Dostojanstveni Mihailo
Knez Mihailo krenuo je u Carigrad 30. marta na specijalnom parobrodu, praćen brojnom svitom. U njoj su bili predsednik Državnog saveta Jovan Marinović, član Saveta Dimitrije Crnobarac, ministar vojske Milivoje Blaznavac, prvi ađutant pukovnik Dragutin Žabarac, ađutant major Antonije Knićanin, kapetani Kosta Bučović i Svetozar Garašanin, komandant garde poručnik Kosta Janković, inspektor inženjerije potpukovnik Jovan Belimarković, general - štabni major Todor Bojović, upravnik dvora Anastas Jovanović, knežev sekretar Dimit-rije Joksić, smederevski prota Milutin Banić, blagajnik Ministarstva inostranih dela Vladimir Stojanović, sekretar za francuski jezik Aleksa Pačić, sekretar za stranu korespondenciju Karl Betan, pomorski kapetan Franjo Franasović, knežev lični lekar dr Jovan Mašin, kurir Rista Prendić kao i članovi kneževe garde.
O svom trošku, sa poslanstvom je otputovao i poznati beogradski trgovac Hadži - Toma, a po naročitoj zapovesti iz Carigrada i Ali - Riza paša. U Varni, knez je sa svitom prešao na carsku jahtu "Sultanija", na kojoj je stigao u Carigrad 1. aprila. Ristić je javio da je knez dobro doputovao i da je, po naročitoj želji sultanovoj, odmah sa broda otišao sultanu na podvorenje, gde mu je priređen sjajan doček. O ovoj svečanosti ostavio je spomena u svojim Zapisima Kosta Hristić, a na osnovu pričanja svoga rođaka Alekse Pačića, člana kneževe svite:
"Okružen svitom, ponosito stavši pred Sultana, Knez ga je pozdravio kraćim govorom, izgovorenim jasnim i krepkim glasom. Dostojanstveno držanje Kneževo, njegova impozantna pojava, njegov viteški stav, mirne i ozbiljne crte njegovog gospodskog lica, neobičan izraz njegovih krupnih očiju u kojima se ogledala njegova patriotska i plemenita duša - sve je to učinilo silan utisak na sultana Abdul - Azisa. U dugačkom crnom kaputu, sa širokim fesom na glavi, onizak i trapav, bleda, podadula lica, koje je odavalo razbludan haremski ži-vot, Sultan je svojim podbulim, staklastim očima ukočeno, kao omađijan, gledao u svoga sjajnog vazala. Smeten i zbunjen, on je nervozno otkopčavao i zakopčavao dugmeta na svome kaputu i nespretno pomerao nogama. On je jedva umeo progovoriti nekoliko isprekidanih turskih reči, koje je Ali - paša, i sam zbunjen, isporučio knezu Mihailu. Uloge su izgledale obrnute. To pre beše suveren koji pobednički oslovljava svoga vazala nego vazal koji čini podvorenje svome suverenu."
Knez Mihailo je primljen i pozdravljen u Carigradu zaista kao pravi suveren. Ambasadori velikih sila - engleski, francuski, austrijski i ruski, redom su pozivali i pružali gostoprimstvo knezu i njegovoj sviti. Na ručku, koji je u čast srpskog kneza priredio ruski ambasador Ignjatijev, knez Mihailo se sreo i sa Nubar - pašom, ministrom spoljnih poslova Egipta, koji je, kao i Srbija, bio vazalna provincija Turskog carstva. Nubar - paša, koji je takođe došao u Carigrad u nameri da traži ustupke za svoju zemlju rekao je tom prilikom Jovanu Ristiću: "Da očupamo što više, kad je prilika zgodna!"
Na Blagovesti, 6. aprila, knez je u Carigradskoj patrijaršiji prisustvovao službi, na kojoj je, zajedno sa grčkim sveštenicima, činodejstvovao i smederevski prota Banić; posle službe, kneza je u audijenciju primio patrijarh Carigradski. Sledeći susret sa sultanom knez je imao na dan svog odlaska iz Carigrada, 11. aprila. Posle dužeg razgovora, sultan mu je uručio ferman (carsku zapovest) o ustupanju gradova. Tom prilikom sultan je odlikovao kneza ordenom Osmanije - prvim ordenom Carstva, i na poklon mu dao pet rasnih arapskih konja. Ordeni nižeg reda uručeni su i ostalim članovima kneževe svite.
Knezu Mihailu je ovo bila druga poseta Carigradu. Na prvo podvorenje sultanu išao je 1840. godine, kada je prvi put dospeo na kneževski presto. Razlika između ove dve posete bila je velika. "Onda sam", pričao je knez Jovanu Marinoviću, "imao za obitalište našu malu kuću u Džebaliji, a sad carsku palatu u varoši i drugu carsku palatu na Bosforu. Onda sam nekoliko nedelja čekao dok je sultan udostojio primiti me, a sad sam na carskoj jahti odmah od sultana primljen bio, pa tek posle u određeni mi kvartir odseo; onda je trebalo po nekoliko dana čekati dok me koji od velikaša primi, a sad dođoše i svi se utrkuju koji će mi veću uslužnost ukazati." Ugled i značaj Kneže-vine Srbije su, očigledno, znatno porasli u razdoblju od 27 godina, koliko je proteklo između dve kneževe posete Carigradu.
Posle nekoliko dana boravka u Carigradu, knez je krenuo nazad u Beograd. Na poziv rumunskog kneza Karola, usput je svratio u Bukurešt, gde je dočekan sa oduševljenjem. Pošto je Srbija u to vreme važila za stožer balkanskog jedinstva, mladom rumunskom knezu predstavljalo je veliku čast da ugosti srpskog vladaoca.
)
