstarica.com/threads/355411), али су зато прогласили прву ,,слободну територију'' тј. ,,Ужичку републику.'' Ово је само увод како је заиста настала Ужичка република.

Концентрација комуниста у Ужицу(или како је настала ,,Ужичка република'')


Ужице је било једино веће место у Србији из којег су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. године. Разлог је био тај, што се налазило на рубу немачке окупационе зоне, па је зато било најугроженије од устаничке акције. Немци су желели да предају власт бану Дринске бановине Михаилу Трифуновићу (који се ту повукао из Сарајева) и команданту Дринског жандармеријског пука, снаге 300 људи, потпуковнику Драгутину Редићу, али они изјављују како су немоћни да одрже ред и безбедност.
Сем комуниста, град су у то време угрожавале и муслиманске банде са југа. Против њих су се на Златибору борили, удруженим снагама, Дражин Златиборски четнички одред потпуковника Андрије Јевремовића и Пећанчев Јаворски четнички одред Боже Јаворца. У саставу Јаворског одреда налазиле су се и Пећанчеве војводе Радомир Ђекић и Ђура Смедеревац. Трифуновић и Редић предложили су Немцима да се град преда најближем Пећанчевом одреду. Пошто се немачки командант сложио са овим, потпуковник Редић је послао изасланика на Златибор, који је потпуковнику Јевремовићу и војводи Ђекићу саопштио намере Немаца. Том приликом, 19. септембра 1941, позив за преузимање Ужица упућен је и Дражином Златиборском, и Пећанчевом Јаворском одреду. Потпуковник Јевремовић одбио је понуду, с образложењем да би у том случају Златибор остао незаштићен од муслиманских упада. Тако је решено да се Ужице преда војводи Радомиру Ђекићу, а да се градска жандармерија ојача Јаворским четничким одредом. У присуству бана Трифуновића, војвода Ђекић је преузео управу града, по одласку последњих немачких војника, у четири сата поподне 21. септембра. 1)

Ужице 21.9.1941. у 4 поподне. Грађани поздрављају одлазак Немаца и долазак Пећанчевих четника(нису били под дражином командом-моја примедба). У средини, са белим пешкиром је војвода Ђекић(касније прешао код Драже-моја примедба).

Непосредно по одласку Немаца, председник Ужичког четничког удружења, учитељ Ђорђе Новаковић, предаје својих 100 четника мајору Манојлу Кораћу, који од њих формира Златиборско-ужички четнички одред. (Учитеља, тј. школског надзорника, Ђорђа Новаковића, Немци су стрељали 26. децембра 1942. у Јајинцима, као припадника Дражиног покрета, док су Манојла Кораћа дан раније одвели у заробљеништво.) То је била једина Дражина снага у граду. Такође истога дана, 21. септембра поподне, потпуковник Андрија Јевремовић силази са Златибора и упозорава бана Трифуновића, потпуковника Редића и друге виђеније грађане, да ће партизани напасти град, те да треба предузети одбрамбене мере. Добија одговор да не треба започињати борбу и проливати братску крв, после чега се враћа на Златибор.
Међутим, већ следећег јутра ови исти људи доносе одлуку да град треба бранити, постављајући потпуковника Сретена Страњаковића за команданта одбране. Он је под својом командом имао 500 људи (150 Пећанчевих четника, 100 Дражиних, чета жандармерије и полиција), што је сматрао недовољним. Зато је тражио да се изврши мобилизација и попуњавање јединица до 1.200 бораца.
Али, одзив на мобилизацију је био слаб, јер у народу није постојало расположење за борбу против партизана. У једној жандармеријској јединици чак долази до побуне, после чега се она делом распушта. Тако се поново одустаје од идеје одбране и бан Трифуновић сазива нову конференцију угледних грађана.
Главну реч на конференцији водили су прота Витомир Видаковић (чији су синови били у партизанима), директор гимназије Живојин Радуловачки, директор учитељске школе Иван Матовић и шеф пореске управе Пишчевић (чија су два сина такође била у партизанима). Ова четворица намећу одлуку да се не пролива братска крв, да се град преда без борбе и ''да видимо шта и ова наша деца хоће''.
Тако, у току наредна два дана, све националне снаге напуштају град. Остају само Трифуновић и Редић, са делом жандарма, да сачекају партизане.
Партизанске јединице, бројне свега 216 људи, спуштају се у Ужице 24. септембра у четири часа поподне. Одмах хапсе Трифуновића, Редића, жандарме и виђеније грађане. Стрељају начелника Ужичког среза Јована Алексића и још неке чиновнике, плене 60 милиона динара из филијале Народне банке, преузимају фабрику оружја, постављају нову општинску управу, а вођа женске омладине, Вита Гутман, у хотелу ''Палас'' формира Клуб слободне љубави. Сутрадан, 25. септембра, командант Ужичког партизанског одреда, учитељ Душан Јерковић, на збору грађана чита наредбу број 1:
''Грађанство од овога момената сматра се мобилисаним и за неодазивање позиву Штаба одговараће пред ратним законима''.
Пет дана касније, Јерковић издаје наредбу о мобилизацији мушкараца старости од 18 до 40 година. Најзад, 1. октобра, он издаје следећи проглас:
''Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља''.
Ускоро у град долазе све комунистичке структуре, чиме борба против ''издајника народа'' добија нови замах. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. 2)
Ужичани су тако видели ,,шта и ова наша деца хоће'' али било је касно. Батаљон Немаца у повлачењу из Ужица задржао се 22. 9. у Пожеги. Сазнавши да се у селу Горобиљу налазе партизани немачки командант је послао камион војника да их нападне. Партизани су у заседи код ариљског моста убили 3 и ранили 18 немачких војника. Немајући времена за извршење одмазде немачки командант наређује даље повлачење према Чачку. У току ноћи немачку колону напада Пожешки четнички одред капетана Милоша Глишића северно од друма Пожега-Кабларска клисура. сутрадан 23.9. у самој клисури Немце су напали Драгачевски четнички одред и Бакионичка чета Пожешког одреда. Уз губитке Немци истог дана стижу у Чачак.
Одмах по немачком повлачењу капетан Глишић је са једном четом ушао у Пожегу и успоставио четничку управу. Затим је у Горобиље послао двојицу преговарача, адвоката Ацу Дрндаревића и свештеника Спиру Остојића. Партизани су их међутим ухапсили позвавши и самог Глишића на ,,преговоре.'' Тако је ухапшен и Глишић а Горобиљска партизанска чета са робијашем Стеваном Чолаковићем на челу у 11 сати увече преузима управу над Пожегом. У то време главнина четничких снага окупљала се у овчарско-кабларској клисури после борбе са Немцима.
Сазнавши за Глишићево хапшење Дража је преко свог опуномоћеника у партизанском Врховном штабу, капетана Милорада Митића захтевао његово пуштање. Глишић је пуштен 1. 10. Сутрадан је за команданта Пожешког четничког одреда постављен капетан Вучко Игњатовић док је капетану Глишићу додељено место начелника штаба.
Капетан Игњатовић је спадао у ред оних који су сматрали да одмах треба рашчистити са комунистима. У самој пожеги он им је вратио мило за драго већ 4.10. У борби од 11 сати увече до 5 ујутру разбио је Горобиљску партизанску чету и вратио Пожегу. После 2 дана комунисти су послали ужички партизански одред који је капетан Игњатовић разбио у селу Горобиљу. 3)
Спор је решен тако што су комунисти узели Ужице, док је четницима остала Пожега мада је у оба места формално подељена власт, по споразуму од 19. 9.
Самарџић користи следеће изворе:
1. 2. и 3. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга ,90-2,19-24 и 93-4
http://forum.krstarica.com/threads/355411&page=2
 
Како је заиста почео грађански рат.

60. ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ГРАћАНСКОГ РАТА У СРБИЈИ

Комунистичка велеиздаја

На "велики" јубилеј с краја прошле године (2. новембар), у јавности се није осврнуо дословце нико. Ево како је почела несрећа која још траје...

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Питање кривице за избијање грађанског рата у литератури се обично своди на питање ко је први напао, што је погрешно. Кривица за избијање грађанског рата лежи на комунистима, и то од оног часа када су почели да оснивају своје паравојне формације. Да су желели да се боре за слободу, као што су говорили, требало је само да се пријаве у војску. Ако не би били задовољни стратегијом и тактиком надлежне војне команде, стајало им је на расположењу право жалбе, у виду тражења рапорта код официра, и ништа више. Надлежни органи - војна команда, влада и краљ - можда би њихове захтеве уважили, а можда не. Да нека политичка партија у ратном стању оснива своју војску, то је акт издаје, а да ту војску ставља под команду једне стране државе (у овом случају Совјетског Савеза), то је акт велеиздаје. Комунисти су учинили управо то. Још јуна месеца, они су знали да делови војске настављају борбу. Али, уместо да стану под њихову команду, комунисти позивају на "одлучну борбу" против њих.1) Комунисти су започели грађански рат још овим прогласом: када ће "куцнути час" да војску нападну и оружјем, да би освојили власт у земљи, уз помоћ Совјетског Савеза, то је било само питање времена. Најзад, они и сами кажу да им је циљ био револуција, тј. насилна промена власти. Да би тај циљ остварили, морали су да нападну војску, па је отуда контрадикторна теза њихове историје како је војска изазвала грађански рат.
Мада комунистичке архиве још нису отворене, на основу доступних докумената може се извести закључак да је напад партизана на четнике октобра 1941. године дошао по наређењу Стаљина и Коминтерне. Стаљин је у то време спремао дипломатску офанзиву против Западних савезника, тражећи право на окупацију Источне Европе у накнаду за борбу против Хитлера. Понадао се да је главна опасност на Источном фронту прошла, пошто је 10. октобра невреме успорило, а десетак дана потом и зауставило, немачку офанзиву на Москву звану "Тајфун". Зато му је напад комуниста на четнике одговарао као метод притиска у преговорима са британском владом.2) Грађанским ратом у Србији руководио је лично генерални секретар Коминтерне, Георги Димитров, који је тада боравио у Ужицу. У комунистичкој хијерархији, Димитров је био Титов наредбодавац.3)

УБИСТВО ГЕНЕРАЛА ПУТНИКОВИЋА
Комунисти су се тешко уздржавали од општег похода на "класне непријатеље", па су стално изазивали инциденте. Први већи сукоби избили су крајем септембра у Косјерићу. Капетан Момчило Петровић, командант Црногорског четничког одреда, претворио је ово место у једну од равногорских база. Када је једног дана, између 25. и 28. септембра, Црногорски четнички одред боравио у околним селима, ради ширења организације, комунисти су ушли у Косјерић и почели да хапсе равногорске присталице. Тако су започете вишедневне борбе, које су окончане заробљавањем око 200 партизана. У исто време, на другом крају Србије, у селу Бистрица код Пожаревца, комунисти нападају и заробљавају Крепољински четнички одред. Команданта одреда, капетана Павла Илића, потом су убили у Петровцу на Млави.4) Недуго потом, 11. октобра, комунисти на Руднику заробљавају и убијају генерала Путниковића, поверљивог курира на релацији Београд-Равна Гора. Wегов унакажен леш оставили су на друму. За овај случај везан је један од карактеристичних примера фалсификовања историје. Правдајући Путниковићево убиство, комунисти су после рата у Војноисторијски архив у Београду ставили документ у коме стоји:
"Председник страгарске општине изјавио је да је генерал Путниковић пре поласка из Београда био у главном четничком штабу као и код шефа Гестапоа у Београду г. Крауса и да је том приликом насамо имао с њим разговор у његовој канцеларији".
А све ово председник села Страгари сазнао је пре него што је генерал Путниковић возом стигао од Београда до Рудника.5) У селу Влакча код Тополе, око 10. октобра, комунисти заробљавају четничког курира, потпоручника Вучка Вучковића. Он је на Равну Гору носио писмо са негативним ставом команданата Рудничког и Лепеничког четничког одреда, капетана Прокопија Гачића и Александра Милошевића, по питању даље сарадње са комунистима. Ово писмо комунисти користе као повод за изазивање нових сукоба, посебно са Рудничким и Лепеничким одредом. Прилика им се указала већ 12. октобра, када је капетан Александар Милошевић у свом родном селу, Саранову, окупио око 1.000 људи. Прва партизанска група која је дошла на збор понашала се као да је "сарадња" у најбољем реду. Али, док је збор трајао, већа група партизана прилази у стрељачким стројевима, са одшрафљеним бомбама и упереним пушкама, захтевајући да официри пођу са њима. Да би се избегло крвопролиће, официри су пошли, изнудивши претходно од комуниста, да сав народ чује, "часну српску реч" да им се ништа неће десити. Капетан Миливоје Обрадовић, један од учесника скупа, описује шта се потом дешавало:
"Тек што смо прешли преко плота, на нас се сјури партизанска маса, вичући: "Доле оружје, мајку вам вашу издајничку, бандитску, петоколонашку". За трен ока нас разоружаше и поведоше ка једној другој кући на пет стотинак метара од оне на коју су нам први пут указивали. У кући затекосмо људство наших заседа. Приближавајући се нашим заседама, снабдевени уговореним знацима распознавања, они су лако разоружали наше заседе, да би после тога отпочели са опкољавањем нашега скупа. С претњом да ће нас побити и са истргнутим камама, повезали су нас све. Један Циганин наметну Гачићу лисице на руке уз асистенцију две девојке и њихове најпогрдније изразе и грдње..."6)

ОСИПАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ РЕДОВА
Такође благодарећи "сарадњи", комунисти 11. октобра на превару заробљавају и Левачки четнички одред поручника Марка Музикравића. Два дана потом, 13. октобра, они нападају и разоружавају четнике у Белошевцу код Тополе, а 14. октобра заробљавају и четничку команду Лознице (потпуковника Јована Марјановића, команданта, поручника Николу Гордића, заменика команданта, и поручника Михаила Маринковића, судију Окружног суда у Лозници). Лозничка четничка команда је на превару ухапшена у Крупњу, где се повукла пред надирућим Немцима. Тек када је јеромонах Георгије Бојић Џиџа са 32 бомбаша упао у комунистичку команду Крупња, четници су пуштени. Али, већ 20. октобра, комунисти нападају и преотимају од четника рударски градић Зајачу.7) После овог низа инцидената, Дража око 20. октобра сазива конференцију команданата у Брајићима, на којој позива све одреде "да буду на опрези у односу на партизане". Дражино тумачење ситуације било је следеће:
"Сарадња са комунистима из дана у дан постаје све неискренија: свађе између четничких и партизанских команданата су свакодневна појава: све чешће избијају сукоби и у командама места и општинама око административних послова, јер комунисти траже уништавање архива и свих докумената по општинама, а затим завођење народноослободилачких одбора. КПЈ бива све нервознија, јер се партизански редови све јаче осипају у сарадњи са четницима и људство свакодневно пребегава четницима на основу споразума од 19. септембра. Пошто комунисти осећају своју слабост у народу, то измишљају неспоразуме како би имали разлога за сукобе са четницима. Та непријатељства форсирају њихови шефови, пошто су увидели да је народ почео да прозире њихове партијске циљеве. Wихове борбе против Немаца су одмах почеле да се све више смањују и свеле се на најнужније акције, које имају за циљ да одрже маску како се боре против Немаца..."8)
Одмах по повратку са последњег састанка са Дражом, 27. октобра, Тито повлачи са опсаде Краљева свој Драгачевски батаљон. Ову јединицу одводи према Ужицу, а такође појачава и партизанску посаду у :ачку. Биле су то последње припреме уочи изазивања грађанског рата. Тренутак је за комунисте био повољан, јер се четничка главнина налазила на фронту против Немаца, на коме се борио још само симболичан број партизана. Комунисти су имали још један разлог за журбу: хтели су да изведу напад пре него што четницима стигне прва најављена енглеска пошиљка оружја. За ту прилику био је уређен аеродром у Пожеги.9) Због тога Тито није чекао своје јединице из Црне Горе, које је позивао још од 3. октобра (Дража је 9. новембра позвао у помоћ Дангићеве четнике:10) нису дошли ни једни ни други).
Комунистима је остало још само да реше питање повода, што су учинили 29. октобра. Тога дана, наоко случајно, међу четнике Рибашевинског одреда, у село Каран изнад Ужица, стигао је један камион партизана. Међу овим партизанима налазио се и један четник, који је дезертирао из Рибашевинског четничког одреда када је требао бити кажњен због неког преступа. Видевши пребеглицу, четници су тражили од партизана да га врате како би био кажњен, позивајући се притом на важећи споразум о сарадњи. Партизани су ово одбили па се изродила свађа. Користећи гужву, а по унапред смишљеном плану, Ужички партизански одред неопажено се примакао Карану и напао Рибашевински четнички одред. Изненађени четници се под борбом повлаче на Црнокосу, тражећи помоћ од Пожешког четничког одреда капетана Вучка Игњатовића. Истовремено, поручник Стојко Филиповић, заменик команданта Рибашевинског четничког одреда (у одсуству команданта, капетана Милоша Новаковића) обавештава Равну Гору о партизанском нападу. Касно увече 30. октобра капетан Игњатовић шаље у помоћ поручнику Филиповићу једну своју чету. Ојачан Рибашевински четнички одред одмах покушава да поврати изгубљено село, али без успеха.11)
Тако је почео грађански рат у Србији.
 
Ко је напуштао положаје против Немаца?
Комунистичка верзија почетка грађанског рата мање-више прати оптужбу против генерала Михаиловића на стаљинистичком процесу у Београду 1946. године:
"Извршавајући Михаиловићево наређење сви његови одреди у Србији напустили су фронтове према Немцима, отварајући слободан пут немачким снагама за продор на ослобођену територију, и прешли су у општи напад на партизане, и то: у ноћи између 1. и 2. новембра четници под командом Глишића и Игњатовића напали су на Ужице на положајима Трешњица (свега неколико километара удаљено од Ужица) и после тешке борбе били су разбијени, а под контранападом партизана избачени из Пожеге..."19)
Комунистички историчари су, ипак, морали понешто да измене ову верзију. Код њих се не може наћи тврдња да су "сви" четнички одреди напустили борбу против Немаца због "општег напада" на партизане, јер се тако нешто не може доказати чак ни њиховим "научним" методима. У ствари, они знају да ни један четнички одред то није учинио, већ да су фронт против Немаца напуштали партизани, што се лако да утврдити прегледом распореда снага 1. новембра.
Комунисти су објавили најважнија заробљена четничка документа из овог периода, из којих се види да су се у близини Ужица тога дана налазили само локални одреди (Златиборски, Ужички, Пожешки и Рибашевински). Код партизана ствар је стајала другачије, што потврђује и један њихов документ. Реч је о директиви Јосипа Броза Тита Миловану ћиласу за припрему напада на Колашин, од 3. маја 1942. године. "Ја сматрам Колашин случајем као што је била и Ужичка Пожега", пише Тито, образлажући то следећим речима: "Нека вам при томе служи за пример наш ударац на Ужичку Пожегу где смо сконцентрисали најбоље јединице наше партизанске војске без обзира на то што смо неке јединице довлачили из прилично велике даљине".20)

Самарџић користи следеће изворе:

НАПОМЕНЕ:
1. Зборник, том И, књига 2,13.
2. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 35.
3. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 27-29, 781. Опширније о боравку Димитрова у Ужицу: Степхен Цлисхолд, Wхирлњилд, Пхилосопхицал Либрарџ, Нењ Yорк, 1949, с. 26. Димитровљева посета Ужицу је једна од карактеристичних "белих мрља" комунистичке историје.
4. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 24-25, 111.
5. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 28-29.
6. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 441-443.
7. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 111.
8. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 31-32.
9. Р. и ?. Кнежевић, Слобода или смрт, 781.
10. Зборник, том XIV, књига 1, 36-37.
11. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 51.

20. Зборник, том 2, књига 4, 26-27.
(Моја напомена: фусноте од 12-19 говоре о борбама до 20 .11. које тренутно нисам копирао.)

http://www.pogledi.rs/id1.php3?id=163&izv=81
http://forum.krstarica.com/threads/355411&page=2
 
Poslednja izmena:
,,Прва непријатељска офанзива. ''
За разлику од онога што тврди комунистичка историја, Немци операцију ,,Долина Западне мораве'' нису започели у септембру, већ 25. 11. Имала је 2 подоперације: ,,Ужице''(немачки документи о губицима: ПАРТИЗАНИ: 800 мртвих, НЕМЦИ: 10 МРТВИХ,22 РАЊЕНИХ, Зборник НОР-а) и ,,Михаиловић''(Немачки извештаји: ЧЕТНИЦИ: 1 стрељан (Ђура Војиновић-прим АД),11 погинулих, 484 заробљених (од тога: 91 четнички борац, 42 официра и подофицира, 2 жене (болничарке-прим АД) и 349 мушкараца—мештани: Струганика, Брајића, Мионице, Каменице, Горњих Бањана, Славковице, Пауна, Клинаца, Теочина, Дружетића, Такова итд-прим Александар Динчић . НЕМЦИ: 1 рањен (околина Ваљева), који је касније умро у Ваљевској болници. Због овог губитка, стрељано је у Шапцу 100 четника.
(Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон, 1969, стр.31; ЗБ. НОР, Том 12, књ.1, стр. 738; АВИИ, НАВ—Т—312, Р—425, С—8002945—7.)

Против кога је вођена ,,друга непријатељска офанзива'' одн. операција ,,Бадер-Источна Босна''? Против оба покрета, а не само против партизана како то пишу комунистички историчари. Ево немачког извештаја као доказа:
ПАРТИЗАНИ: 451 МРТВИХ, 788 ЗАРОБЉЕНИХ
ЧЕТНИЦИ: 70 МРТВИХ, 643 ЗАРОБЉЕНИХ
НЕМЦИ: 21 МРТВИХ (9 УБИЛИ ЧЕТНИЦИ, 12 ПАРТИЗАНИ), 131 РАЊЕНИХ (47 РАНИЛИ ЧЕТНИЦИ,84 РАНИЛИ ПАРТИЗАНИ),1 НЕСТАО, 50 РАЗБОЛЕЛИХ, 297 ПРОМРЗЛИХ
УСТАШЕ: 50 МРТВИХ и 31 РАЊЕНИХ-убили их и ранили ЧЕТНИЦИ, 30 УБИЛИ ПАРТИЗАНИ
(Коришћени за Четнике и немачки микрофилмови) . Према (АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—723).
 
Како су комунисти фалсификовали операцију ,,Трио.''
Они понекад наводе да су се против њих борили Немци, Италијани и четници а понекад Немци-усташе-Италијани. Заправо Немци су осим 342. и 718. дивизије ангажовали Црну Легију, док су Италијани одбили учешће у операцији. Зато је 1. пролетерска марширала раме уз раме са Црном Легијом. За ово ћу као доказ да наведем извештаје Генерала Бадера из теме на страници http://forum.krstarica.com/threads/292173), као и комунистичке изворе. Молим брата Кочу да ми не замери што га копирам, тј. што копирам оно што је поставио.

Ево Бадерових извештаја:
20. 3. 1942.
Između hrvatskih komunista, ustaša i iz Crne Gore nastupajućih delova proleterske brigade, izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih.
31. 3. 1942.
Ustaše, domaći partizani i na kraju nastupajuće bande iz Crne Gore bore se ovde rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangićevom komandom.24
U zborniku dokumenata nemačkog rajha, tom XII, knjiga 2, koji su komunisti objavili 1976. u Beogradu, iz Baderovog izveštaja od 20. marta izbačena je rečenica o saradnji partizana i ustaša (str. 231-234). Međutim, u Baderovom izveštaju od 31. marta takva rečenica nije izbačena (str. 267). Verovatno je razlog taj što se "nastupajuće bande iz Crne Gore" u izveštaju od 31. marta ne nazivaju "proleterskim brigadama", kao u izveštaju od 20. marta.
10. 4. 1942.
Izgleda da je četnička grupa Dangić jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustašama u saradnji sa komunistima, tako da Dangić sada može da postigne samo lokalne uspehe.25
U pomenutom zborniku dokumenata nemačkog rajha ostavljen je deo Baderovog izveštaja od 10. aprila o saradnji ustaša i partizana. Ali, reč "saradnja" zamenjena je rečju "sadejstvo". Evo kako, prema ovom zborniku, glasi cela Baderova rečenica: "Izgleda da je četnička grupa Dangića teško potučena u borbama s hrvatskim oružanim snagama i ustašama, u sadejstvu s komunistima, tako da Dangić, po svoj prilici, nije više u stanju da postigne više od lokalnog uspeha". Uz ovu rečenicu komunistički istoričari u fusnoti daju sledeći komentar: "U to je vreme Operativni štab Udarne proleterske grupe (2. i 1. proleterska brigada) a prema naređenju Vrhovnog štaba NOP i DV Jugoslavije, čistio Istočnu Bosnu od Dangićevih četnika" (str. 276-277). Dakle, komunistički istoričari su ovim praktično potvrdili navode iz Baderovog izveštaja o "sadejstvu" partizana i ustaša. Zajedno sa ustaškom najozloglašenijom jedinicom, Crnom legijom, protiv četnika se borila partizanska glavnina (jedine dve proleterske brigade koje su tada imali) i to po naređenju Vrhovnog štaba, tj. J. B. Tita.
20. 4. 1942. (ово је извештај пуквника Кевиша-моја примедба).
,,partizani se bore samo protiv Dangićevih pristalica, a ne i protiv ustaša.Prema raspoloživim izveštajima ustaše su se, navodno, s hrvatskim komunistima borili protiv Dangića".26 "
Komunistički istoričari objavljuju ovaj dokument bez cenzure, uz komentar da su se četnici "igrom slučaja" našli između partizana i ustaša. Oni su, naravno, skrivali kontinuiranu saradnju ustaša i komunista još od 1929. godine.
Prema Baderovom izveštaju Komandi Jugoistoka od 20. aprila, "prodor hrvatskog ustaškog potpukovnika Francetića do Drine pretvorio se u uništavajući udarac protiv snaga Dangićeve grupe". Francetićev napad bio je uspešan zato što su se "ustaše navodno s hrvatskim komunistima borile protiv Dangića", kako stoji u Baderovom izveštaju, a svakako i zato jer su protiv četnika nastupale i jake nemačke formacije.27
Nova nemačka dokumenta o saradnji komunista i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika objavljena su 2005. godine, i to prvi put u jednom službenom vojnom časopisu - "Vojnoistorijskom glasniku". Reč je o prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera "Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944", u kome se pored ostalog kaže da je na slom Dangićevih četnika "uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942. koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima".39
А ево комунистичких докумената који потврђују сарадњу:
Komunisti su se još jednom povukli u italijansku okupacionu zonu, pošto su, kako piše u istom izveštaju, "očigledno o predstojećim događajima (bili) obavešteni od hrvatskih oficira". Jedan od Titovih ljudi za vezu sa ustašama bio je Edvard Kardelj, koji se tada nalazio u Sarajevu. Izveštavajući J. B. Tita o pokretima ustaških i nemačkih jedinica, u pismu od 15. januara 1942, Kardelj napominje: "To su vesti iz pouzdanih (tebi poznatih) izvora..."32
Naša je dužnost da hrvatskoj vojsci objasnimo opasnost koja preti hrvatskom narodu u Bosni i drugim krajevima od strane srpskih četničkih bandi, od strane srpske hegemonističke klike... Na tom pitanju mi moramo dobiti hrvatske vojnike, pa i oficire... Na tom pitanju treba da se sporazumete sa naprednim delovima Hrvatske seljačke stranke, da oni preko svojih veza utiču u hrvatskoj vojsci da ona prilazi nama i da nam daje oružje i municiju.33
Mislimo da je hitna potreba dolaska brigade, ali ne da se angažuje u borbi protiv ustaša, već protiv Račića i oficira i njihovih žandara.36

Самарџић овде користи следеће изворе:
24. 24 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 44.
25 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 45.
26 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 306-307.
27 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 307, 322.
32 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 2, 223-224.
33 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 113. Prema: Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 3, 58.
36 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 123. Prema: Zbornik dokumenata, tom IV, knjiga 4, 69-70.
39 Vojnoistorijski glasnik, 1-2/2005, strana 151.
(Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима усташама и Албанцима).
http://forum.krstarica.com/threads/292173
 
За усташки покољ на Козари довољно је рећи да су комунисти само побегли пред Немцима и усташама, тј. да су стварно штитили народ, он не би прошао онако како је прошао. Уместо тога поставићу документе како је заиста настала ,,Бихаћка република.''
Поново молим брата Кочу да ми не замери.

Немачки документи.
U izveštaju komandanta nemačke 718. posadne divizije, generala Fortnera, od 12. oktobra 1942, govori se o osnivanju "samostalne sovjetske republike Janja", jugozapadno od Jajca, koja će potom prerasti u "Bihaćku republiku". General Fortner piše kako su hrvatske formacije postale partizanski "snabdevači oružjem":
Organizacija i naoružanje raznih brigada ove sovjetske republike napreduju zadivljujuće. Pri tome, snabdevači oružjem u prvoj liniji su hrvatske oružane snage i ustaše, čije posade skoro redovno, ako je na njih izvršen energičan napad, dozvoljavaju da budu razoružane ne pružajući nikakav otpor, ili beže, ostavljajući za sobom svoje teško naoružanje, a delimično čak i svoje puške.86
U stvari, to su oni "fingirani napadi", putem kojih su ustaše i domobrani ostavljali ratnu spremu komunistima. Zbog Nemaca oni nisu smeli da ih snabdevaju drugačije, barem ne u većim količinama.
I posle tri meseca nemački izvori govore kako se "Titova država" lako širila na račun "Nezavisne Države Hrvatske", čiji magacini su joj stajali nadohvat ruku. U izveštaju 718. pešadijske divizije od 6. januara 1943, o komunistima piše:
Izgleda kao da ih posebno draže uporišta koja posedaju samo hrvatske oružane snage ili ustaše, pošto su upravo tamo bez muke mogli doći do plena u hrani i oružju... Napadi u obliku prepada na uporišta sa nemačkom posadom očito se izbegavaju i preduzimaju verovatno tek nakon brižljive pripreme.87
Комунистички документи.
Kada je 15. novembra 1942. izdao direktivu za nastupanje u pravcu Centralne Bosne, J. B. Tito je pisao oštrim tonom: "Prema četničkim vođama i zatrovanim četničkim bandama treba biti nemilosrdan". Zatim je ponovio:
Napominjemo vam da se na Ozrenu nalaze zatrovane četničke bande.73
Kako je u partizanskim redovima bilo dosta Srba, komunisti su ih posebno spremali za ubistva svojih najrođenijih. U govoru jednoj jedinici sastavljenoj od Srba, J. B. Tito je 7. januara 1943. rekao doslovce:
Ruka nije zadrhtala ni kada se trebalo obračunavati i sa rođenim ocem, ako je on prišao izdajnicima četnicima.74
Međutim, u direktivi J. B. Tita od 25. novembra 1942. za napad na ustaški garnizon u Livnu, srećemo savim drugačiji ton:
U samome Livnu ima oko 500-600 ustaša, većinom mlađih boraca. Ova neprijateljska posada ne ispoljava nikakvu aktivnost prema našim jedinicama... U Livanjskom Polju ustaše vrše opštu prisilnu mobilizaciju... Seosko stanovništvo u zapadnom delu Livanjskog Polja nama je potpuno naklonjeno, čak i ona sela koja su ranije bila ustaški raspoložena sada prilaze nama i šalju našim jedinicama namirnice koje su sami prikupili dobrovoljnim prilozima... Zato vi trebate sa seljacima u Livanjskom Polju postupiti oprezno i pokazati se kao pravi narodni oslobodioci i zaštitnici.75
Evo još jedne od uobiajenih naredbi partizanskog komandanta. Reč je o direktivi Bosanskom korpusu od 30. marta 1943. godine, koja glasi: "Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu protiv ustaša ako vas napadnu".76
Четничка документа.
Nikola Plećaš Nitonja, tada komandant partizanskog bataljona, svedoči o neuspešnim napadima na formacije hrvatske nacističke države, sa ogromnim partizanskim žrtvama:
Posle operacija u Krabavskom Polju, među Srbima partizanskim borcima sve učestalije su se čuli gunđajući protesti u odnosu na način izvođenja operacija, a posebno o tome kako je moguće da nas ustaše svaki put sačekaju spremne i budne, iako smo se trudili da se neopaženo približimo, najčešće noću ili pred samu zoru. Potom se govorilo glasno i otvoreno da to neko dostavlja obaveštenja ustašama za svaku našu nameru.
U napad na Kosinj 31. jula (1942. godine - prim. M.S) ustaše su nas dočekale u punoj spremnosti, pa u toj borbi gine 350 Srba partizanskih boraca. Na vesti o ovim podlim podmetanjima Srba pred ustaške cevi, seoski mladići su se razbežali, pa je partizanskoj komandi bilo potrebno celih mesec dana da mobiliše nužan broj novih Srba za popunu gubitaka. Čim je ta nova mobilizacija izvršena i gubici naknađeni, upućeni smo u novi napad na Udbinu, gde su nas ustaše sačekale, po drugi put na istom mestu, pa su gubici Srba partizana u poginulim i ranjenim bili oko 650.
Bez obzira na te ogromne gubitke, Komanda partizana Like (Hrvat Jakov Blažević) nastavlja rad nesmanjenom brzinom i u tom smislu naređuje novu mobilizaciju, saopštavajući mesnim odbornicima da što pre sakupe novih 1.000 Srba i da to budu samo najmlađi, pošto su stariji Srbi počeli da predstavljaju problem za partiju.78
Radi podizanja morala svojih jedinica, komunisti su na katolički Božić, 25. decembra 1942, napali i savladali ustaški garnizon u Lovinjcu. Protesti Srba-partizana ovim ipak nisu ublaženi, jer je uoči napada na Lovinjac, kako dalje navodi Plećaš, izdata naredba da ustaške "živote treba po svaku cenu sačuvati", pošto su to navodno "silom mobilisani Hrvati, vaša braća". Kada je potom, na Srpsku Novu godinu, komunistička glavnina upućena u napad na četnike u Gračacu, takođe prema Plećašu, stiglo je drugačije naređenje: "Kad započne borba, ubijaj sve od godine mladosti do stotinu godina starosti".
Plećaš je, poput mnogih, prvom prilikom pobegao od partizana, da bi stupio u četničke redove.
Isti proces odvijao se i u južnim delovima Like. Partizanska 9. hrvatska brigada, čiji je borački sastav takođe bio srpski, u noći između 23. i 24. oktobra 1942. godine napala je jednu četu četnika u selu Raduč kod Gračaca. Posle očajničkog otpora pred desetostruko brojnijim napadačem, selo je palo i partizani su ubili 45 četnika i tri žene, većinom kao zarobljenike, na svirep način.
U međuvremenu, srpska sela iz kojih su mobilisani partizani za 9. hrvatsku brigadu, ostala su nezaštićena od ustaša. Partizanska komanda ne vraća odmah svoju jedinicu, već je zadržava u selima Mogoriću i Vrepcu. Tada kod komandanta brigade, Milana Kuprešanina, koji je inače poreklom bio Srbin, ali već komunista sa dugim stažom i "španski borac", na konju stiže Maniša Diklić javljajući da su ustaše blokirale selo Jošan i da vrše pokolj. I mnogi partizani 9. hrvatske brigade, iz Jošana i susednih sela, traže hitan povratak. Međutim, 9. hrvatska brigada ostaje tu, dok ustaše ubijaju 180 Srba u Jošanu.
Komentarišući ovaj događaj, Bogdan Bolta, jedan od starešina i potom hroničara Dinarske četničke divizije, piše:
Za one koji bi slučajno teško razumeli ovakvu saradnju ustaša i komunista, dopustimo da logika postavi pitanje: kada znamo da je Komunistička partija uputila brigadu svoje vojske da pobije, recimo, sve četnike u selu Raduču zbog toga što su nacionalisti i neprijatelji, zašto da ne stvori mogućnost ustašama da pobiju isti takav srpski element u selu Jošan, pogotovo kada se nerado mobiliše u njene redove|79
Saradnju ustaša i komunista Bogdan Bolta dokazuje i mapom zločina:
Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj.80

Самарџић користи следеће изворе:
3 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 316, 409.
74 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 8, 359.
75 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 444.
76 P. Simić, Srbija, zemlja neobjašnjiva, 170.
77 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 366-368.
78 N. Plećaš Nitonja, Požar u Krajini, 206, 210.
79, 80 Bogdan L. Bolta, Gračačka četnička brigada 1941-1945, 206, 205.
81 Gacka dolina i okolina na predstraži srpstva i pravoslavlja, 41.
82, 83, 84 M. Pešut, Revolucija u Lici, 217-218, 180, 181.
85 Pogledi, broj 74, 11. januar 1991.
86 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 768, 778.
87 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 18.
http://forum.krstarica.com/threads/292173
 
Како су комунисти лажирали Битку на Неретви.

Они је заправо спајају са операцијом Вајс, да би сакрили свој споразум са Немцима иако је то била скоро чиста битка четника и партизана(изузев италијанске групе Скоти од 2000 људи која је дејствовала на страни четника и усташа из Фазлагића Куле који су дејствовали на страни партизана). Ево како се распала ,,Бихаћка република'' у операцији ,,Вајс'' :

ПАРТИЗАНИ: 6.521 МРТВИХ, 2010 ЗАРОБЉЕНИХ(сви стрељани).
НЕМЦИ: 335 МРТВИХ, 101 НЕСТАЛИХ
Улога четника у операцији Вајс је била таква да су они вршили одбрамбена дејства јер су партизани само њих нападали, а истовремено четници су гледали да што више народа превезу у италијанска прихватилишта у Задру, Кистању и Книну. Међутим комунисти су повукли 50 000 људи за собом и сппречили их да се повуку у италијанску зону, чиме су починили геноцид. Ево главних дешавања на Неретви(пошто код Самарџића ово поглавље има 422 фусноте без операције Вајс која има још око 70, кад будем имао више времена написаћу мало детаљније шта се заиста десило, засад је и ово довољно).

- Средином фебруара 1943. године партизани се крећу из правца Бихаћа према Нететви; отуд их гоне Немци, у Операцији ''Вајс''.
- Неретва је била граница Србије, односно српских бановина; иза ње територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана.
- Иде партизанска главнина: 1, 2 и 3 дивизија, које су најбоље наоружане и у ствари једине мобилне, затим 7. и делови 9. дивизије; укупно 15.000 партизана.
- Успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један).
- Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи.
- У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника.
- Од око 20. фебруара Лукачевић наноси тежак пораз комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него то они дођу до вароши.
- На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба - газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате у Централну Босну.
- Пре повлачења, руше сва три моста на том делу реке.
- После неколико дана главнина која је послата на запад јавља да не може проћи, јер има много Немаца.
- Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса.
- На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку.
- Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих.
- После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: Ђуришић није довео резерву на време, Станишић се повлачио готово без борбе, Лукачевић је посустао, а Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна.
- Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон Пиве.
- На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група ''Скоти'', са око 2.000 војника.
- Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле.
- Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево - Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци ускоро покрећу Операцију ''Тојфел'' против Озренског корпуса, чија територија се налази уз ту пругу.
- Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао Расински и 2. равногорски корпус (укупно 2.000 бораца).
- Почетком маја око партизана налазило се негде 20.000 четника, а око четника негде око 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију ''Шварц''.
- Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје.
- Дража се 13. маја извлачи из обруича код Бродарева.
- Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца.
- Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем Ђуришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана.
- Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила хрватска ''Вражја дивизија'', на коју су случајно набасали.
Ево како су комунисти слагали победу у операцији Шварц.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=8360
Немачки извештаји о губицима: Осовинске трупе имале су укупно 583 погинула, и то највише њихова најслабија дивизија, 118. ловачка (262), док су губици осталих јединица следећи: 369. дивизија, тј. већином хрватске усташе 92, 1. брдска 43, 7. СС «Принц Еуген» 120, пук «Бранденбург» 12, 724. ловачки пук 2, 2. батаљон 734. пука 46 и 2. батаљон 724. пука 6.
С друге стране, Немци су избројали 7.489 мртвих партизана. Сем овога, губитке партизана процењивали су на још 4-5.000, што убијених, што умрлих од зараза и глади. Све жртве нису смели да броје, бојећи се заразе од пегавог тифуса.(Зборник докумената, том 12, књига 3, 431, 478, 394-395. ) Са друге стране, четници су имали 17 погинулих и 3764 заробљених(исто Зборник 12, само не знам тачно архиву). Моја примедба: Немци нису разграничили колике губитке су им нанели четници, а које партизани.
Заправо, једино су црногорски четници заиста потучени у Бици на Неретви и операцији Шварц, док су четници прешли у дефанзиву тек од новембра 1943. Херцеговци су извојевали сјајну победу и до септембра 1943. Источна Херцеговина је била искључиво у њиховим рукама.
 
Poslednja izmena:
Ту је и десант на Дрвар у којем није погинуо ниједан Немац иако комунисти кажу да су их скоро све побили. Ево теме.



БЕКСТВО Ј. Б. ТИТА ИЗ ЗЕМЉЕ
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7602
Падобранаца није било 1000 већ 650, а ево немачких извештаја:
Према немачком извештају од 25. маја, батаљон падобранаца “чистио је после спуштања место Дрвар и бранио град”. До подне није погинуо ни један падобранац, а рањено их је 70. Овај први извештај такође бележи: “читавог дана дејствовало је савезничко ваздухопловство”.99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 308.
У поноћ, падобранци су послали телеграм да су опкољени “на доминирајућем положају у Дрвару”. Губици су им остали исти: 70 рањеника, без погинулих. Дакле, видевши да им током дана ни једна јединица не може доћи у помоћ, они су се повукли на одговарајуће место и забарикадирали. До падобранаца је прва стигла 1. пуковска група 373. легионарске дивизије.99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 343.
Дакле извештај са терена говори да ниједан падобранац 25. 5. 1944. није погинуо, а касније је погинуло у целој операцији Реселшпрунг 122 погинула, 635 рањених и 26 несталих до 15. 6. 99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 342-343.
Ту је и мит да је Тита спасао његов верни пас. Како се Тито заиста спасао: Лепа Жујовић је изјавила:
Врховни се “укакио”, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку... (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ - прим. аут) чучи у ћошку, не “теорише”. Овом (Жујовићу - прим. аут) је требало пола минута да “очисти” пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али “херој” неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић - прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: “Немцима те живог не остављам!” - гурнуо кроз рупу и узгред ногом у “грешно место”.66 П. Милићевић, Сећања, 56.
Дакле уствари једино се Сретен Жујовић Црни јуначки и присебно понео у целој тој гунгули, док се врховни као и остали “укакио.”
 
Како су комунисти фалсификовали Битку за Јужну Србију и преправили је у Топличко-Јабланичку операцију.


БИТКА ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ (''ТОПЛИЧКО-ЈАБЛАНИЧКА-ОПЕРАЦИЈА''):
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15758

За Сремски фронт ћу пренети Самарџићев и Динчићев пост и спојити их у један да се види шта је у ствари био Сремски фронт.
Ствар је у томе да она линија, коју је Црвена армија оставила у Срему новембра 1944, није померена ни за километар до априла 1945, а тада су се Немци сами повукли јер је то била најдаља тачка на којој се њихова армија налазила од Берлина. Тј. Савезници су већ били пред Берлином и Немци су морали да иду одавде.
Сремски фронт је служио комунистима за убијање Срба, терањем ненаоружаних и необучених младића пред митраљеске цеви. Сремски фронт је злочин комуниста и требало би их извести на суд, а не да и даље овако лажу.
Немци нису ни побеђени на Сремском фронту него су се повукли када су се све јединице прикупиле. Њима је био циљ само да направе коридор за повлачење, а не да се боре и гину. Нетачно је свакако да је погинуло 38.000 Немаца. Ја не знам, одакле комунистима овакав податак.

Прво. Немци су се повлачили од 12.априла, што се сматра пробојем фронта
Друго. Да би се пребројали губици Немаца требало је пребродити минска поља, а на њима су омладинци највише гинули. тако да комунисти не могу знати колико је Немаца остало на фронту.
Треће. Немци су напуштали села: Адашевце, Кукујевце, Липовац, Нијемце и остављали само оно што нису могли понети, а то су пртљази и нешто намирница, а нису остављали своје погинуле.
Четврто. На Сремском фронту су се Немци утврђивали, а комунисти нападали. Тада се никако не могу пребројавати губици противника, већ само своји.
Пето. Комунисти су поред сталне војске користили и резервисте који су такође гинули, али нису уписивани као погинули. Зато је цифра са резервистима од 35-40.000
Шесто. У правом смислу речи, Сремски фронт није био никакав фронт већ обично саможртвовање комуниста. Да би се добила нека борба, потребно је заробљавати непријатеља, а не само наводити његове погинуле. Ја нешто нисам нашао да је било тамо заробљавања Немаца. Ствар је била у томе да су Немци одступили кад су се сви окупили и напустили Србију. Комунисти су посели то што су они напустили и то прогласили за своју победу која знамо са колико је живота плаћена.

Па ипак, не можемо ми терати људе на суд јер ће свако рећи да је то била борба против окуптора, што је потпуно тачно. Међутим, како се то борило против окупатора, то је остала тајна. Како су се окупатору нанослили губици, исто је остала тајна. Колико је окупатора заробљено, исто је остала тајна итд.

Сремски фронт је обично жртвовање како би се показало да су партизани у могућности да се боре и кад немају помоћ Руса и Савезника. То је свима јасно.
 
ЛАЖНИ ЗБОРНИЦИ НОР-А, или како су комунисти фабриковали извештаје у своју корист.

Пише: Александар Динчић
Да ли највећа едиција о Другом светском рату на овим просторима под називом „Зборници докумената и податакао о НОР-у 19411945“ у свим томовима дају истину? Одговор гласи Не! У великом броју ових зборника објављивана су комунистичка, италијанска, бугарска, четничка и недићевска документа. Ако занемаримо комунистичка документа, па погледамо мало немачка, која важе као неприкосновена за утврђивање историјске истине, добијамо одговор да су комунисти фалсификатори. Комунистички историчари су докторирали на тим зборницима, а сами су су зборници лажни, што ћемо сада јасно видети.
Као што се зна, немачка документа су објављена у Зборнику, том 1, књига 1 из 1949, Зборнику, том 12, књиге 1-4 у периоду од 1979 до 1984. године. Сваког неупућеног читаоца ће ови зборници напросто одушевити и рећи ће да је то цела истина. Али, није тако, а сада ћемо видети зашто није тако.

Узимамо као пример комунистичко преправаље цифара које се јављају приликом прегледа губитака четника и партизана у Србији. Ови извештају су објављени само делимично, али и тамо где су објављени, неки комунистички истраживач, који је преводио немачка документа се усудио да се наигра истине и да да нетачан преглед.

Да видимо нпр. како су Немци приказивали четнике, а како комунисте у својим седмодневним, десетодневним и месечним извештајима у којима би обавезно ставили губитке и једних и других.


Зборник докумената НОР-а, том 12, књ.3, страна број 117.

ДЕСЕОДНЕВНИ ИЗВЕШТАЈ КОМАНДУЈУЋЕГ ГЕНЕРАЛА И КОМАНДАНТА У СРБИЈИ ОД 20 ФЕБРУАРА 1943.КОМАНДИ ЈУГОИСТОКА О ВОЈНО ПОЛИТИЧКОЈ И ПРИВРЕДНОЈ СИТУАЦИЈИ И ДИВЕРЗИЈАМА НА КОМУНИКАЦИЈАМА И ОБЈЕКТИМА У СРБИЈИ

Дакле, овај извештај шаље команндант Србије, генерал Бадер Леру и каже о губицима због немачких, бугарских и квислиншких акција на четнике и партизане следеће: страна 120

Губици

Од 6. до 15.2.1943

Немаца 5 погинуло, 4 рањено, 0 нестало
Бугара 4 погинуло, 0 рањено, 0 нестало
Припадника Руског
Заштитног корпуса: 2 погинула, 0 рањено, 0 нестало
Тот: 0 погинуло, 1 рањен, 0 нестало
Срба (мисли на недићевце и љотићевце-прим АД): 24 погинуло, 15 рањено, 208 нестало


Укупно 35 погинуло, 20 рањено, 208 нестало

Губици непријатеља (комунистичко лажно превођење-прим АД): 191 погинуло, 2 рањено, 701 нестало (у оригиналу стоји заробљено-прим АД)
Итд.

Дакле, приређивач зборника нам каже да су Немци, квислинзи и Бугари убили 191 партизана и четника. Дакле, за Немце су комунисти и четници једно те исто, мада се овај приређивач много труди да каже како су све то комунистички губици посредством многих фуснота које се јасно виде. Ако желимо да знамо колико је од овог броја било четника, а колико комуниста, узалудно се трудимо, јер нас је приређивач навео на лажан документ. Уствари, ово није лажан документ, него је вешто монтиран, па је зато лажан.

И тако, Немци приказују изгинуле четнике и четничке присталице, комунисте и комунистичке присталице као „непријатеље“.

Лаж!

Немци су тачно одвајали у овим прегледима колико отпада на четнике, а колико на комунисте, али то приређивачи зборника вешто скривају и намештају ону реч „губици непријатеља“, а негде се јавља и „губици устаника“.

Погледајмо оригинални немачки документ о губицима четника и комуниста у временском раздољу од 1.11 до 15.11.1943. године, дакле у времену оних „примирја“ и интервенција Нојбахера да се смање немачка убистава по Србији.

Елем, немачки статистички преглед у свим раздобљима не одступа од формулације да прво прикаже своје и квислиншке губитке, па тек устаничке, уствари четничко-партизанске, али нема нигде комунистичке намештаљке зване „губици непријатеља“, већ овај преглед изгледа у оригиналу овако:

VERLUSTE (GUBICI)

FUR DIE ZEIT VON 1.11-15.11.1943 (GUBICI U VREMENU OD 1.11 do 15.11.1943)

Deutche Tot (Mrtvih): 14, Wewundet (Ranjenih): 15, Vermisan (Nestalih): 2 Desertiert: 0
Hipo (Folksdojceri i organizacija Tot): 5, 15, 30, 0
Bulgarian (Bugari): 53, 53, 35,0
Russian (Ruski zastitni korpus RZK): 1, 0, 0, 0
SFK (S.D.K-ljoticevci): 2, 4, 1, 0
SSW (S.D.S-nedicevci): 0, 0, 0, 0
SGW (S.G.S-srpska granicna straza): 0, 0, 0, 0

Сада нема оно што пишу комунисти: „Губици непријатеља“, већ:

D.M (Cetnici Draze Mihailovica): Tot: 261, Werwundet: 17, Gefangen (Zarobljeni, a moze i uhapseni): 28, Suhne Erschossen (u akciji streljani): 0
Komunistiche: Tot: 160, Werwundet: 0, Gefangen: 70, Suhne Erschossen (u akciji streljani): 0

Итд, итд, итд

Дакле, видимо да су Немци, Бугари и квислинзи у временском размаку од 1-15.новембра 1943. на подручју Србије у борбама убили и у одмаздама на терену и по логорима, стрељали 261 четника и четничких присталица, од тога највише на Бубњу (223) о којима сам писао и 160 комуниста.

Такво је правило важило за све немачке прегледе, што су комунисти прећуткивали.
Међутим, треба знати да су С.Д.К и С.Д.С, а некад и Бугари највише губитака наносили комунистима, међу њима и ових 160, а да су се Немци, Бугари, па донекле и С.Д.К, специјализовали за четнике. То се јасно може проверити и преко недићевских извештаја о борбама са комунистима, док се четнички не налазе, зато што су их наносили Немци и приказивали у овим прегледима које су комунисти вешто сакривали.

Где је овај немачки извештај? Узалудно ће се неко мучити да га тражи у хрпи немачких микрофилмова у АВИИ, јер је он заведен у четничку архиву и налази се поред осталог у Историјском архиву града Ниша, у микрофилму бр. 6, на снимку под редним бројем 494. Микрофилм бр. 6 је четничка архива која је микрофилмована и донета у Ниш. Поред тога, у четничкој архиви се налазе још многа немачка документа која иду у корист четника и обарају комунисте. Како је микрофилм уопште доспео у Ниш? Када су комунисти 50-их година прошлога века покушали да изведу збир погубљених на Бубњу, они су тражили и немачке једнодневне извештаје из Београда, да виде колико је Фелдкомандантура 809-Ниш добијала наређења од Бадера и осталих да погубљује таоце у Нишу-тј.на Бубњу. Ништа нису урадили зато што им немачка документа не иду у прилог и обарају њихове измишљотине. Онда су овај документ вешто скрили међу четничком архивим јер на филму лепо пише „Четничка архива ДМ“ и онај који би се случајно заинтересовао да претражује немачку архиву, дигао би руке, јер га комунисти на то наводе. С друге стране, тада нико није ни истраживао истину о Четничком покрету, па су ови микрофилмови остајали готово нетакнути.

Ето, то је истина о Зборницима НОР-а на којима је магистрирао и докторирао велики број историчара.

Жалосно!
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6686
 
МЕТОДЕ НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА ИСТИНЕ О II СВ. РАТУ КОД НАС
Или како се сеоски аброви користе у сврху историје.

Пише:Александар Динчић
Потакао ме је овај Девићев текст у НИН-у да дам неке своје погледе на методе историјског истраживања.

Само ћу се осврнути на ону најнезгоднију и најнетачнију-методу разговора.

Метода разговора је нека врста пропаганде ако се говорник и говорилац не прате помоћу писаних докумената. Говорим о питањима везаним за Други светски рат на нашим просторима. Дакле, разговор није један од начина да се сазна пуна истина јер увек једна страна мора мало да „дода“, „слаже“, „измисли“ не би ли испала хегемон у разговору који води. Разговор као што је познато има методу препуцавања и мирног дискутовања.
У мирном дискутовању, питалац се поставља на другом месту после онога кога испитује јер он заправо тражи његов одговор.
Метода разговора са преживелим сведоцима који су осетили Други светски рат и окупацију није уопште добар начин да се нешто много новог сазна, сем ако се говорник не прати преко докумената и ако се на основу тих писаних трагова и врши разговор.
Нарочито је за наш србијански просто карактеристична та фама „сељаци против сељака“, осносно добри познати сукоби села по питању који су сељаци бољи, који су вреднији, који су радни, чије су жене били вера, а чије невера, ко су нерадници, а ко радници итд. Још из доба ослободилачких ратова у Србији у 19.веку ти сукоби села су тињали и данас се осећају.
Да се позабавимо методом разговора без праћења причаоца документима.

Рек`о ми Мијин син који је чуо од Трајковог оца који није више жив.

Оваквом методом ништа се добро не може сазнати већ се све своди на изношење прљавог веша како би се неко који је згрешио томе што прича нацрнио, наклеветао и да се једноставно душа испразни и олакша.
Ако причалац наседне оваквом виду разговора, онда и он сам постаје једна врста дискутаната који не води никакву расправу већ што се по народски каже „аброве“, пошто мора да на неки начин „климањем главе“ потврђује шта му причалац говори јер он сазнаје а не зна. Тако се слушалац заправо изједначава са причаоцем и све испадне на крају: „Рек`о ми Мијин син који је чуо од Трајковог оца који није више жив.“
За слушаоца бомбастична прича причаоца ће деловати баш као оно што му треба, али да ли тиме он добија оно што је наумио да сазна? Он не добија ништа сем материјала за једну дубоку анализу јер се пред искусног истраживача увек мора по глави врзмати питање „А да ли је баш тако било као што сам чуо?“.
На крају, испадне да се истраживач (слушалац) налази у небраном грожђу јер ако каже свом саговорнику „Мислим да си ти то мало измислио“, зна се како ће саговорник поступити и ту престаје аутоматска веза на релацији причалац-слушалац.
Ако пак слушалац ове „аброве“ стави у делу о коме жели да пише, онда његова прича не добија ништа квалитетно јер је нема шта друго потврдити сем јединствене истине која је сазната преко разговора.
Једино што слушалац добија као тачно, под условом да и то причалац не слаже, јесте име и презиме неке личности и ништа више. Његову делатност, његов рад, заслуге иле незаслуге се не могу сазнати јер увек ће бити нешто додато, а нешто одузето. Проток времена, затим политичка припадност (ако је има), затим опредељеност из ранијих времена и наравно неке тајне које се носе у гроб само су неки од проблема са којима се истраживач сусреће у разговорима.
Тако истраживач остаје празних рукава јер није слушао никакву истиниту причу већ сеоске аброве који наш народ и те како воли.
Још, ако се овоме дода и психофизичко стање причаоца (умор, болест нека, пиће итд), онда се још више одлази у ћорсокак.
Из прича типа „Рек`о ми Мијин син који је чуо од Трајковог оца који више није жив“ сазнао сам много прљавог веша који је изнет али то уопште не узимам за тачност већ само као део тог психофизичког стања причаоца. Да сам којим случајем отишао код оклеветане особе НН, та особа НН би ми рекла исто то за оног који је њу наклеветао. Нажалост, многи наши истраживачи падају на ову методу јер не прате дискутанта преко папира, а који треба увек да буду ту ако се жели сазнати нека важна ствар. На први поглед се то чини као узалудан посао, напоран рад, не веровање саговорнику, али историјске чињенице нису „Рек`о ми Мијин син...“ већ прича која се делимично слаже са документом који је прати. Тада може доћи до малих одступања али слика је ту, пред очима, а самим тим, освежава се и сећање саговорника. Ово је још један од метода да се потврди истинитост саговорникове приче јер ако му она одговара преко докумената, он ће наставити причу, а ако му не одговара, изврдаваће и правиће се неук.


Био је добар то четнички капетан, ал` га уби комунистичка рука

Друга метода у разговору која је најбоља и најпоженија јесте праћење причаоца документима која исто тако делују као на неку причу.
Међутим, пожељно је приликом овог рада проверити саговорника да ли је искрен или не. То се постиже једноставним питањем на које саговорник треба да одговори, а чији одговор већ зна питалац.
Ову методу сам ја највише користио и многи нису полагали испите. Зато сам са њима кратко завршавао дискурс јер нисам жудео за сеоским абровима типа колико је неки војник „повалио“ сељанки или колико је неки официр испио дудоваче.
У једном разговору у Пиротском крају о капетану Бороши сазнао сам многе ствари које га и нападају, али које га и бране. Карактеристичне су речи једне сељанке која је нажалост водила аброве:

-Па зашто су комунисти стрељали капетана Борошу?-питам ја
-Их, зашто? Па комунисти, дете. Стрељали су Борошу јер је био честит официр. Био је до добар четнички капетан, ал га уби комунистичка рука.
-Где је закопан?
-Он је стрељан негде код данашње Пиротске касарне и ту закопан.

Наравно, ја сам знао да комунисти нису стрељали капетана Борошу јер сам нашао у архиву његово помиловање и излазак из Нишког КП Дома. Он се касније појавио у Заплању, али сељаци из Нишавског краја то изгледа или нису знали или су се правили да не знају.

Ето, то су ти аброви о капетану Бороши.

Наравно, не могу се сви говорници окарактерисати ако абраџије, јер има и неких који поштено говоре и којих је милина слушати и пратити преко докумената. То је само шлаг на торту и прави разговор.
Како су ти људи данас доста стари, тешкоће су велике у разговорима. Многи се труде да кажу шта знају, многи да се хвале, а многи да истресу прљав веш јер имају нешто против неког.

Још једна карактеристика аброва била је у разговору са неким четницима у селу Мирошевце где сам својевремено радио.

Један четник-равногорац каже:
-Тамо, мало даље од воденице ти је капетан Стевановић убио 200 Шваба.
-Да ли сте сигурни да је баш 200? Има ли негде о томе неких забележака.
-Како не бих знао. 200 су сељаци натоварили у сеоска кола и отерали за Лебане где су сахрањени.
-Колико је ваших тада изгинуло?
-Па можда 10-20.

Наравно, 200, али проверити како се зна и уме. Претражити све јер је ипак то велики број. Кад на излазу из једног села, у пријатељском разговору чујем:
-Ма тај ти је Удбаш, не веруј му ништа. Лаже све овде по селу. Био у четницима 10 дана, па га вратили. Није толико убијено. Мање много. То боље знају они из Гагинаца. Питај њих.

У селу Гагинцу чујем до 10 Немаца, али и оно најважније:
-Ми смо чисто четничко село, а они Мирошевчани су комунисти и сви се данас извичу за четнике (специфичан лесковачки нагласак су тада употребљавали и не могу баш тачно да га препричам, па пишем нормалним језиком)

И тако ја напустим Јабланицу. У Лесковачком архиву нађем ову борбу с краја јуна 1943. која се водила на излазу из Мирошевца и губици су:
Четници: 3 погинула
Немци: 2 погинула.

Дакле, Мирошевчанка није много слагала (свакако није ни могла да зна тачан број), а онај четник је и те како слагао!
После ми је било све јасно. Сукоб Мирошевца и Гагинца траје још из Балканских ратова и они се стално свађају.
Тако испадне: „Комуниста силовао четникову сестру“-то кажу Гагинчани, а „четник заклао комунистичку мајку“-то кажу Мирошевчани.

Ужас!

Гладни против ситих

У Топличком крају истина се такође не може сазнати сем у њиховом најбогатијем селу Бублици. Ту сам чуо једну занимљиву причу: „Гладна села ће увек на сита јер хоће неку правду а те правде нема“. Тако вам је то. Где су села напуштена, неурбанизована, ту је поплава осећања сељака на ивици кључања. Где су села нормална и богата, ту је неки баланс. Другим речима, документа и архив само, а сеоски аброви за говоранцију јер преко њих има само то „Гладна села на сита“.
Исти вам је то пример и са Расинским крајем. Сељаци у селима под Копаоником говоре једну од највећих истина. Ја сам Криворечку трагедију сазнао од њих баш као што она пише у документима. Али, зато она код Бруса само говоре пропаганду и приче типа: „Реко ми Мијин отац“.

Закључак

Ако ми желимо да сазнамо неке пикантерије појединих личности, било да су они четници или партизани, било да су официри или комесари, гладна села ће нам увек приуштити то задовољство да ћемо имати материјал за један роман.
Ако ми пак желимо да држимо клацкалицу између гладних и ситих, документа су једини лек јер она оцртаваји тадашње стање најбоље што могу.
Ако ми пак желимо да рехабилитујемо четнички покрет и ђенерала Михаиловића, сеоским абровима нећемо ништа постићи јер ћемо сазнати за 10 швалерки неког команданта, за 5 л попијене ракије у једном дану, за 10 поклатих прасића и 12 направљених гибаница.

Моје миљење је следеће. Ако се причалац прати преко докумената има начина за истином.
Ако се читалац прати без докумената, до истине неће доћи

Код свих тих аброва, било да се они прате путем докумената или не, увек ће се постављати питање: „Да ли је баш било тако?“
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=90427#90427
 
СТАВ ИСТОРИЧАРА ПРЕМА АРГУМЕНТУ ''ПРИЧАЛА МИ БАБА'' или још један метод који је врло радо виђен код данашњих историчара у неизлечиву болест.

Пише: Милослав Самарџић

СТАВ ИСТОРИЧАРА ПРЕМА АРГУМЕНТУ ''ПРИЧАЛА МИ БАБА''

Имали смо низ случајева на овом сајту да неко као кључни историјски аргумент наводи причу своје бабе, рођака, комшије, или пак неког познаника који је доживео дубоку старост.
По правилу, такви аргументи били су супротни ономе што кажу документа, али ипак, не сећам се случаја да је неко уважио говор наведених докумената, или уопште историјске анализе.

Зато бих укратко подсетио на постојање једне читаве гране историграфије која се бави овим феноменом.

Према Џону Плумбу, постоји разлика између прошлости или слика прошлости, односно памћења - и историје као научно реконструисане прошлости.
Француски историчар Francois Etienne пише:
''Историја као наука је ствар стручњака. Она нам се предочава као критичко-дистанцирана примена чврстих правила за интерпретацију и анализу избора и остатака прошлости с могућношћу да буду проверени у погледу објективне ваљаности њених резултата''.
Још један Француз, Лиотар, пише како ''сећања спадају у најнепоузданије ствари које постоје'', али да је њихова моћ тако велика, да обично односе победу над документованим супротним приказима.
Према истраживању психолога Стефана Левандовског са Универзитета Западна Аустралија, из 2005. године, оно што је једном запамћено као ''истина'', остало је ''истина'', и поред демантија.

Заступници оваквих теорија по правилу посматрају историју као идеологију, тј. као могућност да се уз помоћ лажног сликања прошлости контролише садашњост. Један од школских примера је тзв. комунистичка историја.
Међутим, они, заступници ових теорија, које по правилу долазе са Запада - углавном не примењују закључке до којих су дошли и на сопствене историје. Они су у великој мери сконцентрисани управо на српску историју, желећи да је измене у духу садашње политике њихових држава. Један од примера који видимо је тзв. хашка историја. Старији пример је историја Бењамина Калаја, управника Босне и Херцеговине с краја 19. века, који је измислио да су у БиХ већину некада чинили богумили, како би поткрепио сопствену политику која је одбацивала српски карактер ове области.

Савремени западни историчари, попут писца књиге ''Историја Србије од 19. до 21. века'', Холма Зундхаусена, из које сам преузео напред наведене цитате, међутим, у нашем случају не одричу се тзв. комунистичке историје. Они као идеолошку посматрају нашу класичну историју, а у тај парадокс, да им је прихватљива тзв. комунистичка историја, која несумњиво има највише идеологије, упали су просто због тога што и она негира српску историју.
Инсистирање на апсолутној непоузданости сећања њима је потребно јер сматрају да се српска историја заснива на сећањима израженим кроз народна предања - што наравно није тачно. Ћоровићева историја нпр. итекако је документована, мада садржи и примесе предања.
Опет, ако су сећања, не само старија, већ како они кажу и новија - ''свежа'', толико непоуздана, онда су непоуздана и документа, јер су писана на основу сећања, макар и тих ''свежих''. На страну то што и документа, као и сећања, могу бити непоуздана због нечије намере да криво представи ствар. Можемо имати особу која поуздано памти неки догађај од пре 50 година, а с друге стране документ стар 50 година који је тај исти догађај из неког разлога описао лажно.

Према томе, остаје да се и према документима, као и према сећањима, мора бити обазрив, а да су наравно документа и уопште материјални докази на првом месту, као што је увек и било. Међутим, један документ није ''Свето писмо'', већ се мора поредити са другим, с њим невезаним документима (у смислу да су та друга документа настала независно, да њихови писци нису знали шта они други пишу, тј. да није постојала могућност договора око лажирања).
То је став који важи у принципу, док, када је 2. св. рат код нас у питању, документа морају имати још већу предност него иначе.
Навешћу један лични и један докунентовани пример.
Лични је случај са једним познатим новинаром, који ме је убеђивао како је његовом оцу, свештенику, капетан Бороша из Нишавског корпуса силом отео коња, да га умало није убио због тог коња, да је под принудом држао службу при заклетвама и сл. Рекао сам му да је то њему отац, свештеник, 1950. и неке, причао, јер су супротне приче биле опасне по живот. Нарочито ако се испричају деци. Али, наравно, није вредело.
Документовани пример је из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу. Тамо има на хиљаде досијеа из процеса четницима, њиховим присталицама, или симпатизерима, вођених непосредно после рата, па све до шездесетих година. У сваком досијеу који сам видео сведоци, родбина, комшије, па и сам оптужени - тврде то исто што је поменути свештеник причао свом детету: четници су их силом мобилисали, силом су им узели коња, кола, храну, новац, било шта. Испада да у целој Шумадији нико није добровољно ступио у четнике и да им нико није добровољно дао ни кору хлеба. А то што су причали пред комунистичким судом, сви они, разуме се, причали су на сваком месту - јер Озна све дозна, а казне су драстичне, и практично нема одбране.
Можда су бабе, деде, рођаци, комшије - једном и сами поверовали у приче које су причали да би заштитили и себе и друге, али је како видимо сто посто сигурно, да млађе генерације у те приче итекако верују.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=13521
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top