Полазим од предпоставке да је политичка платформа ДОС-а била јединствена, врло јасна и експлицитно презентована и обећана грађанима Србије. Но каснија догађања су показала да нисам био у праву, као и милиони директних и индиректних учесника догађана 1999./2000. године.
Минорни Господин Коштуница, који се никад ни у шта није мешао, не заборавимо да је био стриктно против протеста 1996/97 године, који је имао минорну странку, какве су биле већина у ДОС-у, чији рејтинг није био већи од пар промила, као политичка громада настала је деловањем пре свега и искључиво прагматичним политичким ставом Др Зорана Ђинђића. Зашто и како, дуга прича а и није потребно посебно доказивати. Тај ДСС диктатор, академски и кабинетски политичар, којег ни Милошевићев шофер није хтео на канабету, апсолутни маргиналац, постаје политичка громада у медијској кампањи коју је организовао опет Др Зоран Ђинђић, тако да по изборима подршка Воји прелази 70%. То више говори о потреби овог народа за вођом него о самом вођи. Коштуница и није био вођа, то је бар јасно. Улога Чеде Јовановића у председничкој победи ДОС-овог кандидата није расветљена, мада су ми извесни детаљи познати, а Милић и још неки из изборног штаба ДОС-а то знају али ћуте. Зашто, то већ не знам нити улазим у то.
Та умишљена политичка громада, односно минијатура је прва почела да ставља клипове у точкове Зорану Ђинђићу. Након тога, њему су се придружили многобројни лидерчићи ДОС-а али много лукавије, не напуштајући позиције власти, онемогућавајући широки фронт деловања. Опструкција. У многим странкама које су мање или више узлетеле и омасовиле се, које су имале, мање или више потенцијала, вођене личностима које су себе сматрале апсолиутним власницима, носиоцима тапија тих странака, гледали су само и искључиво сопствене интересе, па су и завршили неславни. Е у тим странкама је било инфилтрираних чланова ДБ-а. Спрега је очигледна а показала се након Зорановог погубљења. Ко је дао оставку.
Господо, зар Душан Михајловић није био ДБ-овац, зар није био и мимо тога купљен од стране режима Слободана Милошевића у време ДЕПОС-а. Зар није водио тродневне преговоре у Новом Београду у згради НИС-а пред издају и добио 5.000.000 ДЕМ за своју фирму ''Лутра''. Шта су урадили други лидери и министри? Ко је поднео оставку.
Криминалци могу бити унајмљени за атентат. Мене не чуди да је земунски клан био једно, мада не и једино средство у реализацији тог злочина. Они једноставно нису имали политичке амбиције да би ликвидацијом дошли у позицију да преузму власт. Они су захваљујући корупцији и својим везама са државним структурама и политичким личностима могли несметано делују. Те у суштини и парамилитарне групе, са редовним формацијама које су се исказале у криминалним активностима током '90. година (црвене беретке, нинџе, книнџе, аркановци и други) биле су средство у функцији политичких и економских интереса одређених група које су биле у сенци или делимично експониране, али свакако у зони сумрака, између криминала и легалног посла.
Дакле, спрега: тајкуни – политичари – ДБ – криминал.
Да је земунски клан, као најмљени или подметнути, издан од дела организатора и налогодаваца, јасно је, јер неко ко планира да изведе тако шта, сигурно има припремљене варијанте одступнице да ствар крене наопако. Па зар такви криминалци као Кум и Шиптар, да дођу у ситуацију да их лове по полјима и шумарцима а да притом имају на располагању и новац у неограниченим количинама и организацију. Смешно и неубедљиво. Зашто су убијени. ''Мртва уста не говоре'', уосталом то су речи јавног тужиоца Петог општинског суда.
Да ли је требало да се спроведе државни удар, што би било очекивано. Да, мада мало вероватно. Зашто, па једноставно, убиством Зорановим, нестала је покретачка снага промена и реформи. Све је стало а и остали ДОС-овци који су имали своје дилове, опструирали су промене. Тајкуни су наставили са богаћењем, политичари добили своје провизије, криминализовани сегменти врха извршне власти, као што је ДБ и полиција, који имају и те какве пословне интересе, остали су на својим позицијама.
Ко би се данас уопште сетио свих странака ДОС-а.
Нормално, ни медији нису имуни од свега тога. Напротив, они су један од кључних фактора у креирањи јавног мњења. Оно што се не објави на медијима није се догодило, и обрнуто. Лаж постаје истина а истина постаје лаж.
Невладин сектор профитира на презентацији интереса, антиратни профитери, наука у функцији интереса, а то кошта, мрвица са трпезе, а богами ни оне нису мале.
Ово је тек општи миље. Биће тога још ако не скину и не цензуришу ову тему!