Koliko košta aplauz?

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
333.680
Put do uspeha posut je trnjem i željom da se uspe. Nagrada je aplauz
Pitanje je koliku ste cenu spremni da platite za taj aplauz?
10383682_634965629990241_5155716880554799358_n.jpg
 
Svelo se uglavnom na virtuelno, virtuelni aplauz - lajk, nešto kao pišeš, neko mišljenje ili nešto, i onda ti nagrada dođe u vidu lajka, ta crvena notifikacija, koju mnogi volimo, a u stvari šta je to, iluzorna potvrda, virtuelni ljudi, virtuelna nazovi prijateljstva, krećem se u tome, ali nije mi najjasnije, surogat života, ne zna čovek više ni kako da živi, gde da ide, šta da radi, umorio sam se od tog virtuelnog, volim umetnost, gledam serije, filmove, malo čitam, ali onda se opet vraćam u virtuelni svet, bića smo potvrde, skačemo ko pčele, sa cveta na cvet, mešamo se kroz te interakcije, ali nijedna nije potpuno zadovoljavajuća, i šta je onda rešenje, naći konstantu, možda izolacija i samoća, možda su to konstante, ali tu se može prilično ili sasvim izgubiti razum, i tako, pitaš se šta je bolje, šta koliko možeš izdržati, gde možeš naći više ispunjenosti i sreće, ne znam, podsvesno naginjem toj nekoj samoći, jer deluje istinitije od sveta aplauza, ali i dalje puno pišem, i onda to obično negde prezentujem, sve u svemu, pisanje vidim kao terapiju, virtuelna prijateljstva kao nestabilna, a samoću, i biti i živeti potpuno sam, bez neke veće komunikacije, kao nešto što je možda najčistije, ali možda neostvarivo, i nemoguće.
 
Svelo se uglavnom na virtuelno, virtuelni aplauz - lajk, nešto kao pišeš, neko mišljenje ili nešto, i onda ti nagrada dođe u vidu lajka, ta crvena notifikacija, koju mnogi volimo, a u stvari šta je to, iluzorna potvrda, virtuelni ljudi, virtuelna nazovi prijateljstva, krećem se u tome, ali nije mi najjasnije, surogat života, ne zna čovek više ni kako da živi, gde da ide, šta da radi, umorio sam se od tog virtuelnog, volim umetnost, gledam serije, filmove, malo čitam, ali onda se opet vraćam u virtuelni svet, bića smo potvrde, skačemo ko pčele, sa cveta na cvet, mešamo se kroz te interakcije, ali nijedna nije potpuno zadovoljavajuća, i šta je onda rešenje, naći konstantu, možda izolacija i samoća, možda su to konstante, ali tu se može prilično ili sasvim izgubiti razum, i tako, pitaš se šta je bolje, šta koliko možeš izdržati, gde možeš naći više ispunjenosti i sreće, ne znam, podsvesno naginjem toj nekoj samoći, jer deluje istinitije od sveta aplauza, ali i dalje puno pišem, i onda to obično negde prezentujem, sve u svemu, pisanje vidim kao terapiju, virtuelna prijateljstva kao nestabilna, a samoću, i biti i živeti potpuno sam, bez neke veće komunikacije, kao nešto što je možda najčistije, ali možda neostvarivo, i nemoguće.
Perfektno.
 
Pitanje je koliku ste cenu spremni da platite za taj aplauz?
Efektivnost rada mi nije nikad bio neki sinonim ili ultimatum za aplauz ili pohvalu od bilo koga.
Za svoj pošten i savestan rad želim da budem plaćena uredno, i trudim se da su sve strane zadovoljne. Ne treba mi nikakav aplauz i "Bravo!". Meni je aplauz kad u moru drugih i sličnih-neko izabere upravo mene, i to na duge staze. Drugačije vrste aplauza mi nemaju skoro nikakvu vrednost.
U nekim sferama poslovanja bez aplauza u bukvalnom smislu nema ni osećaja ostvarenosti. U tim slučajevima se prepuštam osećaju i uglavnom imam veliko poštovanje i ruke spremne za pljeskanje, tako da... moj aplauz košta koliko moje poimanje toga koliko je sebe osoba založila da "otpleše ples" za mene, kao Aska za vuka.
Palo mi je teško jer si kao uvodnu sliku u temu postavila stopala jedne balerine.
Nekom se krše nožni prsti, nekom psiha, nekom leđa, čitavi udovi, neko se krši na drugi način, ali kad se nešto voli, to se radi bez obzira na krahove koje nosi.
 
Svelo se uglavnom na virtuelno, virtuelni aplauz - lajk, nešto kao pišeš, neko mišljenje ili nešto, i onda ti nagrada dođe u vidu lajka, ta crvena notifikacija, koju mnogi volimo, a u stvari šta je to, iluzorna potvrda, virtuelni ljudi, virtuelna nazovi prijateljstva, krećem se u tome, ali nije mi najjasnije, surogat života, ne zna čovek više ni kako da živi, gde da ide, šta da radi, umorio sam se od tog virtuelnog, volim umetnost, gledam serije, filmove, malo čitam, ali onda se opet vraćam u virtuelni svet, bića smo potvrde, skačemo ko pčele, sa cveta na cvet, mešamo se kroz te interakcije, ali nijedna nije potpuno zadovoljavajuća, i šta je onda rešenje, naći konstantu, možda izolacija i samoća, možda su to konstante, ali tu se može prilično ili sasvim izgubiti razum, i tako, pitaš se šta je bolje, šta koliko možeš izdržati, gde možeš naći više ispunjenosti i sreće, ne znam, podsvesno naginjem toj nekoj samoći, jer deluje istinitije od sveta aplauza, ali i dalje puno pišem, i onda to obično negde prezentujem, sve u svemu, pisanje vidim kao terapiju, virtuelna prijateljstva kao nestabilna, a samoću, i biti i živeti potpuno sam, bez neke veće komunikacije, kao nešto što je možda najčistije, ali možda neostvarivo, i nemoguće.
Hej, pročitala sam ovo i žao mi je što se tako osjećaš
Vjerovatno ti ne znači ovo ništa, ali eto hoću da znaš da opet, iako je virtuelno kako kažeš, nisi sam u životu i nije tačno da ovdje na forumu ljudi ne brinu o drugima.
Kada tu boraviš i srećeš nik-nejme redovno, onda se htio-ne htio, vežeš za ljude iza tih nik-nejma

Iako je virtuelno, svi smo mi ljudi iza profila!
I svi mi imamo neke potrebe, i mi ih na forumu zadovoljimo.
Neko potrebu za lajkom, kako ti kažeš, a ustvari je to potvrda da smo prihvaćeni i primjećeni,
neko za povezanošću sa sličnima,
neko traži partnera, neko prijatelja,
Itd

Vidim da gledaš sa negativnije perspektive, i znam da to tebi sada djeluje kao istina, ali vjeruj to je samo trenutna perspektiva koju možeš promijeniti u to da bude perspektiva sa razumijevanjem.

Sako dobro! 🌞
 
Put do uspeha posut je trnjem i željom da se uspe. Nagrada je aplauz
Pitanje je koliku ste cenu spremni da platite za taj aplauz?
Pogledajte prilog 1505944
Neki dan sam čitala osnovne ljudske potrebe
I između ostalog i validacija tu upada.
Nisam to znala, i baš mi je nekako učinilo dobroga kada to pročitah

Ipak, relaciona smo bića, i lijepo je kad se trudimo i za to bivamo i primjećeni

Ja sam to malo gledala negativno i nemoralno,
Ali sada kontam - psiholozi su tako rekli, a paihologija je ogranak filozofije,
Pa nema razloga da ne poštujemo svoje osnovne potrebe
I da ne uživamo u "aplauzu" koji zaslužujemo.
Sve treba biti umjereno i primjereno
 
U današnje vreme - ništa. Niti sam ambiciozan, niti slavoljubiv, plašim se starosti (a samo to mi je još ostalo - da ostvarim, sve do sada što sam mogao, već sam uradio).

Međutim, dok sam bio mlad, bio sam između ostalog i idealista, spreman da životom platim svoja uverenja ako treba, a pogotovo sam se borio za svoje želje, ciljeve koje sam postavio, uspeh na neki način, u svakom slučaju, moj lični uspeh.
Želeo sam da budem Spartanac, da sam takav, da umrem mlad i da steknem besmrtnost...ali sve je to na nekom ličnom nivou, nikad nisam imao ambicije da postanem poznat niti da dobijam aplauze. Niti ikakva priznanja.

E sad, šta je čudno - pod stare dane gledam kako imam 5 980 postova i 7 077 reakcija, što je forumski "aplauz", i po tome znam jesam li poželjan ovde, "vole" li me, i takve stvari. Čime plaćam? Vremenom, najskupljom valutom.

Možda sam malo i omašio ovaj post, iskreno kad sam video fotografiju postalo mi je jasno da se aplauz itekako plaća, pa barem bih ja to trebalo da znam zbog posla kojim se bavim, svaki uspeh bilo koje javne ličnosti je vidljiv kao ledeni breg - svi vide samo krajnje rezultate, trud ne vidi niko. Ako voliš to čime se baviš, radi i uloži maksimum.
 
Put do uspeha posut je trnjem i željom da se uspe. Nagrada je aplauz
Pitanje je koliku ste cenu spremni da platite za taj aplauz?
Aplauz je samo jedan od mnogih nusproizvoda odredjenog uspjeha.
Kao i mnoge stvari u životu, i taj nusproizvod je dualne prirode.
Npr. ljubomora je takodje nusproizvod nekog uspjeha.
Može se postaviti i pitanje, koliku ste cijenu spremni da platite za tu ljubomoru?
Dakle, ako bi to klasirali na tamnu i svijetlu stranu, u duhovnom pogledu, na prvu ćemo staviti, mržnju, zavist, ljubomoru, pakost i sl. a na drugu aplauz, poštovanje, uvažavanje, priznanje itd.
Navedeno znači da je nusproizvod uspjeha subjektivna reakcija drugih, na nečiji uspjeh.
U individualnom smislu uspjeh može nositi sa sobom takodje dualne posledice, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, mir, nemir itd.

Mudar zaključak bi bio sledeći, a nalazi se u prostoj matematici koja u kvantitativnom smislu uključuje opširna sabiranja i oduzimanja.
Prvo što trebamo znati je da rezultat skoro nikada nije 100%, ali treba težiti približno tom rezultatu.
Razlog je taj jer se u računici nalazi mnogo nepoznatih koje će ipak uticati i dati odredjen rezultat.
To znači da mudar čovjek sabira dobro i da se trudi da otkrije nepoznate pre konačne računice i pre nego što se otisne na putu ka nekom cilju, uspjehu.
Mudrost je što tačnije predvidjeti koje posledice, reakcije i situacije donosi odredjeni uspjeh, te na osnovu toga odlučiti da li se upustiti na put ili ne.
Ukratko,
"Tri put mjeri, jednom sijeci."
"Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari."
 
Hej, pročitala sam ovo i žao mi je što se tako osjećaš
Vjerovatno ti ne znači ovo ništa, ali eto hoću da znaš da opet, iako je virtuelno kako kažeš, nisi sam u životu i nije tačno da ovdje na forumu ljudi ne brinu o drugima.
Kada tu boraviš i srećeš nik-nejme redovno, onda se htio-ne htio, vežeš za ljude iza tih nik-nejma

Iako je virtuelno, svi smo mi ljudi iza profila!
I svi mi imamo neke potrebe, i mi ih na forumu zadovoljimo.
Neko potrebu za lajkom, kako ti kažeš, a ustvari je to potvrda da smo prihvaćeni i primjećeni,
neko za povezanošću sa sličnima,
neko traži partnera, neko prijatelja,
Itd

Vidim da gledaš sa negativnije perspektive, i znam da to tebi sada djeluje kao istina, ali vjeruj to je samo trenutna perspektiva koju možeš promijeniti u to da bude perspektiva sa razumijevanjem.

Sako dobro! 🌞
Mene neko nezadovoljstvo tera da idem dalje, do krajnosti, iza svega ovog, koje je možda samo koprena, a možda i nije, uglavnom, zanima me zašto sam ja ovakav, zašto je svet ovakav, u poređenju sa drugima, imam puno problema, mada imaju i drugi probleme, tako, to me je negde i gurnulo u svet misli, gde puno toga ispitujem, glorifikujem samoću, a u stvari samo menjam platforme, gde dobijam aplauze, možda je to suština, dati i dobiti aplauz, ali možda i nije, možda je sve s razlogom, ali koji je razlog, i tako neka pitanja...
 
Mene neko nezadovoljstvo tera da idem dalje, do krajnosti, iza svega ovog, koje je možda samo koprena, a možda i nije, uglavnom, zanima me zašto sam ja ovakav, zašto je svet ovakav, u poređenju sa drugima, imam puno problema, mada imaju i drugi probleme, tako, to me je negde i gurnulo u svet misli, gde puno toga ispitujem, glorifikujem samoću, a u stvari samo menjam platforme, gde dobijam aplauze, možda je to suština, dati i dobiti aplauz, ali možda i nije, možda je sve s razlogom, ali koji je razlog, i tako neka pitanja...
Udahni. Izdahni
Polako.

Vidi se nemir i haos.
Previše misliš.

Vjerujem da si imao ogromne probleme. Razumijem te. I ja isto. Iako svi imamo problrme, složićemo se da postoje veći i manji problemi.
Postoji razlog što ljude iznutra slomi.

Ali ali
Batali taj mentalitet žrtve! Batali to žaljenje i kukanje. Šta dobijaš time? Šta tražiš time?
Znam ja! Tražiš, nesvjrsno, podršku, prihvatanje, razumijevanje, ljubav, zagrljaj.
Ali to radiš na pogrešnom mjestu i tako sam sebe vjelno ukopavaš, jer niko te ne može zagrliti od 'virturlnih' prijatelja iako ja to želim sada jer ti treba.
Ali pazi, ovo sam trebaš shvatiti. Sve ovo isto. SAM.
Ti ćeš sad ovo pročitati, i možda bude 'Aha' momenat, ali dzaba dok ne kreneš putem rješavanja mentaliteta žrtve.
Čim zo u sebi imaš - vjeruj mi, bio si žrtva. Ali nisi SADA!!!
Ko god je tebe činio bespomoćnim, to je prošlost
A živiš SADA.
 
Udahni. Izdahni
Polako.

Vidi se nemir i haos.
Previše misliš.

Vjerujem da si imao ogromne probleme. Razumijem te. I ja isto. Iako svi imamo problrme, složićemo se da postoje veći i manji problemi.
Postoji razlog što ljude iznutra slomi.

Ali ali
Batali taj mentalitet žrtve! Batali to žaljenje i kukanje. Šta dobijaš time? Šta tražiš time?
Znam ja! Tražiš, nesvjrsno, podršku, prihvatanje, razumijevanje, ljubav, zagrljaj.
Ali to radiš na pogrešnom mjestu i tako sam sebe vjelno ukopavaš, jer niko te ne može zagrliti od 'virturlnih' prijatelja iako ja to želim sada jer ti treba.
Ali pazi, ovo sam trebaš shvatiti. Sve ovo isto. SAM.
Ti ćeš sad ovo pročitati, i možda bude 'Aha' momenat, ali dzaba dok ne kreneš putem rješavanja mentaliteta žrtve.
Čim zo u sebi imaš - vjeruj mi, bio si žrtva. Ali nisi SADA!!!
Ko god je tebe činio bespomoćnim, to je prošlost
A živiš SADA.
Ma jasno je to, ni ne vidim to kao kuknjavu, više zapisujem trenutno šta mislim.
Da li je rešenje, budistički, skrenuti fokus sa problema, ka sreći, sa ružnih i tužnih stvari, ka lepim, ili hrišćanski, prepustiti probleme i pokloniti veru višoj sili, uglavnom, možda je za svakog to individualan izbor, lično, više sam naklonjen tom drugom rešenju, ali zanima me da razotkrijem ono što je lažno u meni, čak i neke pojave pseudoempatije, i pseudosavesti, i da probam da otkrijem stvarne aspekte toga, ja se npr. ne vezujem previše za virtuelne profile ljudi, lako se rastajem, pre nije bilo tako, i teže mi je padalo, ali rekao bih da je to bio neki aspekt pseudosavesti, u realnosti sam nešto razumniji u tome, ali uglavnom gledam da odbacim sve što mi nije neophodno, sve što mi je suvišno, volim slobodu... treba sve to razlučiti, a možda se ne treba previše ni baviti time.
 
Ma jasno je to, ni ne vidim to kao kuknjavu, više zapisujem trenutno šta mislim.
Da li je rešenje, budistički, skrenuti fokus sa problema, ka sreći, sa ružnih i tužnih stvari, ka lepim, ili hrišćanski, prepustiti probleme i pokloniti veru višoj sili, uglavnom, možda je za svakog to individualan izbor, lično, više sam naklonjen tom drugom rešenju, ali zanima me da razotkrijem ono što je lažno u meni, čak i neke pojave pseudoempatije, i pseudosavesti, i da probam da otkrijem stvarne aspekte toga, ja se npr. ne vezujem previše za virtuelne profile ljudi, lako se rastajem, pre nije bilo tako, i teže mi je padalo, ali rekao bih da je to bio neki aspekt pseudosavesti, u realnosti sam nešto razumniji u tome, ali uglavnom gledam da odbacim sve što mi nije neophodno, sve što mi je suvišno, volim slobodu... treba sve to razlučiti, a možda se ne treba previše ni baviti time.

Nekim ljudima je u životu teže, imali su ogromne probleme,
I da bi se spasili, i razumjeli krenuli su mnogo razmišljati.
Nije bilo nekoga(roditelja) da vole, da brinu, i da time nauče dijete kako sebe voliti i prihvatiti.
Mnogi će kasnije biti neosjetljivi i nenamkerno grubi i reći će "imao je loše djetinjstvo, pa šta bih mu/joj ja"
I onda takva odrasla osoba koja nije imala kad da primi ljubav i da nauči prihvatiti ljubav,
Ima probleme kasnije, kao odrasla.

I daleko je teže ljudima oštećenim sa velim problemima. Jednostavno, rasteš, a vjetar te šiba li šiba i uporno savija.
Naravno da odrasteš u savijeno drvo, savijena leđa koja su karakteristična kod ljudi koji se osjećaju bespomoćno.
Ali treba nekako znati pogledati dalje i šire, prvo ljude oko nas. Ljudi koji su veseli, i šta pričaju zbog čega se osjećaju dobro, šta rade da se osjećaju dobro. Oni nemaju u sebi stroge samokritike, jednostavno su tu, postoje, uživaju, ali i ispunjavaju obaveze. Ne kukaju, ne žale se, trude se, i rade/pričaju mnoge neke sitne stvari koje nisu moralne ali im pomažu - to je dokaz naše faličnsti, i da ti trebamo prihvatiti. I tek kad budemo dalrko jači i bolji,
Onda se okrenuti duhovnosti, ja konkretno pravoslavlju.
 
Ma jasno je to, ni ne vidim to kao kuknjavu, više zapisujem trenutno šta mislim.
Da li je rešenje, budistički, skrenuti fokus sa problema, ka sreći, sa ružnih i tužnih stvari, ka lepim, ili hrišćanski, prepustiti probleme i pokloniti veru višoj sili, uglavnom, možda je za svakog to individualan izbor, lično, više sam naklonjen tom drugom rešenju, ali zanima me da razotkrijem ono što je lažno u meni, čak i neke pojave pseudoempatije, i pseudosavesti, i da probam da otkrijem stvarne aspekte toga, ja se npr. ne vezujem previše za virtuelne profile ljudi, lako se rastajem, pre nije bilo tako, i teže mi je padalo, ali rekao bih da je to bio neki aspekt pseudosavesti, u realnosti sam nešto razumniji u tome, ali uglavnom gledam da odbacim sve što mi nije neophodno, sve što mi je suvišno, volim slobodu... treba sve to razlučiti, a možda se ne treba previše ni baviti time.
U pravu su kada kažu da su religiji skloni slabi, jer u religiji vide utjehu i slamku spasa.
Religijski mindset je ništa manje nego ispran mozak, jer je prethodni operativni program počeo da baguje.
Taliban je srećan i ne boji se smrti, može i tako.
Budista ima duhovni mir, sve je želje sveo na jednu prioritetnu.
Religija može donijeti za pojedinca psiho pomoć, i da se čovjek osjeća dobro i zadovoljno, vjerujući u tamo nešto.
Je li to dobro, filozofsko je pitanje sada, jer cijena koju će neko religiozan platiti je istina i sloboda!
To su ipak dve velike vrijednosti sa filozofskog aspekta.
Koja je cijena istine i slobode, kada i da li je treba trampiti?
Opet je filozofsko pitanje, ukoliko istina i sloboda doprinose nerješivom neblagostanju duha, da li je se treba odreći po cijenu slobode i istine, ili je stoički prihvatiti?
 
A ko nije slab. Oni ljudi, koji misle da nisu slabi, su ili glupi, ili nedovoljno iskusni.
Pitanje je to.
Religiozan misli da je jak, ali ne zna da se odrekao slobode i istine, time je platio tu jačinu, pa je hrabar čak i pred smrću.
Realan, sa stoičkog aspekta, onaj koji voli istinu i slobodu, ako se ne boji sudbine i ima samokontrolu nije slab, ako je slučaj obrnut, slab je.

Stoicizam u jednoj sceni otprilike izgleda ovako,

 
U zadnjoj godini srednje smo nastupali (hor) i u tom centru za kulturu, kako da ga nazovem vec, su 80% publike cinila deca osnovci. Nakon svake pesme koju smo izveli celom dvoranom se prolomio gromoglasan aplauz i jos su zvizdali i smejali se. Nikada nam nastup nije prosao tako lagano, tako lepo. I nikada se nismo iskreno nasmejali tokom pevanja i slikanja.
To decije bodrenje ne moze se meriti od suvoparnog aplauza i nezainteresovanih lica odrasle publike nakon sto ostavimo dusu na bini.
 
Pitanje je to.
Religiozan misli da je jak, ali ne zna da se odrekao slobode i istine, time je platio tu jačinu, pa je hrabar čak i pred smrću.
Realan, sa stoičkog aspekta, onaj koji voli istinu i slobodu, ako se ne boji sudbine i ima samokontrolu nije slab, ako je slučaj obrnut, slab je.

Stoicizam u jednoj sceni otprilike izgleda ovako,

Svašta... kakva izjava.
Ti znaš na kojoj strani je istina i sloboda, pa tako pričaš?
Uveren si da istina nije na strani religioznog?
Šta sve neću pročitati od raznih 'vernika filozofije'...
 
Svašta... kakva izjava.
Ti znaš na kojoj strani je istina i sloboda, pa tako pričaš?
Uveren si da istina nije na strani religioznog?
Šta sve neću pročitati od raznih 'vernika filozofije'...
Odredjena i približna istina, ne apsolutna, nalazi se u našim granicama saznanja, ni u jednoj toj granici ne postoji nikakvo saznanje o bogu ili bogovima.
Postoji samo vjera u nešto imaginarno, bez apsolutno ikakvih činjenica i dokaza o postojanju istoga, što po definiciji ima odredjena podudaranja sa stanjem šizofrenije. Dakle, čovjek vjernik se u tom slučaju automatski odriče istine, jer prihvata laž.
One informacije koje su prošle kroz naš filter kritičkog mišljenja uz inteligentnu analizu istih, možemo uzeti za istinu, ali je problem što izgleda većina ljudi upravo nema ovaj filter.
Što se slobode tiče, ona može biti i opasna jer za nju je potrebna mudrost kako bi se u njoj uživalo i izvuklo ono dobro, a za glupog čovjeka možda je bolje da bude vjernik ili sledbenik nečega konzervativnog gde je staza već utabana i gde nema mnogo slobodnog izbora, jer mu se može obiti o glavu, ali i drugima, jer glup čovjek sa odredjenim stepenom slobode može napraviti mnoga zla, kako sebi tako i drugima.
 
mnoge rok-zvezde, formula-vozaci, svetske zvezde u skijanju, .......i jos mnoge , medijske licnosti , "aplauz" ih je kostao zivota................
Uspeti po svaku cenu, kada je profit (koji donosi uspeh) u pitanju, sva sredstva su dozvoljena pa cak i smrt.
 
u našim granicama saznanja, ni u jednoj toj granici ne postoji nikakvo saznanje o bogu
Sasvim netačno. Bilo bi tačno jedino kad bi izbacili fenomene čuda, sinhroniciteta, i tako neke pojave.
Drugo, tu je i logika životnog iskustva. Svako sa nekim, da kažem, ekstremnim životnim iskustvima, shvata, da on ne može biti sam sebi spas, već da spas treba tražiti van sebe.
 
Sasvim netačno. Bilo bi tačno jedino kad bi izbacili fenomene čuda, sinhroniciteta, i tako neke pojave.
Drugo, tu je i logika životnog iskustva. Svako sa nekim, da kažem, ekstremnim životnim iskustvima, shvata, da on ne može biti sam sebi spas, već da spas treba tražiti van sebe.
Čudo nije fenomen, to je inteligencija koja definiše nešto čudom jer nije sposobna da odredjenu pojavu, stvar, šta god, da dekodira i shvati u svom punom obliku i uzroku, dakle tu je u pitanju odsustvo istine, odnosno znanja, te je fenomen zapravo volja uma da se odredjenom nečemu da pun oblik i naziv, tačnije cjelovitost iako to nije tako kako jeste, ovo se uglavnom objašnjava u Geštalt psihologiji.
Sinhronicitet nije dovoljno objašnjen da bi se tek tako uzeo kao činjeničan i istinit, tako da tu ima mnogo magle, determinizam je ipak realnija i logičnija filozofska doktrina.
Ne postoji logika životnog iskustva, jer su to samo informacije i znanja, tačna a i ona netačna, kojima um barata, a um raspolaže inteligencijom i logikom koja je nevezana za iskustvo.
Mudar čovjek upravo zna da je on kako bi to Dučić rekao, kovač svoje sreće ili nesreće, tako da spas i propast uglavnom proističu od nas samih.
 

Back
Top