Nisu bas moja starosna grupa, ali znam dvojicu-trojicu razvedenih, imaju dece, a one koje nemaju nikog, znam 3 u vrh glave, a to su obicno matorci 60+.
Sta da mislim, ne mislim ista, nije lako naci zenu i osnovati porodicu, sto ekonomski, sto ovako.
Doduse, ovi matorci znaju nekada da udave malo, nemaju drustva, pa onda nas mladje sto mozemo unuci da im budemo dave, a jos kada krenu o seksu, pa mrak na oci da ti padne, ali ok, nije ni njima lako.
Samoca i sloboda koliko god da prijaju ako su nametnute a ne potpuno dobrovoljne su jako teske, prvenstveno psihicki.
Gledas sve oko sebe, imaju nekog, planiraju nesto zajedno, letovanje, zimovanje, Nove Godine, truc bla, cela tvoja generacija, 99% ljudi koje znas imaju nekog, ona/j tamo ceka (drugo) dete.
Krene covek da sumnja i da upada u neke mracne misli tada tipa "sta meni ne valja, gde ja ne valjam, kako ja ne mogu da nadjem nekog", a to zna da izjede potpuno.
Jednostavno, osecas se ceo zivot usamljeno, zatvaras se, sklanjas se od tih "srecnih" ljudi koji imaju nekog, jer koliko god lagao sebe da ti je lepo solo i da ti ne treba niko, negde nesto u tebi pati.
Ne smatram ih neuspesnima, jer svakom moze da se desi, ali eto kao dustvo smo takvi da osudjujemo drugacije od nas.
