Kafić Kod "16 ventila" - Šoferska kafana!

jedna zanimljiva slika sa snimanja čuvene serije "OTPISANI"

- - - - - - - - - -

36-050def5957.jpg
 
Југић оповргао све вицеве
31.05.2017 • 19:3721:37
Извор: Tanjug


БЕЧЕЈ: Двојица одважних двадесеттрогодишњака из Бечеја, Ђорђе Илчешин и Нинослав Трајковић, у Југо коралу 55, старијем од њих четири године, не само да су успешно стигли у престоницу Монголије Улан Батор, која је окретница њиховом путешествију у оквиру „Монголрелија“, него су кренули назад за Србију.


jugo%20dnevnik.jpg
"Требало нам је 27 дана да дођемо до Улан Батора. Превалили смо скоро 10.000 километара, а онда још педесетак да посетимо споменички комплекс легендарном монголском војсковођи Џингис Кану, који је подигнут 2008. године.


Кад кажемо да је висок 40 метара и направљен од нерђајућег челика, то довољно потврђује његову монументалност. Ваља додати да је троспратни споменик и један од највећих у Монголији", каже Нинослав Трајковић, који пратиоце на друштвеним мрежама редовно обавештава о напредовању у овој авантури.

Он додаје да им је у музеју омогућено да обуку монголску борбену униформу и сликају се за успомену, а на другом спрату се, обавезно, сврати у ресторан, адок су на трећем с гриве Кановог коња посматрали прелепу панораму природе која окружује споменик.
Легенда каже да је пролазећи, управо, на том месту Џингис Кан нашао златни бич за свог коња, а у монголском предању важи да где човек пронађе свој бич, на том месту ће имати мир, слободу и срећу.

Момци су се, кажу, сјајно осећали што су коначно дошли на ово место и учинили оно што су планирали. Да ли добрим планом и организацијом или их је срећа пратила до сада, Бечејци су, безбедно савладали више од пола пута.

Рино, како тепају свом југићу, показао се момачки, оповргнувши све предрасуде, вицеве и епитет „најлошијег аутомобила на свету”. Иако је било свакојаких коловоза и временских неприлика, он до сада успешно гута хиљаде километара споредних путева, којима се иначе вози „Монголрели”.

"Имали смо среће и с људима. Као прво, наших свуда има и увек су нам притекли у помоћ. Од амбасаде у Мађарској, Словачкој, Пољској, Белорусији и Русији, до људи у појединим местима. На симпатије смо наишли и код локалног становништва. Нисмо били, баш, увек миљеници цариника, па смо често морали сву робу да извлачимо и објашњавамо разлоге своје мисије, али... Превише би простора требало да поменемо све и захвалимо им се", прича Ђоле.

Доживела су двојица студената новосадског Економског факултета бројне згоде и незгоде током ове авантуре, која још увек траје. Југић Рино је на највећем искушењу био приликом повратка из Улан Батора по земљано-пешчаним монголским путевима без икаквог обележја.

Тек су се тада уверили да се доскорашња деоница коловоза Бечеј – Бачко Петрово Село, ипак, с правом звала пут, јер се, бар, знало куда је она „грбавица“ водила, а у Монголији... Међутим, предели... Дах је застајао од лепоте. Време им није дозвољавало дуже да се задржавају, али су на појединим дестинацијама, као уосталом током читавог пута, застајали и све овековечили фотоапаратом или видео записом. Требаће за презентацију по повратку.

Природа нетакнута, толико да још увек има дивљих камила, коња, крда јака... Има села од само неколико кућа, до оних са стотинак становника, али су сви дружељубиви и гостопримљиви. Поделе оно мало што имају с путником намерником. Конверзација на нивоу, а најбоља кад се штапом црта по песку...


jugo.jpg

"Напокон смо завршили са земљаним монголским путевима. Сада би нам добро дошло једно туширање, а и Рину. Ових дана смо редовно само зубе прали и, гле чуда, блистали су белином, насупрот нашег прашњавог лица и косе, а понегде смо се у реци или језеру умили", додаје Нино. Према његовим речима, руски путеви нису увек сјајни, али су, после вожње по црвеној монголској земљи и песку 20 до 30 километара на сат, „прва лига запад“. Предстоји безбеднија деоница за Рина.
"Уз пут су „столоваје“, попут наших кантина, где увек може да се поједе руски роштиљ и слатке палачинке са сиром. Продавнице су снабдевеније, па налазимо и воћа. Да се разумемо, нисмо ми били гладни у Монголији, поготово не код Миклоша, који прави најбоље ћевапе на свету, а нико никада није сазнао рецепт, али смо улазили у зоне где није било могућности да се купи вода за пиће, а камоли неке друге намирнице", каже Ђоле.
После седам дана спавања у Рину и сањања туша, стигли су у хостел. Соба пространа, кревети удобни, интернет веза беспрекорна, али увек има неко „али“...
"Радник у хостелу нам је рекао да је ово период када се у Русији купају хладном водом. Ма, какви хладном, леденом. Успели смо у кувалу да загрејемо мало воде, помешамо је с оном леденом и у лавору се оперемо и тако чисти утонемо у дубок сан", пишу 38. дана другари Ђоле и Нино, који овим путешествијем пријатељство само учвршћују.
Српски у кафани на крају света
Сва очекивања превазиђена су посетом Улан Батору где их је угостио Суботичанин Миклош Гризак, са супругом Монголком Цинке, која је стоматолог по струци и добро барата српским језиком. У пабу „Џингис” за столом необично друштво говори српски - нешто старији господин Раде, млади и перспективни фудбалски тренер Војкан, затим Џеки, Монголац који је студирао Економски факултет у Београду.
"Не могу да верујем, 10.000 километара далеко од Србије и међу милион и по Монгола, наш сто са српским језиком је епицентар посећеног паба и сви су се чудили којим језиком ми то причамо", каже Ђоле.
В. Јанков






- - - - - - - - - -

https://www.dnevnik.rs/vojvodina/jug...eve-31-05-2017

- - - - - - - - - -

šta sve lale i jugo 55 mogu ;)

da li ste i vi za avanturu?
 
Tog dana nije bilo puno posla. Sedim sa svojim kolegama, dosadjujem se. Odjednom ispred radnje staje auto, „Pezo“ crvene boje, sa skroz izduvanom gumom na prednjem desnom tocku. Izlazi iz njega sva bitna, glamurozna devojka…
– Naduvajte mi gumu! – nimalo prijatno obratila se meni.
– Moze.. Sa cime cemo duvati? (kao da postoje variante ) – resio sam malo da se nasalim

A onda je pocelo… Dan vise nije bio tako dosadan..
– Sta imate?

U ovom trenutku je u meni probudio se Čarli Šin

- - - - - - - - - -

– Pa.. imamo vazduh sa razlicitim mirisima, recimo – jagoda, ananas, kajsija..
Momci u radnji pocinju polako da se kikocu, svako kao radi svoj posao, ali usi su vec okrenute prema devojci..
– A koliko kosta?
– 1ooo dinara. Sva cetiri tocka.

Moji momci se jedva suzdrzavaju da se ne zasmeju naglas..
Devojka:
– Dobro. Onda sa jagodom!

- - - - - - - - - -

Momci umiru od smeha. Pokusavaju da se suzdrze, ali ne polazi im vise od ruke….
Gume su naduvane sa „jagodom“. Devojka, bez trunke osmeha na licu odbrojava pare i odlazi..
Svi placu!!!
Ali ovo nije kraj price…Sutradan staje auto ispred moje radnje… Poznati crveni „Pezo“. Iz njega izlazi ozbiljan,krupan, solidan muskarac.. Pita:
– Jel kod vas moja zena juce duvala gume?

Svi su zacutali…
– Pitam jos jednom: Koji je od vas juce duvao gume na ovom „Pezo-u?“

- - - - - - - - - -

Vise mi nije bilo smesno kao juce, ali.. sta je tu je, izgleda da cemo biti kaznjeni, ali moram da priznam – pomislio sam.
Izasao sam i onako skromno i tiho:
– Pa.., ja sam.., moji momci..
– Znaci ti si taj, koji je mojoj zeni napunio tockove „jagodom“ i naplatio joj 1000 dinara?
– Pa.. jesam, ja…
– Evo ti.. drzi, jos hiljadu!
..I pruzi mi novcanicu… U soku sam..
– A… ??
Muskarac:
– ..Bio sam juce na jednom slavlju. Bilo je dosadno, bezveze, dok se nije pojavila moja zena i svima se pohvalila kako ima gume na autu sa mirisom „jagode“… Svi su plakali!!!
Atmosfera je postala fenomenalna! Vece smo proveli fantasticno. Celu noc nisam spavao! Evo, dosao sam i tebe da pocastim…
 

Back
Top