Koliko vam je važno da li je neko ljubazan ili ravnodušan prema deci

[mini_me]

obozavam decu ali samo tudju i mogu da ih trpim maximum 10min

Šta bi tek bilo da ih ne obožavaš?

 

[Mali čičak]

Ne.
Cak me nervira kad mi neko dodje na kafu pa se svo vreme zabavlja sa mojom bebom...

 

[gost 237967]

tako sam i ja shizela... tempiram druzenje kad ona spava, a kuma namerno dodje kad je budna... f of! kupi sebi jednu

 

[smokva]

Ne.
Cak me nervira kad mi neko dodje na kafu pa se svo vreme zabavlja sa mojom bebom...

onda bih te i ja nervirala
tudje bebe i kucici su mi kao igracke

 

[Mali čičak]

onda bih te i ja nervirala
tudje bebe i kucici su mi kao igracke

Ma da.
Ove moje uvek dodju, zgrabe ga, nosakaju a ja sedim sama i pijem kafu i ... U jednom momentu im ga obicno otmem, ne bi li se posvetile meni malo.

 

[cikcak]

Ne, ne smeta mi uopšte. Različiti smo, neko ima osećaj za decu, neko ne.Ja pre neg što sam postala mama nisam imala osećaj za decu, osim ako su extra slatka Ako moram, obratim mu se minut i to je to. Sad je drugačije naravno ali valjda zato i razumem da neko prosto nema taj osećaj, ili je hladniji kao osoba il prosto ga deca ne zanimaju, nije u tom fazonu i tako. Zasmetalo mi je samo jednom u životu, konkretna situacija je bila da sam se ja porodila tipa pre 2 meseca recimo, izveli smo malog u šetnju i prolazili pored kuće tada mog najboljeg druga s kojim sam se znala... 20ak god On do tad nije video moju bebu, poslao je sms gde mi je čestitao i that's it. Nije došao kod nas kući, ono babine i to, ne.Mi dakle došli njemu na noge, kao neobavezno kad već prolazimo tuda da mu se javimo. Ej ćao ćao, šta ima, pogledao je ka kolicima (ne U kolica već KA kolicima) i to je sve!On je pričao kako sredjuju stan i peripetije oko toga!J*ebeno o stanu a ja se porodila dva m pre!To je bilo sve o njegovoj ''zainteresovanosti'' za moje dete. To mi je zasmetalo jako i treba li reći da je to poslednji put da smo se videli u životu.

u vezi tog što te je razočarao, pada mi na pamet sledeće:
u mojim ranim dvadesetim godinama, kada su poneki prijatelji/prijateljice postajali (neko bi rekao prerano) roditelji, ili im se u životu dešavale neke druge situacije za koje još nismo (ili ja nisam bio)
bili u većini spremni, kao što su venčanje (uglavnom posledica trudnoće) ali i smrt roditelja, meni se događalo da se stvarno osetim mutavo, ne znam ni kako da se ponašam ni šta da pričam ni šta da pitam te mlade ljude sa kojima sam vršnjak i sa kojima sam se "do juče" zezao. nekako sam bio neprirodan i formalno ljubazan. vremenom se to naravno promenilo.

ako je i u ovom tvom slučaju tako neka situacija, da ste još bili više omladina nego odrasli, uzmi to u obzir.

 

[mini_me]

Mi imamo trideset godina... Eto, čak ni tog opravdanja nema