U cetvrtak sam bila na predavanju Vladete Jerotica na temu "Zasto je ljudima tesko da vole" i kada se izuzme njegovo metuzalemstvo i prohriscanska orijentisanost, odgovor je zato sto ne vole sami sebe.
Mislim da problem nije u odabiru ljudi vec u nacinu na koji se voli. Svi smo odgajani u uverenju da polazemo puno pravo na ljubav iz bajke, gde ce zena biti savrseno nezna princeza (mozda vila?
) a muskarac savrseno sposobni hrabri vitez ("bez premca"
). MI SMO SAMO LJUDI. I budemo li zahtevali od drugih bilo sta drugo do da budu ljudi, nasi odnosi su osudjeni na propast.
No da se vratimo potrebi za romanticnom ljubavlju. Slicna je extaza koju dozivljavamo pri religioznom iskustvu extazi ljubavnoj, ako cemo o emocijama, i potreba za oba okidaca lucenja seratonina dolazi sa istog mesta. Pre 20god draaagi Depeche Mode nas je nagradio kultnom trakom "Personal Jesus"
i sta? Nista. Mi i dalje ni mrd od "moooooolim te boze posalji mi nekoga cije ce postojanje opravdati nacin na koji ja postojim". Tragicno.
S obzirom na raspad patrijarhata u kome zivimo,ne donosi nam preveliku sigurnost ni to da nam neko potpise da nas voli.
I gde je problem? U nama. Ne volimo se. Hocemo da nam neko drugi potvrdi da smo vredni ljubavi. I zavisni smo o odobravanju, zato drustvo i moze da nas kontrolise svojim laznim moralom. Dobri decaci i devojcice. U ovom svetu?
Dakle, rascistimo prvo stvari sa sobom pa tek onda u potragu za obecanim nam blagom. A vreme....je od presudnog znacaja-ima ga vise nego dovoljno.
Ako vas neko pita, ovo nisam ja napisala
