adeptus
Iskusan
- Poruka
- 5.093
Osvetićemo orla braćo!!! 
-
- Popularno:
- Srbija izdaje 100.000 radnih dozvola:...
- Zašto ne slavimo naše evropske prvake...
- Ko je Vučićev poltron No1?
- Da li studentska lista može biti...
- Ubuduće se neće znati ništa o uzrocima...
- Parandilović letuje sa dečkom
- Šta će biti sa N1?
- Ђурић: Неистините вести о наводном...
- U koju instituciju imate najviše...
- Nedeljom u deset
Kolonijalno carstvo kontinenta Mu
- Začetnik teme Zabranjena_Arheologija
- Datum pokretanja
Zabranjena_Arheologija
Aktivan član
- Poruka
- 1.104
Gde mi je post sto sam postavio?
HappyFuneral
Domaćin
- Poruka
- 4.545
Ako ga nema, ili ga je neko obrisao ili nisi udario na dugme "Posaljite odgovor"....
Demister
Domaćin
- Poruka
- 3.290
Zabranjena_Arheologija
Aktivan član
- Poruka
- 1.104
Maler 
bas sam se nadovezao na neciji post,kad sam opet wideo,nema ga
bas sam se nadovezao na neciji post,kad sam opet wideo,nema ga 
nemcoi
Aktivan član
- Poruka
- 1.406
Eagleheart
All through the night he is lying awake
Wond'ring how much more can he take
Watching the walls where shadows dance
Drifting away into a trance.
And his eyes are blazing with fire
Dreams burnt to ashes so many times
Highest of mountains, still he climbs
Ready to fly cause he just can't stay
Flame burning brighter with every day
And his eyes are blazing with fire
Longinng for the deepest desire
Heart of an eagle
He flies through the rainbow
Into a new world and finds the sun
Spreading his wings above all the sorrows
The glory of Eagleheart
Fever is burning in his veins
Determined with courage breaking the chains
Back against the wall under blood red skies
Prepared to fight until he dies.
All through the night he is lying awake
Wond'ring how much more can he take
Watching the walls where shadows dance
Drifting away into a trance.
And his eyes are blazing with fire
Dreams burnt to ashes so many times
Highest of mountains, still he climbs
Ready to fly cause he just can't stay
Flame burning brighter with every day
And his eyes are blazing with fire
Longinng for the deepest desire
Heart of an eagle
He flies through the rainbow
Into a new world and finds the sun
Spreading his wings above all the sorrows
The glory of Eagleheart
Fever is burning in his veins
Determined with courage breaking the chains
Back against the wall under blood red skies
Prepared to fight until he dies.
Crazy-Wolf
Ističe se
- Poruka
- 2.397
Unknown Entity
Aktivan član
- Poruka
- 1.475
Poslednja izmena:
heliada
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Poetske refleksije o Lemuriji i Atlantidi:
LEMURIJA - smestena negde u srednjem Pacifiku ? - bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je
hram zenice sunca.
Odvaljen vrh piramide, ili strela suncane vizije, sadrzavala je u sebi jedinicu mraka; odnosno, njen
vrhunac se /samozaokretno/ napajao na tom izvoru; ptica kondor /suncana letilica/ je /tokom selidbe/
udahnula maglinu iz ponora nistavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /visevrtloznog/ puta.
Stanovnici Lemurije su toliko bili uronjeni u prikazu zenice sunca, da nisu videli samu okolnost njene
pojave; a to je mulj samorazornih dusa – koji, strelu ove prvoizronele sveopste-svetlosne duse, tezi da
obrusi i usisa u dno svih bezna|a.
I hram zenice sunca – nasadjen na usce podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli
su u algama obraslo podokeansko dno. Oni – odvec zaneseni lepotom – nisu vodili racuna o potrebi
rashladjivanja suncanog diska, na koga su se upisivali sadrzaji nocnosvetlosne kugle prorokovanja,
posadjene na sredisnje postolje unutar hrama. Iako je ovaj isti izazivao sumske pozare.
Nekolicina prezivelih prenela je kristalnu kuglu i njen disk na susedni kontinent, odakle su ovi najzad
stigli do Atlantide. Zato, jer su samo Atlantidjani – iako liseni predstave o pratvorcu – imali izgradjene
brojne prstenove okolo mesta za suncev hram. Tako je donesena kugla najzad izrazila sadrzaj svoje –
diskom precitane – unutrasnjosti na okolne prstenove; ispisala konstelaciju suncanih pega, sto odgovaraju
kako licu majke stvoriteljke tako tackama zla u ljudskoj prirodi.
Ostavi dom od kristala, i izrasti,
sa patnjom, niz svod mesecinasti –
usput – kao svici u sicilskoj noci,
i drugim svetovima daj svetlosne moci!
Oglasi sve tajne svojega poslanstva
sazvezdjima, sjajnim sred prostranstva,
i budi svakom srcu medja i kob preka,
da zvezde ne klonu pred grehom coveka!"
(Edgar Po: "Al Araf")
Medjutim, Atlantidjani nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkajuce svetlosti
pramajke, kao sto su to cinili Lemuri – uronjavajuci u dubinu njene vizije o dalekoj buducnosti; odnosno:
cineci buducnost i delujucom u sadasnjosti i prelomnom spram proslosti.
"Vekovecni rod, cije je tistece vreme palo, preterano, u proslost, i koji pun slucaja nije ziveo, u stvari, nego od
svoje buducnosti. – Taj poreknuti slucaj uz pomoc jednog anahronizma, licnosti, vrhunskog ovaplocenja tog roda,
koji oseca u njemu, zahvaljujuci besmislu, postojanje Apsolutnoga, ..." (Malarme: "Igitur ili Elbenonova ludost")
Naucno-tehnoloska elita s Atlantide to nije mogla nikako da postigne, vec samo da obezbedi stabilnost
prisutnog (daljnim zvezdama odredjenog) poretka – koji se nikad nije uzdizao do vizije proistekle od
prvostvoriteljskog bica, niti je bio u ikakvoj sadelatnosti sa njime: hramom je zavladala patvorena slika
pramajke: njena sijamska sestra.
&
(Vremenski Levak)
U srcu Atlantide postojao je nesklad između plana primljenog odozgo i materijala crpenog odozdo.
Ravoj primitivnog uma nije mogao da sustigne viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na pretposlednjem stepeniku hrama – čiju je skalu sâm izgradio. Tada je došlo do prvog pogleda unazad: na zgažena stvorenja duž pređenog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke što se kretala (kao-u-snu) ka vrhu razjašnjenja zvezdane vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela šestarom nebesa prautvrđen raspored.
Tek se tu – preko prizora nasilja – javila svest o rascepu onog gore i ovog dole; jer ovo dole je praznina samopreispitivanja onog gore, ne i njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osuđen da se uruši-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatka, putem progovora zavišću povređene okrugline onog gore – koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, što proističe iz dobro patentiranog vretena, živog kostura slikotvorstva. Ali, na prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je čovek samoprevazilaženja svoje prvobitne situiranosti na blaženom ostrvu – kroz dar smeha: sâme Baubo.
Otud sledi oslobođenje daha iz tamnosvetlosne čahure, metamorfoza svilene bube, ili širenje saznajnih horizonata na sve strane.
Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izbačena iz komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje podzemlje – da bi tamo ovaj uveličao svoje dejstvo; te ujedno prerastao u maslinu što grančicom dotiče oblake: platformu Hiperboreje.
&
“Šta”, mislio je on, “zar bi bilo moguće da se pod našim nogama pokreće neki zaseban svet, pun ogromnog života? Da u Zemljinim bezdanima vršljaju nečuveni stvorovi, koje bi unutrašnja vatra mračne utrobe razvijala u džinovske i duhom silne prilike? Da li bi ovi strašni stranci, isterani prodornom hladnoćom, mogli jednom da se pojave među nama, dok bi se možda u isto vreme nebeski gosti, žive jezikom obdarene slike sazvežđa, pojavili nad našim glavama? Da li su ove kosti preostaci njihovog odlaženja ka površini ili znaci bekstva u dubinu?” (Novalis: "Hajnrih iz Ofterdingena")
Heliada
LEMURIJA - smestena negde u srednjem Pacifiku ? - bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je
hram zenice sunca.
Odvaljen vrh piramide, ili strela suncane vizije, sadrzavala je u sebi jedinicu mraka; odnosno, njen
vrhunac se /samozaokretno/ napajao na tom izvoru; ptica kondor /suncana letilica/ je /tokom selidbe/
udahnula maglinu iz ponora nistavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /visevrtloznog/ puta.
Stanovnici Lemurije su toliko bili uronjeni u prikazu zenice sunca, da nisu videli samu okolnost njene
pojave; a to je mulj samorazornih dusa – koji, strelu ove prvoizronele sveopste-svetlosne duse, tezi da
obrusi i usisa u dno svih bezna|a.
I hram zenice sunca – nasadjen na usce podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli
su u algama obraslo podokeansko dno. Oni – odvec zaneseni lepotom – nisu vodili racuna o potrebi
rashladjivanja suncanog diska, na koga su se upisivali sadrzaji nocnosvetlosne kugle prorokovanja,
posadjene na sredisnje postolje unutar hrama. Iako je ovaj isti izazivao sumske pozare.
Nekolicina prezivelih prenela je kristalnu kuglu i njen disk na susedni kontinent, odakle su ovi najzad
stigli do Atlantide. Zato, jer su samo Atlantidjani – iako liseni predstave o pratvorcu – imali izgradjene
brojne prstenove okolo mesta za suncev hram. Tako je donesena kugla najzad izrazila sadrzaj svoje –
diskom precitane – unutrasnjosti na okolne prstenove; ispisala konstelaciju suncanih pega, sto odgovaraju
kako licu majke stvoriteljke tako tackama zla u ljudskoj prirodi.
Ostavi dom od kristala, i izrasti,
sa patnjom, niz svod mesecinasti –
usput – kao svici u sicilskoj noci,
i drugim svetovima daj svetlosne moci!
Oglasi sve tajne svojega poslanstva
sazvezdjima, sjajnim sred prostranstva,
i budi svakom srcu medja i kob preka,
da zvezde ne klonu pred grehom coveka!"
(Edgar Po: "Al Araf")
Medjutim, Atlantidjani nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkajuce svetlosti
pramajke, kao sto su to cinili Lemuri – uronjavajuci u dubinu njene vizije o dalekoj buducnosti; odnosno:
cineci buducnost i delujucom u sadasnjosti i prelomnom spram proslosti.
"Vekovecni rod, cije je tistece vreme palo, preterano, u proslost, i koji pun slucaja nije ziveo, u stvari, nego od
svoje buducnosti. – Taj poreknuti slucaj uz pomoc jednog anahronizma, licnosti, vrhunskog ovaplocenja tog roda,
koji oseca u njemu, zahvaljujuci besmislu, postojanje Apsolutnoga, ..." (Malarme: "Igitur ili Elbenonova ludost")
Naucno-tehnoloska elita s Atlantide to nije mogla nikako da postigne, vec samo da obezbedi stabilnost
prisutnog (daljnim zvezdama odredjenog) poretka – koji se nikad nije uzdizao do vizije proistekle od
prvostvoriteljskog bica, niti je bio u ikakvoj sadelatnosti sa njime: hramom je zavladala patvorena slika
pramajke: njena sijamska sestra.
&
(Vremenski Levak)
U srcu Atlantide postojao je nesklad između plana primljenog odozgo i materijala crpenog odozdo.
Ravoj primitivnog uma nije mogao da sustigne viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na pretposlednjem stepeniku hrama – čiju je skalu sâm izgradio. Tada je došlo do prvog pogleda unazad: na zgažena stvorenja duž pređenog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke što se kretala (kao-u-snu) ka vrhu razjašnjenja zvezdane vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela šestarom nebesa prautvrđen raspored.
Tek se tu – preko prizora nasilja – javila svest o rascepu onog gore i ovog dole; jer ovo dole je praznina samopreispitivanja onog gore, ne i njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osuđen da se uruši-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatka, putem progovora zavišću povređene okrugline onog gore – koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, što proističe iz dobro patentiranog vretena, živog kostura slikotvorstva. Ali, na prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je čovek samoprevazilaženja svoje prvobitne situiranosti na blaženom ostrvu – kroz dar smeha: sâme Baubo.
Otud sledi oslobođenje daha iz tamnosvetlosne čahure, metamorfoza svilene bube, ili širenje saznajnih horizonata na sve strane.
Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izbačena iz komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje podzemlje – da bi tamo ovaj uveličao svoje dejstvo; te ujedno prerastao u maslinu što grančicom dotiče oblake: platformu Hiperboreje.
&
“Šta”, mislio je on, “zar bi bilo moguće da se pod našim nogama pokreće neki zaseban svet, pun ogromnog života? Da u Zemljinim bezdanima vršljaju nečuveni stvorovi, koje bi unutrašnja vatra mračne utrobe razvijala u džinovske i duhom silne prilike? Da li bi ovi strašni stranci, isterani prodornom hladnoćom, mogli jednom da se pojave među nama, dok bi se možda u isto vreme nebeski gosti, žive jezikom obdarene slike sazvežđa, pojavili nad našim glavama? Da li su ove kosti preostaci njihovog odlaženja ka površini ili znaci bekstva u dubinu?” (Novalis: "Hajnrih iz Ofterdingena")
Heliada
Poslednja izmena:
heliada
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Drugi deo:
Poetske refleksije o Lemuriji i Atlantidi:
&
Prvi naslov: "Žalost Male Atlantiđanke"
Prolom bujice Majčinog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, među kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu Kćer. To je “ona koja više ne zna ni svoj stalež ni svoje mesto, ali koje se san još seća...”*.
Vrtlog Majčinog nestanka iscrtao je koncentrične prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog središnje-izmaklog znanja. Ali ona sama beše – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza najdalje bele magline stoji utisnut pečat klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa kojima je svoj zemaljski život proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se bejaše provlačila kroz džinovsko cveće, bî zamenjeno vrtnim statuama.
Još jedna strašna promena dogodila se za vreme njenog odsustva: načinjen je popis stalnog stanovništva – koji je isključivao duhove međuprostora, što kruže između ostrva i daljnih svetova: kako svetova smeštenih na samom globusu, tako i onih koji se nalaze na delovima zvezdanog neba što se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali do praga čudesnog/.
Tako duhovi s naličja Plejada potražiše sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne, zvezdano-svetlosne rasade: nađoše prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemaljačkih duhova: onih koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske dubine...
Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do toga da biljke zrače sopstvenu blagu svetlost, a pojedine životinje steknu zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je došlo i do nicanja – iz noćnog krila prirode – zdanja pogodnih za život i planetarno-nebesku orijentaciju ostrvljana.
Trenutak tišine – unutar prašume prepune zvukova – beše poslednji znak opomene za napuštanje ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme prebegli – koji nemahu osećaj premoći – behu svedoci pojave zelene zvezde što razjašnjava poreklo ostrvske klase. I samo oni – kao njome vođeni – postahu Hiperborejci. A potopljeni ostrvljani još dalje tumarahu morima, kao vazdušne skeletne prikaze: oni su davne svetleće olupine, ili kronosu prkoseći Lemuri.
&
Drugi naslov: "Bezimena ostrvska zvezda"
Preživeli ostrvljani napraviše na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I pošto svetlost sazvežđa nebo-okeanske majke ne obasjavaše zadugo ovo novo stanište – već samo napajaše limb Male Atlantiđanke – oni odlučiše da ovu potonju postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci noćnog sunca, kroz nju projekciono uveličanu, proširili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj način bi se razmagnetisao unutrašnji kompas njenog astralnog tela, koji jedini pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabirajuće duž kružne staze svog progonstva.
U lako-propustni limb Male Atlantiđanke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar njega se kristalisao u rasvetu postapokaliptične budućnosti. Ali, ona bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego što bi sela u zrakasto središte hrama, što sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice: one što preuređuje posmrtnu budućnost ostrva – na taj način da ova ne bude fetišizirana (kao potopljen grad statua); te i da ne označi kraj Stolovanja Majki – u veličanstvenom međuprostoru neba i mora.
Mala Atlantiđanka, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušavano u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkivaše u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – što vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovečanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku biva najzad preobražena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!
Oni rekoše: – Nema drugog načina da te popišemo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice što je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzmeš položaj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je iščezla, ujedno, da budeš štit hrama od podmuklog pisara naših proviđenja. Sada si bezgranična nula, i kreneš li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bićeš bÎće predato slučaju.
Čuvši za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Atlantiđanke dogodio se prelom majčinog rezonantnog bića – tako da ona, gurnuta u novo majčino ništavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom prošlošću na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se beše bestežinski vinula u crno nebo budućnosti, razvivši svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku noćne kupole; onu što svetli ponad ostrva, ali i spušta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sadašnje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivajući u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.
(Heliada)
Poetske refleksije o Lemuriji i Atlantidi:
&
Prvi naslov: "Žalost Male Atlantiđanke"
Prolom bujice Majčinog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, među kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu Kćer. To je “ona koja više ne zna ni svoj stalež ni svoje mesto, ali koje se san još seća...”*.
Vrtlog Majčinog nestanka iscrtao je koncentrične prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog središnje-izmaklog znanja. Ali ona sama beše – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza najdalje bele magline stoji utisnut pečat klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa kojima je svoj zemaljski život proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se bejaše provlačila kroz džinovsko cveće, bî zamenjeno vrtnim statuama.
Još jedna strašna promena dogodila se za vreme njenog odsustva: načinjen je popis stalnog stanovništva – koji je isključivao duhove međuprostora, što kruže između ostrva i daljnih svetova: kako svetova smeštenih na samom globusu, tako i onih koji se nalaze na delovima zvezdanog neba što se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali do praga čudesnog/.
Tako duhovi s naličja Plejada potražiše sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne, zvezdano-svetlosne rasade: nađoše prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemaljačkih duhova: onih koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske dubine...
Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do toga da biljke zrače sopstvenu blagu svetlost, a pojedine životinje steknu zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je došlo i do nicanja – iz noćnog krila prirode – zdanja pogodnih za život i planetarno-nebesku orijentaciju ostrvljana.
Trenutak tišine – unutar prašume prepune zvukova – beše poslednji znak opomene za napuštanje ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme prebegli – koji nemahu osećaj premoći – behu svedoci pojave zelene zvezde što razjašnjava poreklo ostrvske klase. I samo oni – kao njome vođeni – postahu Hiperborejci. A potopljeni ostrvljani još dalje tumarahu morima, kao vazdušne skeletne prikaze: oni su davne svetleće olupine, ili kronosu prkoseći Lemuri.
&
Drugi naslov: "Bezimena ostrvska zvezda"
Preživeli ostrvljani napraviše na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I pošto svetlost sazvežđa nebo-okeanske majke ne obasjavaše zadugo ovo novo stanište – već samo napajaše limb Male Atlantiđanke – oni odlučiše da ovu potonju postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci noćnog sunca, kroz nju projekciono uveličanu, proširili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj način bi se razmagnetisao unutrašnji kompas njenog astralnog tela, koji jedini pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabirajuće duž kružne staze svog progonstva.
U lako-propustni limb Male Atlantiđanke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar njega se kristalisao u rasvetu postapokaliptične budućnosti. Ali, ona bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego što bi sela u zrakasto središte hrama, što sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice: one što preuređuje posmrtnu budućnost ostrva – na taj način da ova ne bude fetišizirana (kao potopljen grad statua); te i da ne označi kraj Stolovanja Majki – u veličanstvenom međuprostoru neba i mora.
Mala Atlantiđanka, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušavano u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkivaše u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – što vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovečanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku biva najzad preobražena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!
Oni rekoše: – Nema drugog načina da te popišemo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice što je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzmeš položaj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je iščezla, ujedno, da budeš štit hrama od podmuklog pisara naših proviđenja. Sada si bezgranična nula, i kreneš li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bićeš bÎće predato slučaju.
Čuvši za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Atlantiđanke dogodio se prelom majčinog rezonantnog bića – tako da ona, gurnuta u novo majčino ništavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom prošlošću na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se beše bestežinski vinula u crno nebo budućnosti, razvivši svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku noćne kupole; onu što svetli ponad ostrva, ali i spušta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sadašnje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivajući u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.
(Heliada)
Poslednja izmena:
heliada
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Da li je pretpostavljeni Tot-Atlantidjanin bio Veliki Brat za drevni Egipat? Ili je bio samo mali zlobni pisar, koji falsifikuje izvor samoniklosti staroegipatske civilizacije.
&
prilog: "Zlo Velikog Brata"; mitopoetska pripovest; fragment teksta "Put od Lemurije ka Hiperboreji" autor: Heliada.
&
Tamna mesta prastarih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo nadmoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
&
Hipoteza:
Staroegipatski (Atlantidjanski?) zapis o Plejadama ima svog ZLOG BLIZANCA: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi.
&
O tome kako se dogodilo okoncanje prastare DILEME (da li otkriti ili sakriti "mapu zla" ?):
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još-ne-ispoljenog zla, ili mapa patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svijutak plamenog jezička njene volje, koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog supstrata do tačke upotpunjenja! Jer taj prostor mogućnosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu) jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.
Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes. A zatim je uništio mapu zla, svijutak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Dajmona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena (neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
heliada
&
prilog: "Zlo Velikog Brata"; mitopoetska pripovest; fragment teksta "Put od Lemurije ka Hiperboreji" autor: Heliada.
&
Tamna mesta prastarih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova.
Lukavstvo starog samodršca, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene.
“Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo nadmoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
&
Hipoteza:
Staroegipatski (Atlantidjanski?) zapis o Plejadama ima svog ZLOG BLIZANCA: zapis o tačkama geopsihičkog zla, koje se na tačno određenom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi.
&
O tome kako se dogodilo okoncanje prastare DILEME (da li otkriti ili sakriti "mapu zla" ?):
Pra-pra-majčin zbrisano-imeni identitet jeste topografija još-ne-ispoljenog zla, ili mapa patoloških tačaka unutar sveopšte duše, – on je, dakle, svijutak plamenog jezička njene volje, koji teži da se otrgne iz mreže sveopšteg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodređenosti. Njen jedini ključar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga što je njegova ”smrtna rana” (duševna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Majčinog supstrata do tačke upotpunjenja! Jer taj prostor mogućnosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljujući nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino što ta majčinska sfera u-sebi-beskrajne mogućnosti može (budući fluidna) da žrtvuje (tj. da opredmeti, kao žrtvu-paljenicu) jeste znanje-o-skretnicama – na svom putu kroz neizmerje.
Patent sprečavanja zloupotrebe Sadržaja-iz-Kutije radi po tom principu što se – prilikom pokušaja nečijeg nasilnog otvaranja te iste – žrtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke određene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogućuju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), čime se on sam od dovršenog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstatički ili poetički oblik – čija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraženom, suzbijenom u svom prekomerno stvaralačkom kapacitetu.
Upravo taj do kraja neuspeli pokušaj suzbijanja zla, putem preduviđanja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo već promenilo) mesta njegove pojave, učinio je Tot-Hermes. A zatim je uništio mapu zla, svijutak majčine volje, radi toga da ona (kao još neprotumačena) ne oda baš njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, već joj se samo prišunjao).
Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartistički) falsifikat ove mape nastaje automatski – samim činom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome ključu) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana Noć) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Dajmona Njenog Vihora bezmalo ograničavajuće) elite, upravo njena (neprotumačena) nemogućnost zatvaranja u sebe!
Da bi zataškao otkriveno a ujedno sprečio provalu zla iz ljudske prirode (požarem praćen izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (čekićem – uzdignutim ključem) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane Noći, premeštajući je u Podzemni Svet (gde ona još huči bitkom svog predživotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tuđu eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog što je iznad mere njegovog dobra, a što prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.
heliada
Poslednja izmena:
heliada
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Nastavak ove zapocete teme je na forumu "Hiperboreja".
