Pre svega trebalo bi definisati sta to znaci voleti, voljenje. Ili ne voleti, mrzeti, mrznja, uopste?
Misljenja sam da je prvo to problem definisati, jer po mom misljenju, ne postoji univerzalana definicija za ljubav, niti postoji univerzalni nacin manifestovanja za tu vrstu osecanja. Realnija slika je to da svako od nas samo misli kako 'zna' sta je to ljubav. Apsolutna, bezuslovna ljubav i apsolutna bezuslovno pozitivna osecanja kao nekakva univerzalana vrednost, to realno nikada nije preovladavalo u ljudskoj civilizaciji. Ne postoje dokazi za to, kroz trajanje ljudske civilizacije. Pre bi se moglo reci da ima puno vise pokazatelja za suprotno, za antagonizme, za animozitete, za netrpeljivosti, mrznju. To je po mom misljenju realnost, ljudske civilizacije(od samog postanka) pa do danas, ma koliko razni pojedini filosofi, pojedini bogomoljci(tzv religijski filosofi) i razni pojedini psihoanaliticari pokusavali da definisu pojam 'lljubav', kao nesto na peidestalu, univerzalnu vrednost i sl. I pritom je vrlo upitno(barem po mom misljenju) da li su i koliko iskreni u ono sto tvrde, propovedaju. Iskreni, konkretno, licnim, svakodnevnim primerima, zivotnim? Da li je zaista mogce non-stop, bezuslovno, svakodnevno i prema svakom ziveti, po tom 'hipi' iusu? Ili se pak ipak radi o nekoj vrsti demagogije(osuduju pri tom, na sva usta sebicnost, samozivost, egocentricnost...etc). I hipokrizije. Hipokrizije u nastojanjima da se plasiraju shvatanja kako je moguce ljubav postaviti na piedestal neupitnih univerzalnih vrednosti, dok pr tom isti oni koji to plasiraju, sami su svesni da to nije moguce uvek, niti sami se toga ne pridrzavaju u svojim zivotima. Da budem jasniji, ne govorim protiv ljubavi(jesam za ljubav, onako kako je shvatam)., ali smatram da nije moguce ponuditi neko univerzalno shvatanje tog osecanja, prihtljivo za sve. Svakodnevni zivot i medjuljudski odnosi nam pokazuju da to ipak nije moguce. Na stranu razne filosofske knjige, ili bogomoljacke 'svete pouke', ili razne bajke(u kojima kao sveospta ljubav uvek pobedjuje), ili razna ljubavna proza, ljubavna poezija..itd. To po mom misljenju ipak nije realan zivot.
Isto tako, misljenja sam da ne postoji ni mogucnost univerzalne definicije za mrznju. Mislim, sta to znaci mrzeti? Zasto bi ne voljenje bilo nuzno sinonim za mrznju? Da li je ne voleti i mrzeti identicno? Po mom misljenju, nije. Da li je netrpeljivost, prezir isto sto i mrznja? Po mom misljenju, nije. Dalje, da li su ne voljenje i mrznja recimo postojanje suprotnosti medju ljudima, samih po sebi? Ili su samo usputne nespojivosti razne, medju nekim ljudima? Da li neslaganja razna u svemu ili samo u necemu, medju ljudima? Da li su ne voljenje i mrznja samo unutrasnji osecaj nespojivosti sa drugima(zbog medjusobnih iritacija u razlikama) ili su...zelja da se usled tih nespojivosti, neslaganja, netrpeljivosti nekom nesto konkretno naudi, ucini lose?
Ne znam, po mom misljenju, mrznja je manifestacija zelje, smisljene zelje, smisljene namere da se nekom nesto konkretno lose ucini, namerno, svesno. A neslaganja, protivrecnosti..itd to po mom misljenju nisu nuzno reference za mrznju.
Dalje, kao sto rekoh na pocetku, sta to znaci voleti? Prvo sta znaci to voleti druge...? Koje druge? Da li sve ljude na planeti Zemlji, ili sve ljude na nekom kontinentu, ili samo pojedine? Ili sve ljude u drzavi i drustvu u kojem zivimo, ili samo pojedine? Sve ljude u svom okruzenju okolini ili samo pojedine? Da li je mogucno voleti sve i svja? Ako jeste, kako i zasto? Zbog cega bi postojala takva vrednost, zasto se trebamo svi voleti? A ako ne, zasto ne? Dalje, da li je ljubav prema drugima, slaganje sa drugima, da li prevazilazenje, ili pak zanemarivanje anuliranje medjusobnih ljudskih nespojivosti, zanemarivanje, amortizovanje antagonizama da bi se bivalo i bilo sa drugima, u zajednici (drustvenoj, prijateljskoj, rodbinskoj, porodicnoj, lljubavnoj, seksualnoj, bracnoj)? Ili je to zanemarivanje sopstvenih ideja, stavova, pogleda na svet, sopstvenih zelja, a podupiranje, afirmisanje i realizaciju tudjih? Ako je empatija toliko neophodna, zbog cega jeste, a ako nije neophodna, zbog cega nije. I postoje li i razne nijanse izmedju tih crno belih okvira.
Dalje, sta to znaci voleti sebe? Da li prvo sebe ili samo sebe?
Da li zelja da se bude dobro i ugodno sam sa sobom i sa svojim zivotom. Zelja da se ostvari ono najbolje za sebe u sopstvenom zivotu?
Da li u korelaciji sa drugima, da li nezavisno od drugih ili na ustrb drugih?
Dalje, ako osoba voli sebe nezavisno od korelacije i zajednisttva sa drugima, al
pri tom drugima ne smislja, niti cini nesto lose, zasto bi to bilo kao nesto negativno?
Zbog cega ne bi moglo biti da neko voli prvo sebe, al da pri tom ne mrzi druge.
Dalje, ako osoba recimo zivi u korelaciji samo sa nekim, sa pojedinim, sa odgovarajucim osobama,
u korelaciji u kojoj se na bazi slicnosti ostvaruje medjusobna empatija, razumevanje, bliskost(npr najuza rodbina, najblizi prijatelji, ljubavni partneri), a prema ostalima ima drugaciji osnos ili nikakav konkretan odnos, da li je to ljubav, polu-ljubav, ili antagonizam ili ravnodusnost. Zasto osecanja ne bi mogla biti selektivna a opet iskrena i duboka.
Kao sto je Valkyriur napisala:"Čovek može prezirati društvo a voleti sebe, i može prezirat sebe a volet društvo"
S'tim sto bih dopunio ovo sa nijansama, izmedju. Covek po mom misljenju moze biti i ravnodusan prema vecini u drustvu, u okolini(dakle ne mora nuzno prezirati, ni nuzno mrzeti), a voleti sebe i sebi pojedine, odgovarajuce, najblize. Dalje, covek moze voleti prvo sebe ali ne mora nuzno ignorisati druge ili zanemarivati zelje i potrebe i drugih. E sad, da li svih drugih ili samo pojedinih drugih, ima tu raznih nijansi. Isto tako, ima ljudi koji tvrde(i trude se da se ponasaju tako) da su im zelej drugih primarne, da im je empatija primarna..itd. Ipak, tu se postavlja pitanje, da li neko moze da voli sebe ako stavlja druge ljude na prvo mesto? Uvek ili ponekad? Onda, da li voli covek sebe ako je srecan samo zbog cinnjenice da su drugi srecni(nezavisno od toga sta ce biti sa njegovom licnom srecom)? Ako je srecan zbog same cinjenice sto su drugi srecni, ako zanemaruje svoje srecu voli li onda sebe? Da li je to ljubav li mazohizam(ja bih recimo pre rekao da je to mazohizam)? Ako je mazohizam, kako onda moze biti srecan? Ako je mazohizam, kako onda moze smatrati da voli sebe? A ako znaci ne voli sebe hoce li moci da voli i te druge...
Znaci, nije sve crno belo, ima po mom misljenju, dosta raznih nijansi izmedju, a cesto se stvori i zacarani krug, u tumacenjima. Svako ipak ima svoju percepciju(misljenja sam da ipak nije moguce uspostaviti univerzalnu percepciju, shemu uspostavljenu na sistem odabira samo jedne 'univerzalno prihvatljive opcije'... 'ispravno ili pogresno', 'dobro ili lose', 'ljubav ili mrznja', prihvatljivo ili neprihvatljivo, dakle sistem ili-ili posmatranja zivota i zivotnih pojmova, ma koliko god se to psihoanaliticari trudili da uokvire). Zanimljivo je(meni barem) da psihoanaliticari koji prvi sami govore kako je 'ljudska psiha slozena, slojevita', cesto upadaju u zamke protivrecnosti tako sto se ipak najcesce rukovode shemama, shablonima, tzv metodoloskim odrednicama..itd bilo da su one zasnovane na frojdovskim, jungovskim ili nekim drugim analizama, metodama. I ne mogu a da se laicki ne zapitam: da li je i kako moguce smestiti, uokviriti sve ljude, ili uopste bilo koje ljudsko bice u neki shablon? Po pitanju bilo cega, ukljucujuci i pitanja o tome da li volimo sebe ili druge ili i sebe i druge, ili i druge i sebe..ili ni sebe ni druge...itd. I onda kao na temelju toga dolaziti kao do nekih tzv zakljucaka, u stilu:' ovo je normalan oblik ponasanja(ko to garantuje da je zaista prihvatljivo i normalno sve ono sto kao oblik ponasanja prisvoji vecina, npr), a ovo je nenormalan oblik ponasanja'.
Na pitanje: "volite li sebe ili druge' rekao bih... ovako:
Da, volim sebe, sa manama i vrlinama. Dovoljno, sasvim dovoljno..
Volim takodje sebi bliske, drage, najblize, odgovarajuce ljude, tj one sa kojima sam jako blizak i kompatibilan.
I trudim se da svoje interese ne ostvarujem na stetu drugih, ali isto tako moj zivot i zivot meni najblizih mi je na prvom mestu.
Dakle, drugima izvan tog kruga(mojih najblizih i mene, mene i mojih najblizih) ne zelim niti smisljam nesto lose, dakle ne mrzim druge.
Trudim se da budem korektan. Pomognem ako mogu i koliko mogu. Ali, to ne znaci da mogu i i ne znaci da hocu da se saglasim sa svima, ne znaci da mogu i hocu da se priblizim sa svima, ne znaci da mi svako prija, da sa svima zelim i mogu, ne znaci da prema svima mogu i zelim da uspostavljam simpatije i empatiju. Isto tako, ni ne ocekujem to od svih.
