Српска трагикомедија: Крив је, иако није!
Окривљени: Добар дан!
Судија: Ваше име?
Окривљени: Пожелео сам вам добар дан.
Судија: До��ар дан. Ваше име?
Окривљени: А ко сте ви?
Судија: Ја сам судија прекршајног суда. Ваше име?
Окривљени: Заборавио сам га.
Судија: Вама је изгледа стало до шегачења.
Окривљени: Не, ја патим од амнезије.
Судија: Да ли се осећате способним да дате исказ.
Окривљени: Какав исказ?
Судија: Знате ли ви уопште зашто сте овде?
Окривљени: Прочитао сам на позиву за рочиште.
Судија: Против вас је покренут прекршајни поступак јер већ 14 месеци не плаћате услуге одношења смећа.
Окривљени: Шта је то прекршајни пост��пак?
Судија: То значи да кршите закон. Због тога сте позвани на ово рочиште.
Окривљени: Ја сам пре више од годину дана послао допис „Градском комуналном“ у коме их обавештавам да ми њихове услуге више неће бити потребне. Изволите копију са деловодним бројем.
Судија: У реду, али то вас не ослобађа од одговорности.
Окривљени: Какве одговорности?
Судија: Без обзира на овај допис, ви и даље кршите закон.
Окривљени: Добро, молим вас да ме посаветујете како да више не кршим закон.
Судија: Мораћете платити све заостале рачуне, као и трошкове ове парнице.
Окривљени: Зашто бих платио услугу коју не користим?
Судија: Како то мислите – услуга коју не користите?
Окривљени: Па лепо, они не одвозе моје смеће.
Судија: Комунално не одвози смеће из ваше улице?
Окривљени: Одвози, али не одвози моје смеће.
Судија: Не разумем. Све одвози али ваше не одвози?
Окривљени: Да. Не одвози моје смеће јер га не избацујем пред кућу.
Судија: Добро, а где га ви избацујете?
Окривљени: Нигде.
Судија: Како нигде?
Окривљени: Па лепо, нигде. Ја своје смеће сам рециклирам и нема шта да се одвезе.
Судија: Како то мислите сами га рециклирате?
Окривљени: Ја у својој башти имам три бурета. Изволите фотографије. У то тамно плаво буре убацујем остатке хране и тако правим компост којим ђубрим своју башту. У оно друго плаво са белим словом С, убацујем све што може да гори. То буре је напуњено водом у коме се папир и сличан отпад растапа. Касније то вадим оном четком коју видите на фотографији поред тог бурета, стављам у пресу, остављам да се суши… изволите фотографију… и тако добијам брикете којима зими грејем кућу. А оно треће је за пет амбалажу коју касније продајем.
Судија: Разумем вас, али по општинској одлуци ви сте дужни да плаћате одвожење смећа.
Окривљени: Зар не мислите да је апсурдно да плаћам услугу која ми није потребна?
Судија: А како би то било кад нико не би плаћао одвожење смећа?
Окривљени: Не знам за остале. Онима којима је та услуга потребна, логично је да је плаћају. Мени није потребна и логично је да је не плаћам.
Судија: Да, али ви тиме кршите закон.
Окривљени: Можда кршим општинску одлуку, али не кршим закон.
Судија: Ви дакле одбијате да платите све заостале рачуне?
Окривљени: Наравно. Ја тиме никоме нисам нанео никакво зло, а са друге стране мој кућни буџет је због тога што сам рециклирам своје смеће, знатно повећан. Одлуку о обавезном плаћању одношења смећа, у свом случају, сматрам кршењем мојих уставних права.
Судија: На који члан Устава се позивате?
Окривљени: На члан 2 у коме пише да сувереност државе потиче од грађана и да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не могу ��рисвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободне воље грађана.
Судија: То управо значи да не може свако да ради шта хоће.
Окривљени: То управо значи да ни општинска власт ни Градско комунално не могу присилно да ми наплате услугу која ми не треба јер тиме крше моју сувереност. Уосталом, Градско комунално и ја немамо потписан уговор који би ме обавезао на плаћање њихових услуга. Они су рачуне за одвожење смећа почели да ми шаљу без моје сагласности. Струју плаћам јер ми треба. Ја са електродистибуцијом имам потпи��ан уговор. Стигне ми њихов рачун и ја га платим. Исто важи за водовод и канализацију и плин.
Судија: Је ли то све што имате да кажете у своју одбрану?
Окривљени: Не. Будући да сте ви судија који има задатак да заштити правни поредак, подсетио бих вас и на члан 3 Устава Србије који каже да владавина права почива на неотуђивим људским правима. Пошто је Устав најстарије право у нашем правном систему, захтевам да ме ослободите плаћања онога што сам својом слободном вољом проценио да ми не треба.
Судија: Је ли то све?
Окривљени: Не. Имам још нешто да додам. У америчком граду Њујојку одвожење смећа је бесплатно. Тамо је то један од најуноснијих послова на коме се изванредно зарађује. Њујорк има 285 пута више људи него наш град и цела прича око смећа функционише беспрекорно. Знате ли зашто?
Судија: Не и не схватам зашто ми то сада причате.
Окривљени: За разлику од нашег града у коме се смеће одвози и спаљује на депонији чији се „мирис“ лети осећа до Њујорка, у том граду се сво смеће рециклира тако што се прво магнетима и неким другим машинама из њега одвајају сви метали који се касније продају индустрији која од њих потом прави нешто друго и продаје то што направи. Тако су зарадили и они који одвозе смеће а и америчка индустрија. Тамо остало смеће не спаљују безвезе као у нашем граду, већ у великим котловима који загревају воду и тако Њујорк решава проблем грејања зими. Наравно, они који одвозе смеће тако додатно зарађују, а зарађују и они који наплаћују грејање. Видите, ја радим исто то. Недам им своје смеће! То је моја приватна покретна имовина. Мој капитал. И сада могу до сутра да вам набрајам чланове закона који штите моју приватну имовину, али сам сигуран да их ви добро знате. И уместо да добијем захвалницу што сам им не само давао своју имовину већ и годинама толерисао њихов безобразлук јер су ми одвожење моје имовине наплаћивали, они ме сада туже што више не желим да будем будала и њима плаћам продају сопствене имовине.
Судија: Потпишите записник.
Окривљени: Потписао.
Пресуда: У име народа… крив је јер је…
Мирко Д. Грубић
