казна за захтевање ћирилице у службеним документима

Употреба писма у судском поступку подразумева и да су иницијални акти и други поднесци странака, укључујући и предлог за извршење, сачињени на службеном писму-ћирилици.Суд није дужан да пресловљава овакве поднеске странака али је дужан да их одбаци, јер нису сачињени на службеном писму.Предлог за извршење је иницијални акт којим се покреће извршни поступак, и такав акт мора бити на ћирилици сем ако подносилац није припадник националне мањине која користи друго писмо.
С обзиром да је реч о спору између 2 предузећа, обе странке су дужне да користе службено писмо, јер предузеће не може бити припадник националне мањине.У конкретном случају, суд је прекршио закон јер је поступао по неуредном предлогу за извршење, чак је и такав предлог усвојио.

Одредбе закона о употреби латиничног писма се односе на заштиту права националних мањина а не на заштиту "права" појединих припадника већинског народа да не користе ћирилицу.Такво право не постоји ни у Уставу ни у било којем закону.То што је некоме проблем да у фирми подеси оперативни систем на ћирилицу, или што неко сматра да је ћирилица превазиђено писмо, може ангажовати адвоката да му сачини предлог за извршење или други поднесак на службеном писму.
 
Употреба писма у судском поступку подразумева и да су иницијални акти и други поднесци странака, укључујући и предлог за извршење, сачињени на службеном писму-ћирилици.Суд није дужан да пресловљава овакве поднеске странака али је дужан да их одбаци, јер нису сачињени на службеном писму.Предлог за извршење је иницијални акт којим се покреће извршни поступак, и такав акт мора бити на ћирилици сем ако подносилац није припадник националне мањине која користи друго писмо.
С обзиром да је реч о спору између 2 предузећа, обе странке су дужне да користе службено писмо, јер предузеће не може бити припадник националне мањине.У конкретном случају, суд је прекршио закон јер је поступао по неуредном предлогу за извршење, чак је и такав предлог усвојио.

Одредбе закона о употреби латиничног писма се односе на заштиту права националних мањина а не на заштиту "права" појединих припадника већинског народа да не користе ћирилицу.Такво право не постоји ни у Уставу ни у било којем закону.То што је некоме проблем да у фирми подеси оперативни систем на ћирилицу, или што неко сматра да је ћирилица превазиђено писмо, може ангажовати адвоката да му сачини предлог за извршење или други поднесак на службеном писму.

Lepo sam ja rekao da je to izgovor za neradnike.
 
Употреба писма у судском поступку подразумева и да су иницијални акти и други поднесци странака, укључујући и предлог за извршење, сачињени на службеном писму-ћирилици.Суд није дужан да пресловљава овакве поднеске странака али је дужан да их одбаци, јер нису сачињени на службеном писму.Предлог за извршење је иницијални акт којим се покреће извршни поступак, и такав акт мора бити на ћирилици сем ако подносилац није припадник националне мањине која користи друго писмо.
С обзиром да је реч о спору између 2 предузећа, обе странке су дужне да користе службено писмо, јер предузеће не може бити припадник националне мањине.У конкретном случају, суд је прекршио закон јер је поступао по неуредном предлогу за извршење, чак је и такав предлог усвојио.

Одредбе закона о употреби латиничног писма се односе на заштиту права националних мањина а не на заштиту "права" појединих припадника већинског народа да не користе ћирилицу.Такво право не постоји ни у Уставу ни у било којем закону.То што је некоме проблем да у фирми подеси оперативни систем на ћирилицу, или што неко сматра да је ћирилица превазиђено писмо, може ангажовати адвоката да му сачини предлог за извршење или други поднесак на службеном писму.

Можеш ли да нам даш линк неког правног прописа који обавезује странке у поступку да пишу ћирилицом ако нису припадници националних мањина. У супротном, сматраћу да је ово само твоје злонамерно тумачење.

Ја нађох нешто на сајту министарства правде и тамо нигде не пише да поднесци морају да буду на ћириличном писму.

http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/art...blike-srbije/pokretanje-sudskog-postupka.html
 
Insistirati na cirilicnom pismu je nevidjena glupost, danguba i trosak.

Па овде нико није ни инсистирао на употреби ћирилице, осим глупље стране у поступку која је хтела да се извуче и не плати оно што је другом предузећу била дужна да плати. Лоповска посла.
 
Можеш ли да нам даш линк неког правног прописа који обавезује странке у поступку да пишу ћирилицом ако нису припадници националних мањина. У супротном, сматраћу да је ово само твоје злонамерно тумачење.

Ја нађох нешто на сајту министарства правде и тамо нигде не пише да поднесци морају да буду на ћириличном писму.

http://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/art...blike-srbije/pokretanje-sudskog-postupka.html

У грађанском судском поступку странке могу употребљавати свој језик.Закони не препознају српски језик на латиничном писму као било чији језик. Ниједан позитивни пропис-Устав, Закон о службеној употреби језика и писма, процесни закони, не предвиђају службену употребу српског језика на латиничном писму у судским поступцима.То је једноставно непостојећа категорија, јер у прописима постоји само употреба српског језика на ћириличном писму и употреба језика националних мањина(са њиховим писмима)у судским поступцима.Употреба српског језика на латиничном писму постоји само у одређеним таксативно набројаним случајевима који се не тичу судских поступака ( знак фирме, саобраћајни знаци итд.) и ван тога искључиво се примењује одредба чл.1 Закона о службеној употреби језика и писма.
Не постоји национална мањина којој је законодавством признато коришћење српског језика на латиничном писму.Хрватски и бошњачки језик користе латиницу али не признају екавицу као стандардни начин говора, а постоје и друге разлике у односу на српски језик.

То значи да Србин не може употребљавати у судском поступку српски језик исписан на хрватској или енглеској латиници, арапском писму или глагољици, јер такав језик није признат као службени језик-српски језик на ћириличном писму.Законодавство је одредило законски појам српског језика и писмо које се употребљава за тај језик у службеној употреби.

То што неко сматра да је српски језик на хрватској абецеди "његов језик" то је његова приватна ствар.Приватно он може писати српски језик на којем год жели писму.Када је у питању службена употреба језика онда се мора поштовати законодавство и користити онај језик и писмо који су прописани.

Insistirati na cirilicnom pismu je nevidjena glupost, danguba i trosak.
Све је трошак у животу.На пример, што би уопште и користили српски језик када можемо енглески.У крајњој линији, и сама писменост је трошак, књиге, папир и слично.

Постојање 2 писма у једном језику је велики трошак.Не постоји ниједан народ на свету који користи 2 писма на овакав начин.Неки народи користе више писама када се на једном писму не могу исписати све речи једног језика.Српски језик је могуће у целости писати српском ћирилицом или хрватском абецедом.Једно писмо је очигледно вишак а то је нерационално.

Српски језик би морао да има 1 писмо.Бугари, Македонци, Руси користе своја ћирилична писма.И ти народи користе интернет, компјутере и слично. Уколико већина сматра да треба да се користи хрватска абецеда нека то буде једино писмо.Можемо свој језик назвати источном варијантом хрватског језика и то је легитимно.
 
Poslednja izmena:
Када се каже језик, мисли се на језик. Када се каже писмо, мисли се на писмо. Када се каже језик и писмо, мисли се и на језик и на писмо. Језик и писмо јесу у тесној вези, али језик не подразумева и писмо.(Говорим о употреби тих термина у закону.)

Дакле, Устав Републике Србије, члан 10, став 1, каже:
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Затим члан 2, став 1 и 2, Закона о службеној употреби језика и писама гласи:
Službenom upotrebom jezika i pisama, u smislu ovog zakona, smatra se upotreba jezika i pisama u radu: državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština (u daljem tekstu: organi), ustanova, preduzeća i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organizacije koje vrše javna ovlašćenja).

Službenom upotrebom jezika i pisama, u smislu ovog zakona, smatra se i upotreba jezika i pisama u radu javnih preduzeća i javnih službi, kao i u radu drugih organizacija kad vrše poslove utvrđene ovim zakonom.
А члан 3, став 1 и 2, истог закона гласи:
Službenom upotrebom jezika i pisama smatra se naročito upotreba jezika i pisama u:
1) usmenom i pismenom opštenju organa i organizacija međusobno, kao i sa strankama, odnosno građanima;
2) vođenju postupka za ostvarivanje i zaštitu prava, dužnosti i odgovornosti građana;
3) vođenju propisanih evidencija od strane opštinskih organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja na teritoriji opštine (u daljem tekstu: evidencije);
4) izdavanju javnih isprava, kao i drugih isprava koje su od interesa za ostvarivanje zakonom utvrđenih prava građana;
5) ostvarivanju prava, dužnosti i odgovornosti radnika iz rada ili po osnovu rada.

Službenom upotrebom jezika i pisama smatra se i upotreba jezika i pisama pri: ispisivanju naziva mesta i drugih geografskih naziva, naziva trgova i ulica, naziva organa, organizacija i firmi, objavljivanju javnih poziva, obaveštenja i upozorenja za javnost, kao i pri ispisivanju drugih javnih natpisa.
Даље, члан 97, став 1, Закона о парничном поступку Републике Србије, каже:
Stranke i drugi učesnici u postupku podnose sudu svoje tužbe, žalbe i druge podneske na jeziku koji je u službenoj upotrebi u sudu.

Члан 104, Закона о парничном поступку Републике Хрватске, којије цитирао аутор текста, предвиђа да:
Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju sudu svoje tužbe, žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.
Овде се изричито предвиђа да се тужбе, жалбе и остали поднесци упућују на латиничном писму.

Ниједан наш закон не предвиђа на овај начин употребу писма када су странке у питању.
Погрешно је тумачење да тамо где се говори о језику да се подразумева и писмо.

Овде се не ради о пропусту законодавца и нема заправо правне празнине. Јер, једно од основних начела сваког правног система јесте да је дозвољено све оно што није забрањено. Закон није изричито предвидео ћирилицу као писмо на коме се странке обраћају суду, нити је забранио употребу латиничног писма. А као што сам раније напоменуо, обраћање странке суду не улази у службену употребу језика и писама. Али Законом о парничном поступку изричито је прописано да се странке суду обраћају на службеном језику суда, док се о писму, опет, не каже ништа.
Тако да опет могу само да констатујем да у овом процесу није повређен ниједан закон.
 
Poslednja izmena:
Када се каже језик, мисли се на језик. Када се каже писмо, мисли се на писмо. Када се каже језик и писмо, мисли се и на језик и на писмо. Језик и писмо јесу у тесној вези, али језик не подразумева и писмо.(Говорим о употреби тих термина у закону.)

Дакле, Устав Републике Србије, члан 10, став 1, каже:

Затим члан 2, став 1 и 2, Закона о службеној употреби језика и писама гласи:

А члан 3, став 1 и 2, истог закона гласи:

Даље, члан 97, став 1, Закона о парничном поступку Републике Србије, каже:


Члан 104, Закона о парничном поступку Републике Хрватске, којије цитирао аутор текста, предвиђа да:

Овде се изричито предвиђа да се тужбе, жалбе и остали поднесци упућују на латиничном писму.

Ниједан наш закон не предвиђа на овај начин употребу писма када су странке у питању.
Погрешно је тумачење да тамо где се говори о језику да се подразумева и писмо.

Овде се не ради о пропусту законодавца и нема заправо правне празнине. Јер, једно од основних начела сваког правног система јесте да је дозвољено све оно што није забрањено. Закон није изричито предвидео ћирилицу као писмо на коме се странке обраћају суду, нити је забранио употребу латиничног писма. А као што сам раније напоменуо, обраћање странке суду не улази у службену употребу језика и писама. Али Законом о парничном поступку изричито је прописано да се странке суду обраћају на службеном језику суда, док се о писму, опет, не каже ништа.
Тако да опет могу само да констатујем да у овом процесу није повређен ниједан закон.
Ако тако гледамо, онда је дозвољено упућивати поднеске суду и на арапском писму јер се српски може писати и овим писмом.Такође, Устав и закон уопште не прописују које латинично писмо се користи, па би онда било дозвољено користити српски језик исписан на енглеској латиници, што се повремено и чини у судским поступцима.Закон изричито не одређује ни које ћирилично писмо је у службеној употреби, па би могла да се користи руска ћирилица.Закон такође не забрањује употребу клинастог писма, хијероглифа, глагољице па би странке могле да користе и ова писма у судском поступку.
Таква тумачења закона воде ка нелогичним решењима и то би изазвало хаос у судским поступцима.

Ако одредбе ЗПП не регулишу питање писма, судови су дужни да примењују Закон о службеној употреби писма, чл.1 став 2 Закона о службеној употреби језика и писма који предвиђа употребу српског језика и ћириличног писма.

Уколико и прихватимо да странка може упућивати своје поднеске на било којем писму, укљујући и латиницу, што је врло натегнуто тумачење, онда би суд био дужан да наведене поднеске преведе на ћирилицу и такве их достави другој страни.Странка има право да у судском поступку употребљава свој језик и писмо, а странка не може расправљати у поступку, док јој не буду достављене тужбе, предлози, и други поднесци супротне стране.

Овде имамо ситуацију да једна странка-извршни дужник изричито тражи да јој писмена буду достављена на српском језику и ћириличном писму, а суд то потпуно занемарује и доноси одлуку.Таква одлука је незаконита јер једној странци није омогућено да расправља на српском језику и ћириличном писму.
 
Poslednja izmena:
Ако тако гледамо, онда је дозвољено упућивати поднеске суду и на арапском писму јер се српски може писати и овим писмом.Такође, Устав и закон уопште не прописују које латинично писмо се користи, па би онда било дозвољено користити српски језик исписан на енглеској латиници, што се повремено и чини у судским поступцима.Закон изричито не одређује ни које ћирилично писмо је у службеној употреби, па би могла да се користи руска ћирилица.Закон такође не забрањује употребу клинастог писма, хијероглифа, глагољице па би странке могле да користе и ова писма у судском поступку.
Таква тумачења закона воде ка нелогичним решењима и то би изазвало хаос у судским поступцима.

Ако одредбе ЗПП не регулишу питање писма, судови су дужни да примењују Закон о службеној употреби писма, чл.1 став 2 Закона о службеној употреби језика и писма који предвиђа употребу српског језика и ћириличног писма.

Уколико и прихватимо да странка може упућивати своје поднеске на било којем писму, укљујући и латиницу, што је врло натегнуто тумачење, онда би суд био дужан да наведене поднеске преведе на ћирилицу и такве их достави другој страни.Странка има право да у судском поступку употребљава свој језик и писмо, а странка не може расправљати у поступку, док јој не буду достављене тужбе, предлози, и други поднесци супротне стране.

Овде имамо ситуацију да једна странка-извршни дужник изричито тражи да јој писмена буду достављена на српском језику и ћириличном писму, а суд то потпуно занемарује и доноси одлуку.Таква одлука је незаконита јер једној странци није омогућено да расправља на српском језику и ћириличном писму.

Za tebe je izgleda drzava pocinje da postoji od donosenja tog zakona.

Na sudu mogu biti predmet i dokumenti od pre 50 godina pisani na latinici. Ili dokumenti bilo kojeg privatnog preduzeca koje ne mora da koristi cirilicu. Samo nekome ko je dokon i neradnik moze da padne na pamet prevodjenje dokumenata na cirilicu jer je navodno nepismen i ne zna da cita latinicu.
 
Za tebe je izgleda drzava pocinje da postoji od donosenja tog zakona.

Na sudu mogu biti predmet i dokumenti od pre 50 godina pisani na latinici. Ili dokumenti bilo kojeg privatnog preduzeca koje ne mora da koristi cirilicu. Samo nekome ko je dokon i neradnik moze da padne na pamet prevodjenje dokumenata na cirilicu jer je navodno nepismen i ne zna da cita latinicu.
Овде није реч о документима од пре 50 година, већ о предлогу за извршење који је сачињен ових месеци.

Ја нисам дужан да знам и користим латиницу већ имам право да у судским поступцима користим српски језик и ћирилично писмо.Исто право је имао и извршни дужник у предмету Привредног суда.
 
Овде није реч о документима од пре 50 година, већ о предлогу за извршење који је сачињен ових месеци.

Ја нисам дужан да знам и користим латиницу већ имам право да у судским поступцима користим српски језик и ћирилично писмо.Исто право је имао и извршни дужник у предмету Привредног суда.

I sud ga je ispravno otkacio i vratio u skolu da nauci latinicu.
 
Mislio sam da je ovde osnovni problem tumačenje pravnih propisa i da su pojmovi kojima barataju naši propisi, čiji su delovi ovde citirani, u većoj meri jasni.

Očekivano je da bude problema oko pojma službene upotrebe. Međutim, službenu upotrebu jezika i pisma, Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama sasvim jasno definiše. (Videti član 2. i 3. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.)
Problem pravi i pojam javnog ovlašćenja. Zakon ne daje definiciju tog pojma. Za njegovu definiciju videti, na primer, "Uvod u pravo", Radomir Lukić i Budimir Košutić, Službeni Glasnik, Beograd, 2009.

Iznenađenje, bar za mene, jeste da i pojam jezika predstavlja problem. Jezik nije čisto pravni termin i zato ga nije moguće tumačiti samo na osnovu pravnih propisa. Isto se može reći i za pismo. Za pojam jezika i pisma videti, recimo, "Pravopis srpskoga jezika", Mitar Peškin, Jovan Jerković, Mato Pižurica, Matica srpska, Novi Sad, 2004.

Zaista ne mogu da zamislim kako bi srpski jezik izgledao napisan arapskim pismom ili recimo ruskom ćirilicom, s obzirom da ne govorim ni ruski, niti arapski, te stoga ne znam ni kako se piše na arapskom ili ruskom pismu.

Međutim, ono što smo, verujem, svi videli jeste srpski jezik napisan opštom (anglo-latinskom) latinicom, koja ima 26 slova.
Kako razumete ovo pitanje:"Gde je Vasa kuca?" Stanujete u njoj ili laje na prolaznike?
Ili kako razumete reč "sisanje"? Da li je šišanje, ili je sisanje? Ili je možda neka treća varijanta? Ova i ovako napisana reč ne može se razumeti van konteksta. (Osim kada se koristi naša latinica.)

Uzmimo za primer i jedno istraživanje koje je sprovedeno na Kembridžu i utvrđeno je da:
NJIE BTINO PO KJOEM RDEU SU SOVLA SOLŽNEA, VŽANO JE SMAO DA SU PVRO I POLSDENJE SOVLO NA PAVROM MESTU.
Ovako napisane reči su razumljive i dobijaju svoj smisao i to sve ima naučno objašnjenje. Međutim, da li je ovo srpski jezik? Da li reč "pvro" ima značenje u srpskom jeziku? Nema. Takva reč ne postoji u srpskom jeziku. I ne samo ta, nijedna od ovako napisanih reči ne postoji u srpskom jeziku.

Možemo da razumemo srpski i na opštoj latinici od 26 slova, pretpostavljam da bi se mogao razumeti i na ruskoj ćirilici, kao i na arapskom pismu. Međutim, to što bismo i tako sve razumeli, ili bismo verovali da razumemo, ne bi bilo opravdanje da se tako i piše. I da li bi se to i tako napisano moglo nazvati srpskim jezikom. Ne bi. Srpski jezik je moguće pisati na srpskoj ćirilici (koja ima 30 slova) i na srpskoj latinici (koja ima 30 slova), jer se jedino tada ne odstupa od pravopisnih pravila. Kao standardna pisma srpskog jezika, usvojena su ćirilica i latinica, a ne glagoljica, niti klinasto pismo.

Ili recimo, ako bi srpski jezik bilo moguće pisati ruskom ćirilicom, onda bi se u onom članu 10. Ustava Republike Srbije, moralo precizirati da je u službenoj upotrebi srpski jezik i srpsko ćiriličko pismo.
To što Zakon o parničnom postupku nije izričito predvideo neko od dva pisma za obraćanje sudu ne ostavlja prostor za upotrebu arapskog, ili ruskog, ili kineskog pisma. Postoje dva standardna pisma srpskog jezika, i izbor je ograničen na njih.

Na kraju krajeva, ukoliko u konkretnom slučaju izvršni poverilac smatra da je sudskom odlukom ugroženo njegovo ustavno pravo (recimo taj član 10. Ustava), može podneti ustavnu žalbu Ustavnom sudu. Na to svakako ima pravo prema članu 82. Zakona o Ustavnom sudu.
 
Ја не знам шта може бити спорно у захтеву једне стране у судском поступку да јој буду достављена писмена на ћириличном писму.Јасно је да странка у поступку има ово право, а да је суд или другу државни орган дужан да то право поштује.

С обзиром да је реч о извршном поступку, суд не доноси посебно решење већ се на полеђини или на предњој страни предлога за извршење ставља четвртасти печат којим се усваја предлог(који је на ћирилици) .Самим тим латинични текст предлога постаје и текст судског решења, и суд није смео да такву одлуку доставља странци.

Закон јасно регулише да је ћирилично писмо у општој службеној употреби, а да је латинично писмо у употреби само када је изричито то прописано законом(члан 1 став 2 Закона о службеној употреби језика и писма).Латинично писмо је у службеној употреби само када то закон изричито прописује а ван тих случајева се примењује члан 1 став 2 Закона о службеној употреби језика и писма.

Закон јасно регулише како се употребљава латинично писмо-чл.10 Закона о службеној употреби језика и писма.Наведена норма прописује да се латинични текст исписује после ћириличног текста, када се латиница употребљава у складу са одредбама тог закона.То је законит начин употребе латинице, а незаконито је да се употребљава само латинични текст.

Сама чињеница да ЗПП који се супсидијарно примењује у извршном поступку, не садржи изричите одредбе о службеном писму, не значи да ово питање није регулисано или да је регулисано тако да се може употребљавати било које писмо.У таквим случајевима се примењује Закон о службеној употреби језика и писма, јер ЗПП не постоји изоловано од других закона, већ су део правног поретка и ЗПП и Закон о службеној употреби језика и писма.Када би се тако састављали закони, да 100% регулишу једну материју , онда би скоро сваки закон преписивао део устава и елементе других закона.
 
Poslednja izmena:
Дакле, закључак расправе је да службени акти судова и државних органа треба да буду на ћирилици али поднесци странака не морају да буду на ћирилици.

Суд је исправно поступио.


Крај приче.
 
Kao i srpska latinica. Koja je uz to i dominantno pismo u Srbiji. Ako imas 90% svih sadrzaja u Srbiji na latinici onda je totalno besmisleno tracenje vremena i novca da pokusavas da nametanjem nekih zakona to promenis. Jer je narod to vec uredio kako je hteo.
Српска латиница је потпуно непозната дефиниција, нема је у уставу, нигде званично није призната. То је само незванично писмо које се користи у неслужбеној комуникацији.
Можда ћете једног дана се изборити за то страно писмо, али до тада ваше писмо не постоји.

A posebna prica je da ti koji insistiraju na cirilici su obicno lezilebovici i neradnici u drzavnim organima. Pa onda svoj nerad pravdavaju time da su eto papire dobili na latinici, koju nisu ucili u skoli pa zato nisu uradili svoj posao.
Нажалост и у државним фирмама има вас латиничара, којима бих ја радо дао отказ или буквар и припретио да латиницу оставе за кућу. Латиница се толерише у државним фирмама, баш због вас латиничара који радите у њима.
Да се ја питам, лепо би запослио младе писмене људе тумаче за српски језик који би вама неписменим латиничарима преводили на српски језик и узимали лепе паре.
 
Ovaj član zakona je garant da će svaka osoba, bez obzira kojim jezikom govori, biti upoznata sa postupkom u kome se rešava o njenim pravima i dužnostima i da će u vezi sa tim postupkom biti u mogućnosti da se izjasni na svom jeziku. Ovaj član zapravo predstavlja izuzetak od službene upotrebe jezika i pisama. Suština je da se stranci obezbedi da razume tok postupka.
Što se tiče ovog postupka o kome je reč, ovaj član zakona nije povređen. Jezik na kome se komuniciralo je svakako bio srpski.
Kada se ne govori o srpskom jeziku stvari su sasvim jasne. Jedan jezik - jedno pismo. Međutim, srpski jezik se može pisati i na ćirilici i na latinici, i autor teksta to priznaje još na početku.

А како је суд закључио да странка зна латиницу? И зашто би странка била у обавези дапознаје латиницуакоје у службеној употреби ћирлица?

- - - - - - - - - -

Дакле, закључак расправе је да службени акти судова и државних органа треба да буду на ћирилици али поднесци странака не морају да буду на ћирилици.

Суд је исправно поступио.


Крај приче.

Глупости.
Устав као највиши правни акт каже да је у Србији уз српски језик у службеној употреби ћириличко писмо, а ово свакако спада у службену употребу писма.
 
Српска латиница је потпуно непозната дефиниција, нема је у уставу, нигде званично није призната. То је само незванично писмо које се користи у неслужбеној комуникацији.
Можда ћете једног дана се изборити за то страно писмо, али до тада ваше писмо не постоји.

Нажалост и у државним фирмама има вас латиничара, којима бих ја радо дао отказ или буквар и припретио да латиницу оставе за кућу. Латиница се толерише у државним фирмама, баш због вас латиничара који радите у њима.
Да се ја питам, лепо би запослио младе писмене људе тумаче за српски језик који би вама неписменим латиничарима преводили на српски језик и узимали лепе паре.

Nevaspitanje, verovatno i neki veci problem. U svakom slucaju nemam vremena za vas.
 
Постојање 2 писма у једном језику је велики трошак.Не постоји ниједан народ на свету који користи 2 писма на овакав начин.Неки народи користе више писама када се на једном писму не могу исписати све речи једног језика.Српски језик је могуће у целости писати српском ћирилицом или хрватском абецедом.Једно писмо је очигледно вишак а то је нерационално.

Српски језик би морао да има 1 писмо.Бугари, Македонци, Руси користе своја ћирилична писма.И ти народи користе интернет, компјутере и слично. Уколико већина сматра да треба да се користи хрватска абецеда нека то буде једино писмо.Можемо свој језик назвати источном варијантом хрватског језика и то је легитимно.

Pa da li je onda racionalnije uvesti recimo kao jedino zvanično pismo, ono koje većina koristi (doduše treba ga standardizovati pre toga i zameniti nj, lj i dž normalnim slovima, dakle napraviti srpsku varijantu latinice) ili trpeti stalno glasnu manjinu, koja večito trubi o ugroženosti ćirilice, iako je ne ugrožava niko drugi do samih Srba, koji je jednostavno ne upotrebljavaju?

Da li bi se inače zadrti ćiriličari složili sa tim, kada već insistiraju da moramo imati samo jedno zvanično pismo? Ili bi onda vrištali o nepravdi i kako ne treba postojati bilo kakav izbor, jer je ćirilica srpsko pismo (nebuloza broj 1), a latinica mrsko hrvatsko (nebuloza broj 2)?
 
Pa da li je onda racionalnije uvesti recimo kao jedino zvanično pismo, ono koje većina koristi (doduše treba ga standardizovati pre toga i zameniti nj, lj i dž normalnim slovima, dakle napraviti srpsku varijantu latinice) ili trpeti stalno glasnu manjinu, koja večito trubi o ugroženosti ćirilice, iako je ne ugrožava niko drugi do samih Srba, koji je jednostavno ne upotrebljavaju?

Da li bi se inače zadrti ćiriličari složili sa tim, kada već insistiraju da moramo imati samo jedno zvanično pismo? Ili bi onda vrištali o nepravdi i kako ne treba postojati bilo kakav izbor, jer je ćirilica srpsko pismo (nebuloza broj 1), a latinica mrsko hrvatsko (nebuloza broj 2)?
To je идиотизам. Иначе немој да мешаш интернет са ванинтернет писаном комуникацијом, јер на интернету ви латиничари чините већину, јер људе једноставно мрзи да куцају на ћирилици, без обзира што је лакше.

Никада нећемо прихватити да латиница до краја уништи наше српско писмо. Овај устав је на нашој страни и све што треба је да натерамо политичаре да се закони спроводе и поштују.
Да сам ја на власти, отворио бих нова радна места, тако што би отворио српске тумаче за Србе који не знају или не желе да знају једино српско писмо које је законом признато.
Затим бих увео огромне казне за све радње, фирме, дакле сва правна лица која се оглашавају на латиници, односно који се рекламирају на латиници ... тако бих са српских улица протерао латиницу.
Ко жели да региструје фирму на латиници, нека плати, нека се државни буџет напуни мало, шта би нам фалило. Нека McDonald's буде као у Русији или Бугарској.
mcdonalds-russia.jpg


п.с. занимљиво је да за време владавине балканског касапина, фашисте и зликовца Слобе, оба писмо су била равноправна у службеној употреби, а након његове власти и смрти, ДОС партије су написале ову одредбу устава којој се само ћирилица сматра српским писмом. :D
Тако да овај проблем нема везе са политиком.

Наше време долази, ваљда видиш у ком смеру се креће Европа, ми ћемо се брутално обрачунати са ткз ''српском ћирилицом'', а у исто време ћемо поштовати писма националних мањина, ако су у складу са уставом.
Њихова латиница нам не смета, јер устав признају и хрватску и бошњачку и мађарску и свачију латиницу, односно њихова писма.

ćirilica srpsko pismo (nebuloza broj 1), a latinica mrsko hrvatsko (nebuloza broj
Латиница ме уопште не асоцира на Хрватску, већ на шиптаре и исламисте. Можда неки Срби желе да буду у духовној вези са шиптарима, не знам.
Како год, ми никада, дакле никада, а можда ни тада, нећемо признати латиницу, а овде ће увек бити избор или или, јер оба писмо нам праве велике проблеме у службеној комуникацији, о томе сам већ писао.
Латиница може бити српско писмо, али ако прво признате да смо се одрекли до тада јединог српског писма ћирилице.
Али ко би на референдуму прихватио један такав издајнички акт, па макар цео живот писао латиницом.
Знам ултра националисте који имају само једну ману, а то је латиница и они ће бити против вас.
 
Poslednja izmena:
Mislim da latinica sa cirilicom moze da se uporedi rimskim brojevima naspram arapskih(koji su iz Indije) brojeva.

Svuda gde se latinica ukorenila, tu je i ostala, jer se najrašireniji jezici, najuticajnijih država, pišu na tom pismu, a danas još živimo u kompjuterskom dobu, gde bez latinice ne možeš. Pogledaj recimo na šta liče pisma raznih manjina po Rusiji i naroda bivših sovjetskih republika i nađi onda latinične varijante istih. Kuke i motike naspram jasnih znakova. Srpska ćirilica je doduše daleko bolja i lepša, ali opet joj ostaje problem, što se takmiči sa latinicom, koja joj je istovetna, ali ima širu upotrebu, što ćirilicu obesmišljava.


To je идиотизам. Иначе немој да мешаш интернет са ванинтернет писаном комуникацијом, јер на интернету ви латиничари чините већину, јер људе једноставно мрзи да куцају на ћирилици, без обзира што је лакше.

Brkaš lončiće. Ja latinicu koristim samo, kada sam na internetu. Kucam i pišem uvek na ćirilici i baš zato ne mešam ništa, jer sam u celom širem krugu ljudi koje poznajem, jedan od retkih koji koristi ćirilicu. U školi sam takođe bio jedan od retkih, a škole su uglavnom "bastioni ćirilice", barem dok traju časovi, jer na odmorima svi šaraju latinicu po svojim sveščicama. Ako ti stvarno misliš da je latinica ograničena na internet, a da je ćirilica češća u svakodnevnoj upotrebi, onda ili živiš u Bugarskoj ili jednostavno izmišljaš.


TНикада нећемо прихватити да латиница до краја уништи наше српско писмо. Овај устав је на нашој страни и све што треба је да натерамо политичаре да се закони спроводе и поштују.

Tvoje je pravo da nešto prihvatiš ili ne prihvatiš, ali ne "uništava" niko ćirilicu, do samih Srba. Dakle, žali se ljudima, narodu, u školi, na poslu ili gde već imaš priliku da ukažeš na zakon.

I irski jezik ti je obavezan po školama tamo i decenijama čine sve da ga ožive, pa opet kada Irac završi sa školovanjem, gotovo da ga i ne upotrebljava. Šta god ko mislio o tome i koliko god mu se to ne sviđalo, ne može se osporiti da im je engleski sasvim dovoljan, kao što je i Srbima sasvim dovljno jedno pismo, a latinica je ta koja je jednostavno praktičnija. Ćirilica ima tradiciju, po meni lepše izgleda od latinice (mislim samo na srpsku varijantu), ali praktičnost nije na njenoj strani.
 
Ја не знам шта може бити спорно у захтеву једне стране у судском поступку да јој буду достављена писмена на ћириличном писму.Јасно је да странка у поступку има ово право, а да је суд или другу државни орган дужан да то право поштује.

С обзиром да је реч о извршном поступку, суд не доноси посебно решење већ се на полеђини или на предњој страни предлога за извршење ставља четвртасти печат којим се усваја предлог(који је на ћирилици) .Самим тим латинични текст предлога постаје и текст судског решења, и суд није смео да такву одлуку доставља странци.

Закон јасно регулише да је ћирилично писмо у општој службеној употреби, а да је латинично писмо у употреби само када је изричито то прописано законом(члан 1 став 2 Закона о службеној употреби језика и писма).Латинично писмо је у службеној употреби само када то закон изричито прописује а ван тих случајева се примењује члан 1 став 2 Закона о службеној употреби језика и писма.

Закон јасно регулише како се употребљава латинично писмо-чл.10 Закона о службеној употреби језика и писма.Наведена норма прописује да се латинични текст исписује после ћириличног текста, када се латиница употребљава у складу са одредбама тог закона.То је законит начин употребе латинице, а незаконито је да се употребљава само латинични текст.

Сама чињеница да ЗПП који се супсидијарно примењује у извршном поступку, не садржи изричите одредбе о службеном писму, не значи да ово питање није регулисано или да је регулисано тако да се може употребљавати било које писмо.У таквим случајевима се примењује Закон о службеној употреби језика и писма, јер ЗПП не постоји изоловано од других закона, већ су део правног поретка и ЗПП и Закон о службеној употреби језика и писма.Када би се тако састављали закони, да 100% регулишу једну материју , онда би скоро сваки закон преписивао део устава и елементе других закона.

Грешите Савановићу. Већ сам објаснио да предлог за извршење и решење нису једно те исто. Исто тако сам поменуо да се предлог за извршење подноси у четири примерка, од којих се један прослеђује извршном повериоцу. Сврха је да се извршни поверилац упозна са наводима предлога и да, евентуално, поднесе приговор на предлог. То се све чини пре доношења самог решења. Печати о којима говорите представљају нешто друго. Решењем, које доноси суд, усваја се или се одбија предлог о извршењу. Решење, као такво, има своју посебну форму. Предлог о извршењу представља иницијални акт којим се покреће поступак за извршење и он као такав не спада под службену употребу језика и писама.

Јасна је ствар да Закон о парничном поступку није изолован закон, већ да чини саставни део нашег правног система. Међутим, члан 10. Устава Републике Србије говори о службеној употреби језика и писма:
У Републици Србији у службеној употреби(подвукао Виљушка) су српски језик и ћириличко писмо.
Закон о службеној употреби језика и писама такође говори о службеној употреби језика и писама.

Закон о парничном поступку каже да се странке суду обраћају на његовом службеном језику, али не кажу и на његовом службеном писму:
Странке и други учесници у поступку подносе суду своје тужбе, жалбе и друге поднеске на језику који је у службеној употреби у суду. (члан 97, став 1)
Обраћање странака суду не спада под службену употребу језика и писама, зато је законодавац и осетио потребу да овде регулише питање језика. Технички, језик је сведен на онај који је у службеној употреби, али о писму се не говори.

Зашто је законодавац осетио потребу да регулише питање језика у овом закону, ако га је већ регулисао у уставу или другим законом? Ако се онај члан 10. Устава односи и на ситуације када се странка обраћа суду, онда је овај члан Закона о парничном поступку сувишан, јер Устав је акт јаче правне снаге, па би се подразумевало да је то питање већ решено у Уставу. Али Устав говори о службеној употреби, баш као што и Закон о службеној употреби језика и писама говори о службеној употреби, а Закон о парничном поступку говори о језику на којем ће се странке обратити суду, а то не спада под службену употребу. Квака је у службеној употреби. То што је законодавац обраћање странака суду свео на службени језик, не значи да је тиме дао статус службене употребе поднесцима странака.

Ако Закон о парничном поступку не говори о писму, да ли ће се онда аутоматски применити писмо о коме говори Устав или Закон о службеној употреби језика и писама? Неће. Зашто неће? Зато што Закон о парничном поступку говори о употреби језика од стране лица која се обраћају суду, а таква употреба није службена употреба, а ако то не улази у службену употребу језика, онда се подразумева да то није ни службена употреба писма. Како Закон о парничном поступку није регулисао питање писма, сматра се да је странкама остављена слобода избора којим писмом ће се обраћати суду.

А како је суд закључио да странка зна латиницу? И зашто би странка била у обавези дапознаје латиницуакоје у службеној употреби ћирлица?
У нашим основним школама још увек се учи и латиница и ћирилица. Претпоставка је да свако ко је прошао кроз систем основног образовања зна да чита и пише латиницу.
И ево питања. Ако наши прописи предвиђају само ћирилично писмо, како се нико није сетио да незаконитим прогласи то што деца у школама уче и латиницу? Квака је у службеној употреби језика и писма.

Српска латиница је потпуно непозната дефиниција, нема је у уставу, нигде званично није призната. То је само незванично писмо које се користи у неслужбеној комуникацији.
Језик и писмо нису чисто правне категорије. То што српска латиница није законски дефинисана не значи да не постоји.
"У новијој култури српског језика као стандардно писмо усвојена је поред ћирилице - и латиница коју чине 27 простих слова и 3 двојна." (стр. 13,"Pravopis srpskoga jezika", Група аутора, Matica srpska, Novi Sad, 2004.)

п.с. занимљиво је да за време владавине балканског касапина, фашисте и зликовца Слобе, оба писмо су била равноправна у службеној употреби, а након његове власти и смрти, ДОС партије су написале ову одредбу устава којој се само ћирилица сматра српским писмом. :D
Устав Савезне Републике Југославије из 1992. се не слаже са овим:
У Савезној Републици Југославији у службеној употреби је српски језик екавског и ијекавског изговора и ћирилично писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби у складу са уставом и законом. (члан 15, став 1.)
А на снази је и тада био овај Закон о службеној употреби језика и писама. Само што су у међувремену донети закони о изменама и допунама тог закона, па се његов текст нешто разликује у односу на тадашњи текст.

Молим вас, немојте говорити напамет. Ове теме не би ни било да је аутор текста био упознат са правним прописима, пре свега са извршним поступком. Далеко је наш правни систем од савршеног, али овакви неодговорни текстови који наше судове претварају у некакве "инквизиторе ћирилице" не доприносе побољшању стања. Ово је грубо извртање чињеница. Наше судије, чак и после оне реформе судства, спадају међу боље судије у Европи, па чак и у свету, нарочито они на вишим инстанцама. Зато сам се и укључио у тему. Није поштено нападати суд који је добро одрадио свој посао.
Многи своје жеље и тежње пројектују на законе. То не може тако. Закон се мора тумачити непристрасно. Због тежњи и жеља неких људи ова тема се и претворила у тему о томе да ли латиница или ћирилица.
Ћирилица је лепше писмо и ту нема говора. Треба да се пише ћирилицом. Али да ли је неко заиста за укидање латинице? Једно писмо нам је довољно, латиница нам не треба. Довољно је да знамо један језик, свој матерњи, не треба нам ниједан страни језик. Али познавање латинице има својих предности, баш као што познавање неког страног језика има својих предности.

Толико од мене. Тема је почела да се врти у круг. Рекао сам све што сам имао. Желим вам све најбоље, којим год писмом да пишете.
 
A zasto bi pisalo na cirilici ako nas jezik ima 2 pisma.

Не наш језик нема два писма, изузев у главама покондирених Срба који још живе у времену српско-хрватског језика који се учио у њихово време. Иначе, у светским оквирима све што је писано латиницом сматра хрватском културном баштином, док се српском сматра само оно што је написано ћирилицом.
 

Back
Top