- Poruka
- 394.800
Narodna pripovetka „Ko je čoveku najveći dušmanin“ podučava nas poštovanju iskustva starijih i služi veličanju njihove mudrosti.
Bio je tako jedan car, pa izdao zapovest da u njegovoj državi ne sme nikoda preživi pedeset godina: ko ne bi do te godine umro, nega ce da ubiju
U to vreme, živeo je i jedan čovek koji je imao jednoga sina. Kad je napunio pedeset godina, reče on sinu:
– Sine, hoćeš li me ubiti, ili šta ceš sa mnom?
Sin mu reče:
– Ja te ubiti neću, ali ne znam šta bih sa tobom
A otac mu reče:
– Metni me u podrumu, pa kaži da si me ubio. Ti me hrani, a ja ću te svačemu učiti.
Sin ga posluša pa ga zatvori, i tu ga je hranio devet godina. U tih devet godina on se obogati slušajući oca, tako da je bio najbogatiji i najmudriji u svom kraju.
To je čuo i car pa ga je pozvao da dodje pred njega i reče mu:
– Ja sam čuo da si ti najmudriji od celog sveta.. zato hajde kući, pa mi ujutru moraš doći ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pešice idući,
ni putem ni stranputicom, i donesi mi dar i nedar. Ako mi tako ne dođeš, obesiću te.
Kad on to čuje, sneveseli se, pa dođe kući, a otac ga iz podruma pita:
– Šta ti je rekao car?
– Zlo, – reče on. – Rekao mi je da moram doći ujutru k njemu ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pešice idući, ni putem ni stranputicom, i doneti mu dar i nedar.
Kad to otac čuje, reče mu:
– Slušaj, sinko! Svuci sve sa sebe, pa se zamotaj sav u mrežu, i uhvati vrapca, pa ga operušaj osim krila, zatim uzjaši na magarca, pa ga goni između obale od puta i puta za kola,i tako ćeš se kroz mrežu videti, al nećeš biti go; na magarcu ćeš jašiti, al’ će ti se noge po zemlji vući; između obale i puta za kola niti je put ni stranputica; a operušan vrabac, kad mu ga pružiš i pustiš da iz ruke odleti, biće i dar i nedar.
Sin učini tako i otide. Kad dođe caru, vidi car da je sve dobro, pa reče:
– A gde ti je dar i nedar?
On izvadi vrapca pa mu ga pruži, a kad car htede da ga uzme, on ga pusti i vrabac odleti.
– Dobro je, – reče car – ali sad hajde kući, pa mi ujutru moraš dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje. Ako to ne učiniš, svejedno ću te obesiti.
Kad on to čuje, sneveseli se opet, pa ode kući, a otac ga pita:
– Šta ti je sad car rekao?
Sin mu reče:
– Opet jadno: rekao mi je da mu moram ujutru dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje, jer ako to ne učinim, da će me svejedno obesiti.
A otac mu reče:
– Ne boj se. Uzmi komadić hleba, pa povedi psa i ženu, a kad tamo dođeš i car te upita jesi li ih doveo, a ti reci: jesam; a on će te pitati koji su ti prijatelji, a ti pokaži psa, a kad te upita koji su ti neprijatelji, a ti pokaži na ženu. A kad te car upita kako to, a ti onda ošini psa, a kad ona skikne i pobegne od tebe, ti je vabni i daj mu hleba, a on će se oko tebe umiljavati. Onda ošini ženu, pa će ona kazati sve što god bude znala.
Kad sin to čuje, uzme psa i ženu pa dođe pred cara koji ga upita:
– Jesi li došao?
– Jesam.
– A gdje su ti prijatelji i neprijatelji?
– Evo ih – reče on.
– Koje ti je ko? – pita car dalje.
– Ovo su mi prijatelji (pokaže na psa), a ovo su mi neprijatelji (pa pokaže na ženu).
A car mu reče:
– Kako to?
– Tako, – odgovori ovaj i ošine psa, a on skikne i pobegne, a on ga vabne na hleb, i pas opet dođe pa se stane umiljavati oko njega; potom ošine ženu na šta ona drekne pa ga stane psovati i reče:
– Vidiš, care, kako me tuče, a ništa mu kriva nisam, a zna već devet godina oca sakrivati u podrumu i hranitiu ga a on ga navijek uči svačemu, pa i ovo ga je sve naučio kako će tebe prevariti, pa me još ide tući.
Kad to car čuje, reče mu:
– Ti si dobro uradio. Sad hajde kući, pa se ne boj nikoga više, a oca pusti iz podruma. Od danas se niko više ubijati neće.
I posle toga više se narod ne ubija, nego svako sam umre kad na red dođe.
Bio je tako jedan car, pa izdao zapovest da u njegovoj državi ne sme nikoda preživi pedeset godina: ko ne bi do te godine umro, nega ce da ubiju
U to vreme, živeo je i jedan čovek koji je imao jednoga sina. Kad je napunio pedeset godina, reče on sinu:
– Sine, hoćeš li me ubiti, ili šta ceš sa mnom?
Sin mu reče:
– Ja te ubiti neću, ali ne znam šta bih sa tobom
A otac mu reče:
– Metni me u podrumu, pa kaži da si me ubio. Ti me hrani, a ja ću te svačemu učiti.
Sin ga posluša pa ga zatvori, i tu ga je hranio devet godina. U tih devet godina on se obogati slušajući oca, tako da je bio najbogatiji i najmudriji u svom kraju.
To je čuo i car pa ga je pozvao da dodje pred njega i reče mu:
– Ja sam čuo da si ti najmudriji od celog sveta.. zato hajde kući, pa mi ujutru moraš doći ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pešice idući,
ni putem ni stranputicom, i donesi mi dar i nedar. Ako mi tako ne dođeš, obesiću te.
Kad on to čuje, sneveseli se, pa dođe kući, a otac ga iz podruma pita:
– Šta ti je rekao car?
– Zlo, – reče on. – Rekao mi je da moram doći ujutru k njemu ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pešice idući, ni putem ni stranputicom, i doneti mu dar i nedar.
Kad to otac čuje, reče mu:
– Slušaj, sinko! Svuci sve sa sebe, pa se zamotaj sav u mrežu, i uhvati vrapca, pa ga operušaj osim krila, zatim uzjaši na magarca, pa ga goni između obale od puta i puta za kola,i tako ćeš se kroz mrežu videti, al nećeš biti go; na magarcu ćeš jašiti, al’ će ti se noge po zemlji vući; između obale i puta za kola niti je put ni stranputica; a operušan vrabac, kad mu ga pružiš i pustiš da iz ruke odleti, biće i dar i nedar.
Sin učini tako i otide. Kad dođe caru, vidi car da je sve dobro, pa reče:
– A gde ti je dar i nedar?
On izvadi vrapca pa mu ga pruži, a kad car htede da ga uzme, on ga pusti i vrabac odleti.
– Dobro je, – reče car – ali sad hajde kući, pa mi ujutru moraš dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje. Ako to ne učiniš, svejedno ću te obesiti.
Kad on to čuje, sneveseli se opet, pa ode kući, a otac ga pita:
– Šta ti je sad car rekao?
Sin mu reče:
– Opet jadno: rekao mi je da mu moram ujutru dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje, jer ako to ne učinim, da će me svejedno obesiti.
A otac mu reče:
– Ne boj se. Uzmi komadić hleba, pa povedi psa i ženu, a kad tamo dođeš i car te upita jesi li ih doveo, a ti reci: jesam; a on će te pitati koji su ti prijatelji, a ti pokaži psa, a kad te upita koji su ti neprijatelji, a ti pokaži na ženu. A kad te car upita kako to, a ti onda ošini psa, a kad ona skikne i pobegne od tebe, ti je vabni i daj mu hleba, a on će se oko tebe umiljavati. Onda ošini ženu, pa će ona kazati sve što god bude znala.
Kad sin to čuje, uzme psa i ženu pa dođe pred cara koji ga upita:
– Jesi li došao?
– Jesam.
– A gdje su ti prijatelji i neprijatelji?
– Evo ih – reče on.
– Koje ti je ko? – pita car dalje.
– Ovo su mi prijatelji (pokaže na psa), a ovo su mi neprijatelji (pa pokaže na ženu).
A car mu reče:
– Kako to?
– Tako, – odgovori ovaj i ošine psa, a on skikne i pobegne, a on ga vabne na hleb, i pas opet dođe pa se stane umiljavati oko njega; potom ošine ženu na šta ona drekne pa ga stane psovati i reče:
– Vidiš, care, kako me tuče, a ništa mu kriva nisam, a zna već devet godina oca sakrivati u podrumu i hranitiu ga a on ga navijek uči svačemu, pa i ovo ga je sve naučio kako će tebe prevariti, pa me još ide tući.
Kad to car čuje, reče mu:
– Ti si dobro uradio. Sad hajde kući, pa se ne boj nikoga više, a oca pusti iz podruma. Od danas se niko više ubijati neće.
I posle toga više se narod ne ubija, nego svako sam umre kad na red dođe.
