Ko su Fanarioti

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
333.575
Fanarioti (grč. Φαναριωτες) su pripadnici grčke elite u Carigradu. Pojam je izveden iz imena gradske četvrti poznate pod nazivom Fanar, koja se nalazi u evropskom delu Carigrada. U istom delu grada nalazi se i sedište Carigradske patrijaršije, sa sabornom crkvom Svetog Đorđa. Tokom razdoblja osmanske vlasti, Fanar je postao stecište grčke trgovačke i crkvene elite, okupljene oko Carigradske patrijaršije. Bogate fanarotske porodice su vršile veliki uticaj na carigradsku patrijaršijsku upravu, a mnogi patrijarsi i mitropoliti su birani upravo iz njihovih redova.

Posredstvom patrijaršije u Carigradu, fanariotska zajednica je takođe vršila znatan uticaj na vođenje poslova u ostalim pomesnim crkvama na području Osmanskog carstva. Fanariotsko uplitanje u poslove ostalih istočnih patrijaršija (Antiohija, Jerusalim, Aleksandrija, Peć) dovelo je do postepenog narušavanja kanonskog položaja tih drevnih crkava. Na drugoj strani, fanariotska politika je izdejstvovala potpuno ukidanje Srpske patrijaršije (1766) i Ohridske arhiepiskopije (1767), što je dovelo do teških posledica po pravoslavne Srbe i druge Slovene u Osmanskom carstvu.
70808169_498230384308377_6279545085025583104_n.jpg


Okosnicu fanariotske ideologije činio je panhelenizam, koji se nije ogledao samo u plemenitim težnjama ka oslobođenju pravoslavnih Grka od turske vlasti, već je u isto vreme obuhvatao i šire zamisli o postepenom prevođenju negrčkih pravoslavaca u grčki nacionalni korpus. Takve težnje su bile prvenstveno usmerene prema pravoslavnim Slovenima u Osmanskom carstvu, koje je prema fanariotskim zamisima trebalo pogrčiti, putem nametanja grčke jerarhije, grčke liturgije i grčkog jezika u crkvenoj upravi. Takva fanariotska politika dovela je do teškog narušavanja grčko-slovenskih odnosa u mnogim oblastima, a najveći raskol se dogodio 1870. godine, u vreme stvaranja Bugarskog egzarhata.

Formiranje fanariotske zajednice je započelo nakon turskog osvajanja Carigrada (1453). U novonastalim okolnostima, znatan deo grčkih prvaka, kako svetovnih tako i crkvenih, usredsredio je svoje napore ka obezbeđivanju neophodnih preduslova za opstanak grčke pravoslavne zajednice, ne samo u Carigradu, već i širom Osmanskog carstva. Prvi korak ka tom cilju učinjen je regulisanjem položaja Carigradske patrijaršije kod novih vlasti, čime je stvoren model koji je opstao sve do početka 20. veka.

Fanarioti potiču iz klase bogatih grčkih trgovaca, od kojih je većina tvrdila da vuče poreklo od plemenitih vizantijskih porodica. Imali su veliki uticaj na upravu u Osmanskom carstvu na području Balkana od 18. veka. Uglavnom su kupovali ili gradili kuće u četvrti Fanar u kojoj je rezidenciju imao Vaseljenski patrijarh koji je, po osmanskom upravnom sistemu, bio smatran verskim i svetovnim vođom svih pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu. Fanarioti su prvenstveno nastojali ući u uži krug Patrijarhovih saradnika i na taj način postati uticajni u društvu.

Gradsko naselje Fanar u Carigradu, oko 1900. godine
Fanarion.jpg


Pojedini članovi fanariotskih porodica uspeli su sakupiti veliko bogatstvo i uticaj već tokom 17. veka, dobivši visoka mesta u osmanskoj upravnoj hijerarhiji. Od 1669. godine, pa sve do Grčkog rata za nezavisnost 1821, fanarioti su činili većinu osoblja na Visokoj porti i u osmanskim diplomatskim predstavništima. To je bilo delimično i zbog dobrog obrazovanja, koje je bilo znatno više nego kod ostalog osmanskog stanovništva.

Između 1711-1716. godine i 1821. godine, dobar deo njih dočepao se titula; gospodara, vojvoda ili knezova u dunavskim kneževinama (Moldavija i Vlaška). Ovo razdoblje često se zove i Fanariotsko razdoblje u rumunskoj istoriji.Ciljevi fanariota bili su obnova Vizantijskog carstva kroz postepeno prisvajanje osmanske vlasti. Zalagali su se za očuvanje carstva i kontrolu nad negrčkim pravoslavnim stanovništvom od strane Patrijaršije.

Nakon Velike seobe Srba 1690. godine, srpski patrijarsi su morali da pobegnu u Austriju. Turci su izgubili svako poverenje u srpsko sveštenstvo. Takvo stanje iskoristili su fanarioti. Kada se patrijarh Arsenije IV Šakabenta iselio u Austriju, Grci fanarioti iz Carigrada uticali su na tursku Portu da za patrijarhe u Peći dovodi isključivo Grke. Tako je doveden Joanikije Karadža (1739-1746). Za kratko vreme, u Peći se od 1752. do 1765. godine promenilo osam patrijaraha, od kojih su petorica bili Grci. U Carigradu su se gomilali i uvećavali dugovi Pećke patrijaršije, koje nije imao ko da vrati. Poslednji patrijarh Srbin pred ukidanje Patrijaršije bio je Vasilije Brkić (1763-1765), ali je proteran na Kipar, kao neprijatelj Turaka. Nasledio ga je Kalinik II (1765-1766), takođe Grk. On je učinio jedan neprimeren gest: podneo je ostavku na mesto pećkog patrijarha i sa još pet episkopa priložio molbu u kojoj je tražio od carigradskog patrijarha Samuila Hancerisa da se ukine Pećka patrijaršija. Kao razlog naveo je velike dugove. Patrijarh Samuilo je u to ubedio sultana, pa je 11. septembra 1766. godine sultan izdao ferman kojim se Pećka patrijaršija ukida i stavlja, odnosno potčinjava Carigradskoj patrijaršiji. "Od sada se ukida i samo ime Pećke patrijaršije", a ne dozvoljava se ni pod kojim uslovom njena obnova u budućnosti. Posle samo godinu dana, ista sudbina je snašla i Ohridsku arhiepiskopiju. Ovakvo stanje trajalo je u Srpskoj crkvi sve do 1920. godine, kada je vraćeno dostojanstvo patrijaršije.

Nakon ukidanja patrijaršije, svi Srbi episkoli su uklonjeni. Za episkope su u Srbiju dovedeni Grci fanarioti, koji uglavnom nisu imali mnogo razumevanja za Srbe. Mnogi od njih, iako su po više godina proveli u Srbiji, nisu znali ni srpski jezik.Na Balkanu, termin „fanarioti“ se koristi u negativnom smislu - odnosi se na saradnju sa Osmanlijama za vreme osmanskog ropstva.

Od 1920. godine termin „fanarioti“ se obično odnosi na upravu Vaseljenske patrijaršije.

Fanariotski patrijarh Samuil Carigradski (1763-1768), glavni vinovnik ukidanja Srpske patrijaršije (1766) i Ohridske arhiepiskopije (1767)
Samuel_I_of_Constantinople.jpg

(wikipedija)
 
Историчар Радован Дамјановић је први проговорио и срушио мит о
некаквом грчко српском традиционалном пријатељству. Сада га већ
многи следе. На пример, Александар Шаргић и Александар Митић.
Фанариоти су само један од негативних примера који се десио са
грчке стране.
 
fanrioti su onovremensko zlo Pravoslavne crkve
ime su dobili po tome što su živeli u kvartu gde su ulice bile noću osvetljenje fenjerima
nažalost i današnja grčka Pravoslavna crkva sledi smernice fanariota
 
Fanarioti (grč. Φαναριωτες) su pripadnici grčke elite u Carigradu. Pojam je izveden iz imena gradske četvrti poznate pod nazivom Fanar, koja se nalazi u evropskom delu Carigrada. U istom delu grada nalazi se i sedište Carigradske patrijaršije, sa sabornom crkvom Svetog Đorđa. Tokom razdoblja osmanske vlasti, Fanar je postao stecište grčke trgovačke i crkvene elite, okupljene oko Carigradske patrijaršije. Bogate fanarotske porodice su vršile veliki uticaj na carigradsku patrijaršijsku upravu, a mnogi patrijarsi i mitropoliti su birani upravo iz njihovih redova.

Posredstvom patrijaršije u Carigradu, fanariotska zajednica je takođe vršila znatan uticaj na vođenje poslova u ostalim pomesnim crkvama na području Osmanskog carstva. Fanariotsko uplitanje u poslove ostalih istočnih patrijaršija (Antiohija, Jerusalim, Aleksandrija, Peć) dovelo je do postepenog narušavanja kanonskog položaja tih drevnih crkava. Na drugoj strani, fanariotska politika je izdejstvovala potpuno ukidanje Srpske patrijaršije (1766) i Ohridske arhiepiskopije (1767), što je dovelo do teških posledica po pravoslavne Srbe i druge Slovene u Osmanskom carstvu.
Pogledajte prilog 1487710

Okosnicu fanariotske ideologije činio je panhelenizam, koji se nije ogledao samo u plemenitim težnjama ka oslobođenju pravoslavnih Grka od turske vlasti, već je u isto vreme obuhvatao i šire zamisli o postepenom prevođenju negrčkih pravoslavaca u grčki nacionalni korpus. Takve težnje su bile prvenstveno usmerene prema pravoslavnim Slovenima u Osmanskom carstvu, koje je prema fanariotskim zamisima trebalo pogrčiti, putem nametanja grčke jerarhije, grčke liturgije i grčkog jezika u crkvenoj upravi. Takva fanariotska politika dovela je do teškog narušavanja grčko-slovenskih odnosa u mnogim oblastima, a najveći raskol se dogodio 1870. godine, u vreme stvaranja Bugarskog egzarhata.

Formiranje fanariotske zajednice je započelo nakon turskog osvajanja Carigrada (1453). U novonastalim okolnostima, znatan deo grčkih prvaka, kako svetovnih tako i crkvenih, usredsredio je svoje napore ka obezbeđivanju neophodnih preduslova za opstanak grčke pravoslavne zajednice, ne samo u Carigradu, već i širom Osmanskog carstva. Prvi korak ka tom cilju učinjen je regulisanjem položaja Carigradske patrijaršije kod novih vlasti, čime je stvoren model koji je opstao sve do početka 20. veka.

Fanarioti potiču iz klase bogatih grčkih trgovaca, od kojih je većina tvrdila da vuče poreklo od plemenitih vizantijskih porodica. Imali su veliki uticaj na upravu u Osmanskom carstvu na području Balkana od 18. veka. Uglavnom su kupovali ili gradili kuće u četvrti Fanar u kojoj je rezidenciju imao Vaseljenski patrijarh koji je, po osmanskom upravnom sistemu, bio smatran verskim i svetovnim vođom svih pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu. Fanarioti su prvenstveno nastojali ući u uži krug Patrijarhovih saradnika i na taj način postati uticajni u društvu.

Gradsko naselje Fanar u Carigradu, oko 1900. godine
Pogledajte prilog 1487713

Pojedini članovi fanariotskih porodica uspeli su sakupiti veliko bogatstvo i uticaj već tokom 17. veka, dobivši visoka mesta u osmanskoj upravnoj hijerarhiji. Od 1669. godine, pa sve do Grčkog rata za nezavisnost 1821, fanarioti su činili većinu osoblja na Visokoj porti i u osmanskim diplomatskim predstavništima. To je bilo delimično i zbog dobrog obrazovanja, koje je bilo znatno više nego kod ostalog osmanskog stanovništva.

Između 1711-1716. godine i 1821. godine, dobar deo njih dočepao se titula; gospodara, vojvoda ili knezova u dunavskim kneževinama (Moldavija i Vlaška). Ovo razdoblje često se zove i Fanariotsko razdoblje u rumunskoj istoriji.Ciljevi fanariota bili su obnova Vizantijskog carstva kroz postepeno prisvajanje osmanske vlasti. Zalagali su se za očuvanje carstva i kontrolu nad negrčkim pravoslavnim stanovništvom od strane Patrijaršije.

Nakon Velike seobe Srba 1690. godine, srpski patrijarsi su morali da pobegnu u Austriju. Turci su izgubili svako poverenje u srpsko sveštenstvo. Takvo stanje iskoristili su fanarioti. Kada se patrijarh Arsenije IV Šakabenta iselio u Austriju, Grci fanarioti iz Carigrada uticali su na tursku Portu da za patrijarhe u Peći dovodi isključivo Grke. Tako je doveden Joanikije Karadža (1739-1746). Za kratko vreme, u Peći se od 1752. do 1765. godine promenilo osam patrijaraha, od kojih su petorica bili Grci. U Carigradu su se gomilali i uvećavali dugovi Pećke patrijaršije, koje nije imao ko da vrati. Poslednji patrijarh Srbin pred ukidanje Patrijaršije bio je Vasilije Brkić (1763-1765), ali je proteran na Kipar, kao neprijatelj Turaka. Nasledio ga je Kalinik II (1765-1766), takođe Grk. On je učinio jedan neprimeren gest: podneo je ostavku na mesto pećkog patrijarha i sa još pet episkopa priložio molbu u kojoj je tražio od carigradskog patrijarha Samuila Hancerisa da se ukine Pećka patrijaršija. Kao razlog naveo je velike dugove. Patrijarh Samuilo je u to ubedio sultana, pa je 11. septembra 1766. godine sultan izdao ferman kojim se Pećka patrijaršija ukida i stavlja, odnosno potčinjava Carigradskoj patrijaršiji. "Od sada se ukida i samo ime Pećke patrijaršije", a ne dozvoljava se ni pod kojim uslovom njena obnova u budućnosti. Posle samo godinu dana, ista sudbina je snašla i Ohridsku arhiepiskopiju. Ovakvo stanje trajalo je u Srpskoj crkvi sve do 1920. godine, kada je vraćeno dostojanstvo patrijaršije.

Nakon ukidanja patrijaršije, svi Srbi episkoli su uklonjeni. Za episkope su u Srbiju dovedeni Grci fanarioti, koji uglavnom nisu imali mnogo razumevanja za Srbe. Mnogi od njih, iako su po više godina proveli u Srbiji, nisu znali ni srpski jezik.Na Balkanu, termin „fanarioti“ se koristi u negativnom smislu - odnosi se na saradnju sa Osmanlijama za vreme osmanskog ropstva.

Od 1920. godine termin „fanarioti“ se obično odnosi na upravu Vaseljenske patrijaršije.

Fanariotski patrijarh Samuil Carigradski (1763-1768), glavni vinovnik ukidanja Srpske patrijaršije (1766) i Ohridske arhiepiskopije (1767)
Pogledajte prilog 1487715
(wikipedija)
Ово ми изгледа као да за сва зла овог света окрвимо Грке.
Па скоро смо писали на форуму да укидање Патријаршије 1766 није било због цариграда, већ због огромних турских пореза које Срби нису могли да плаћају.
Термин "фанариоти", као што се може и прочитати у тексту је погрдни назив, никада они нису себе тако звали.
 
Ово ми изгледа као да за сва зла овог света окрвимо Грке.
Па скоро смо писали на форуму да укидање Патријаршије 1766 није било због цариграда, већ због огромних турских пореза које Срби нису могли да плаћају.
Термин "фанариоти", као што се може и прочитати у тексту је погрдни назив, никада они нису себе тако звали.
Fenjer idijoti nisu bili nikakvi duhovnici, već političari. Cilj nije bio samo da se otme
Stara Srbija, u čemu se na kraju i uspelo, već su i u Bosni branili deci da srpskim
jezikom pričaju. Branili su ljudima da slave slavu. Da su potrajali pogrčili bi sve srpsko.
 
Фанариоти су грчки империјалисти који су, под паролом Православља, хтели да хеленизују све православне хришћане.
 
Ово ми изгледа као да за сва зла овог света окрвимо Грке.
Па скоро смо писали на форуму да укидање Патријаршије 1766 није било због цариграда, већ због огромних турских пореза које Срби нису могли да плаћају.
Термин "фанариоти", као што се може и прочитати у тексту је погрдни назив, никада они нису себе тако звали.
Нису за све криви, али нису нам ни неки велики пријатељи били. Како рече наш сеоски попа ,,Какви бре Грци, па они Цара Душана нашег отровали,нећу да чујем за њих".

Ето, сад не знам да ли је тај податак о тровању Цара Душана тачан, али нису нам баш неки пријатељи били како се романтизује.
Па сети се само како су Византијци пиножавали Стефана Немању, вукли га везаног кроз град и исмејаавали га. А као православци смо.
 
Fenjer idijoti nisu bili nikakvi duhovnici, već političari. Cilj nije bio samo da se otme
Stara Srbija, u čemu se na kraju i uspelo, već su i u Bosni branili deci da srpskim
jezikom pričaju. Branili su ljudima da slave slavu. Da su potrajali pogrčili bi sve srpsko.
Па они су смислили целу једну ,,јерес" тј етнофилетизам, само зато да би, ,,догматски" оспорили право Бугарској Цркви да буде аутокефална.
Што год ја мислио о Бугарима, али ти људи су били великогрчки империјалисти и политичари а не духовници.
 
Па они су смислили целу једну ,,јерес" тј етнофилетизам, само зато да би, ,,догматски" оспорили право Бугарској Цркви да буде аутокефална.
Што год ја мислио о Бугарима, али ти људи су били великогрчки империјалисти и политичари а не духовници.
Као да Бугарски егзархат нису сачињавали великобугарски екстремисти.
 
Као да Бугарски егзархат нису сачињавали великобугарски екстремисти.
Опет кажем, не браним Бугаре, само то наводим као пример где су Грци користили веру и догму зараад политичких циљева.
Па сети се само колико је Свети Сава имао перипетија са њима док нису признали аутокефалност Српске Цркве.
А Цара Душана тек нису могли ни да смисле.

Па и данас, погледај како се Васељенски Патријарх понаша као диктатор коме су сви православни дужни да се покоравају. Као неки православни папа.
Срећа па га Руси не шљиве ни два посто. ;)
 
Опет кажем, не браним Бугаре, само то наводим као пример где су Грци користили веру и догму зараад политичких циљева.
Па сети се само колико је Свети Сава имао перипетија са њима док нису признали аутокефалност Српске Цркве.
А Цара Душана тек нису могли ни да смисле.

Па и данас, погледај како се Васељенски Патријарх понаша као диктатор коме су сви православни дужни да се покоравају. Као неки православни папа.
Срећа па га Руси не шљиве ни два посто. ;)
То је јасно. Фанариоти су такође били етнофилетисти.
 
Грчки империјалисти. А ,,јерес" етнофилетизма је политичка ,,јерес", а не догматска.
Па јест јерес. Стављање нације изнад Цркве је јерес. Проблем је што се то злоупотребљава па и легитимна одбрана националних интереса буде карактерисана као етнофилетизам.
 
Па јест јерес. Стављање нације изнад Цркве је јерес. Проблем је што се то злоупотребљава па и легитимна одбрана националних интереса буде карактерисана као етнофилетизам.
То је јасно, није био потребан посебан, политички мотивисан,Сабор да то појасни.
 
Fanarioti (grč. Φαναριωτες) su pripadnici grčke elite u Carigradu. Pojam je izveden iz imena gradske četvrti poznate pod nazivom Fanar, koja se nalazi u evropskom delu Carigrada. U istom delu grada nalazi se i sedište Carigradske patrijaršije, sa sabornom crkvom Svetog Đorđa. Tokom razdoblja osmanske vlasti, Fanar je postao stecište grčke trgovačke i crkvene elite, okupljene oko Carigradske patrijaršije. Bogate fanarotske porodice su vršile veliki uticaj na carigradsku patrijaršijsku upravu, a mnogi patrijarsi i mitropoliti su birani upravo iz njihovih redova.

Posredstvom patrijaršije u Carigradu, fanariotska zajednica je takođe vršila znatan uticaj na vođenje poslova u ostalim pomesnim crkvama na području Osmanskog carstva. Fanariotsko uplitanje u poslove ostalih istočnih patrijaršija (Antiohija, Jerusalim, Aleksandrija, Peć) dovelo je do postepenog narušavanja kanonskog položaja tih drevnih crkava. Na drugoj strani, fanariotska politika je izdejstvovala potpuno ukidanje Srpske patrijaršije (1766) i Ohridske arhiepiskopije (1767), što je dovelo do teških posledica po pravoslavne Srbe i druge Slovene u Osmanskom carstvu.
Pogledajte prilog 1487710

Okosnicu fanariotske ideologije činio je panhelenizam, koji se nije ogledao samo u plemenitim težnjama ka oslobođenju pravoslavnih Grka od turske vlasti, već je u isto vreme obuhvatao i šire zamisli o postepenom prevođenju negrčkih pravoslavaca u grčki nacionalni korpus. Takve težnje su bile prvenstveno usmerene prema pravoslavnim Slovenima u Osmanskom carstvu, koje je prema fanariotskim zamisima trebalo pogrčiti, putem nametanja grčke jerarhije, grčke liturgije i grčkog jezika u crkvenoj upravi. Takva fanariotska politika dovela je do teškog narušavanja grčko-slovenskih odnosa u mnogim oblastima, a najveći raskol se dogodio 1870. godine, u vreme stvaranja Bugarskog egzarhata.

Formiranje fanariotske zajednice je započelo nakon turskog osvajanja Carigrada (1453). U novonastalim okolnostima, znatan deo grčkih prvaka, kako svetovnih tako i crkvenih, usredsredio je svoje napore ka obezbeđivanju neophodnih preduslova za opstanak grčke pravoslavne zajednice, ne samo u Carigradu, već i širom Osmanskog carstva. Prvi korak ka tom cilju učinjen je regulisanjem položaja Carigradske patrijaršije kod novih vlasti, čime je stvoren model koji je opstao sve do početka 20. veka.

Fanarioti potiču iz klase bogatih grčkih trgovaca, od kojih je većina tvrdila da vuče poreklo od plemenitih vizantijskih porodica. Imali su veliki uticaj na upravu u Osmanskom carstvu na području Balkana od 18. veka. Uglavnom su kupovali ili gradili kuće u četvrti Fanar u kojoj je rezidenciju imao Vaseljenski patrijarh koji je, po osmanskom upravnom sistemu, bio smatran verskim i svetovnim vođom svih pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu. Fanarioti su prvenstveno nastojali ući u uži krug Patrijarhovih saradnika i na taj način postati uticajni u društvu.

Gradsko naselje Fanar u Carigradu, oko 1900. godine
Pogledajte prilog 1487713

Pojedini članovi fanariotskih porodica uspeli su sakupiti veliko bogatstvo i uticaj već tokom 17. veka, dobivši visoka mesta u osmanskoj upravnoj hijerarhiji. Od 1669. godine, pa sve do Grčkog rata za nezavisnost 1821, fanarioti su činili većinu osoblja na Visokoj porti i u osmanskim diplomatskim predstavništima. To je bilo delimično i zbog dobrog obrazovanja, koje je bilo znatno više nego kod ostalog osmanskog stanovništva.

Između 1711-1716. godine i 1821. godine, dobar deo njih dočepao se titula; gospodara, vojvoda ili knezova u dunavskim kneževinama (Moldavija i Vlaška). Ovo razdoblje često se zove i Fanariotsko razdoblje u rumunskoj istoriji.Ciljevi fanariota bili su obnova Vizantijskog carstva kroz postepeno prisvajanje osmanske vlasti. Zalagali su se za očuvanje carstva i kontrolu nad negrčkim pravoslavnim stanovništvom od strane Patrijaršije.

Nakon Velike seobe Srba 1690. godine, srpski patrijarsi su morali da pobegnu u Austriju. Turci su izgubili svako poverenje u srpsko sveštenstvo. Takvo stanje iskoristili su fanarioti. Kada se patrijarh Arsenije IV Šakabenta iselio u Austriju, Grci fanarioti iz Carigrada uticali su na tursku Portu da za patrijarhe u Peći dovodi isključivo Grke. Tako je doveden Joanikije Karadža (1739-1746). Za kratko vreme, u Peći se od 1752. do 1765. godine promenilo osam patrijaraha, od kojih su petorica bili Grci. U Carigradu su se gomilali i uvećavali dugovi Pećke patrijaršije, koje nije imao ko da vrati. Poslednji patrijarh Srbin pred ukidanje Patrijaršije bio je Vasilije Brkić (1763-1765), ali je proteran na Kipar, kao neprijatelj Turaka. Nasledio ga je Kalinik II (1765-1766), takođe Grk. On je učinio jedan neprimeren gest: podneo je ostavku na mesto pećkog patrijarha i sa još pet episkopa priložio molbu u kojoj je tražio od carigradskog patrijarha Samuila Hancerisa da se ukine Pećka patrijaršija. Kao razlog naveo je velike dugove. Patrijarh Samuilo je u to ubedio sultana, pa je 11. septembra 1766. godine sultan izdao ferman kojim se Pećka patrijaršija ukida i stavlja, odnosno potčinjava Carigradskoj patrijaršiji. "Od sada se ukida i samo ime Pećke patrijaršije", a ne dozvoljava se ni pod kojim uslovom njena obnova u budućnosti. Posle samo godinu dana, ista sudbina je snašla i Ohridsku arhiepiskopiju. Ovakvo stanje trajalo je u Srpskoj crkvi sve do 1920. godine, kada je vraćeno dostojanstvo patrijaršije.

Nakon ukidanja patrijaršije, svi Srbi episkoli su uklonjeni. Za episkope su u Srbiju dovedeni Grci fanarioti, koji uglavnom nisu imali mnogo razumevanja za Srbe. Mnogi od njih, iako su po više godina proveli u Srbiji, nisu znali ni srpski jezik.Na Balkanu, termin „fanarioti“ se koristi u negativnom smislu - odnosi se na saradnju sa Osmanlijama za vreme osmanskog ropstva.

Od 1920. godine termin „fanarioti“ se obično odnosi na upravu Vaseljenske patrijaršije.

Fanariotski patrijarh Samuil Carigradski (1763-1768), glavni vinovnik ukidanja Srpske patrijaršije (1766) i Ohridske arhiepiskopije (1767)
Pogledajte prilog 1487715
(wikipedija)
Zašto si ih pomenula ?
 
Па јест јерес. Стављање нације изнад Цркве је јерес. Проблем је што се то злоупотребљава па и легитимна одбрана националних интереса буде карактерисана као етнофилетизам.
То у твом свету.
Највећим србином што се тиче вере сматра се Свети Сава. А Свети Сава је са својим оцем св. Симеоном тражио инсистирао и на крају добио да Хиландар буде српски и само српски. А зашто? Зато што је био далековид и схватио ја да ако тако не буде срби ће изгубити једино своје уточиште. Тражио је и аутокефалну цркву и добио. А види се, да нисмо добили били би одавно под Ватиканом. Сети се оног тренутка Бранковића кад је једини одбио унију ... То што ти причаш, нација изнад цркве...то се односи на фанатизам ... а данас кад би то превели то би било ово што виђамо по Србији... такозвано србовање...србовање нема везе са црквом... данашњи четници види се да им је ракија, мржња и остало примарно а црква секундарна..и не поштују заповести Божије... Србовање = јерес... док је Српство = у синенергији са Светосављем и Црквом..
 
То у твом свету.
Највећим србином што се тиче вере сматра се Свети Сава. А Свети Сава је са својим оцем св. Симеоном тражио инсистирао и на крају добио да Хиландар буде српски и само српски. А зашто?
Zato što je to bila granica Srbije.

800px-Serbian_Empire_in_14th_century-sr.svg.png
 
То у твом свету.
Највећим србином што се тиче вере сматра се Свети Сава. А Свети Сава је са својим оцем св. Симеоном тражио инсистирао и на крају добио да Хиландар буде српски и само српски. А зашто? Зато што је био далековид и схватио ја да ако тако не буде срби ће изгубити једино своје уточиште. Тражио је и аутокефалну цркву и добио. А види се, да нисмо добили били би одавно под Ватиканом. Сети се оног тренутка Бранковића кад је једини одбио унију ... То што ти причаш, нација изнад цркве...то се односи на фанатизам ... а данас кад би то превели то би било ово што виђамо по Србији... такозвано србовање...србовање нема везе са црквом... данашњи четници види се да им је ракија, мржња и остало примарно а црква секундарна..и не поштују заповести Божије... Србовање = јерес... док је Српство = у синенергији са Светосављем и Црквом..
Да. Етнофилетизам је политичка ,,јерес" створен да догматски оправда грчки империјализам.
 
Поновићу речи нашег сеоског попе, нек му Бог да здравља: ,,Који бре Грци, они мога Цара Душана отроваше, каква браћа". И јесте тако. Да је било по фанариотском, СПЦ никада не би постојала.
 
Zato što je to bila granica Srbije.

To vreme nije. U vreme Save i Nemanje, Srbija je bila jako mala. Tek kasnije pod Dušanom je to bila Srbija, tj granica Srbije ... jer Sveta Gora nikad nije bila ničija .
To baš nije tako veliko vremensko razdoblje. I da na tim prostorima Srbi nisu
već živeli, Dušan ne bi ni postavljao granice tamo. Falsifikovanom istorijom
je predstavljen kao nekakav osvajač. Srbi su na tim prostorima živeli sve do
oslobođenja od Turana, nakon čega su grci krenuli sa nasilnim rasrbljavanjem.
Branili su im da govore svojim jezikom, da slave slavu, da se izjašnjavaju
kao Srbi. Tako su neki preseljeni u Bugarsku, neki su izbegli u današnju
Severnu Makedoniju i Srbiju, a oni koji su ostali pogrčeni su.
 
To bi bilo kao da neko za pedeset godina pripoji Republiku Srpsku
Srbiji i onda neko kaže, osvajač. Nije osvajač, nego je spojio teritorije
na kojima živi jedan narod.
To nema nikakve veze sa svetom gorom. Sveta Gora je država monaha, nema tamo sem monaha stanovnistva. Nije hilandar iz toga razloga postao srpski. Ne mešaj to sa srpskim stanovništvom u egejskoj makedoniji.
 
To nema nikakve veze sa svetom gorom. Sveta Gora je država monaha, nema tamo sem monaha stanovnistva. Nije hilandar iz toga razloga postao srpski. Ne mešaj to sa srpskim stanovništvom u egejskoj makedoniji.
Pa što nisu negde na jugu afrike napravili manastir? Manastiri srpski se prave tamo
gde Srbi žive.
 

Back
Top