Свака авлија армија
СЛАВКО Шибалија (52), инжењер у „Телекому“, већ 10 година у Београду, не тугује за Сарајевом, одавно га више не сматра „својим“. Не може да има радост сећања на дане поред Башчаршије где је пре рата становао (Улица Огњена Прице 1), где се оженио, сина добио.
- Мали је то био град за толику, патолошку мржњу према нама.Чинило се да је годинама сакупљана, гајена, потхрањивана, па онда, под притиском, напросто експлодирала и у свој својој гадости расула се из опне 1992. године - говори Шибалија. - Сарајевски Срби су се за само неколико дана и ноћи нашли у заточеништву, окружени и жицама и минским пољима.
Алија Изетбеговић, аутор „Исламске декларације“ и заступник става да не може бити мира између ислама и других вера, постаје у јуну 1992. године врховни командант већ добро наоружаних „зелених беретки“, односно Армије БиХ, проглашава ратно стање и забрањује излазак из града.
Сада, 14 година касније, Славко Шибалија констатује да су остварене Изетбеговићеве жеље - главни град БиХ је етнички „најчистија“ престоница у Европи. Сарајево је напустило више од 150.000 Срба, без жеље да се икада врати.
- Од пријатеља чујем да и оно мало Срба у Сарајеву чека да извуче бар део новца за имовину која им је у рату брутално отета или уништена, па ће одмах отићи што даље од Миљацке - каже Шибалија. - Покушавам да потиснем сећања на фашистички терор „легалне муслимаске власти“, на прогоне и казамате у којима сам био. Не могу. Вређа ме што нико неће јавно да каже истину о ратном Сарајеву, да су Срби били жртве, а никако агресори свог града. Убијани су на улицама, у својим становима, на радним местима, у многим мучилиштима... Много логораша, мојих сапатника, умрло је од последица зверских пребијања и није дочекало истину. У Београду се још сусрећем са људима који верују у гнусне лажи муслимана и њихових савезника, лансиране још 1992. и потхрањиване до данас. Докле? Да ли ћу ја доживети да истина победи?
ЗАТВОРЕ, односно логоре у Сарајеву, а било их је 125 у свим деловима града под муслиманском влашћу, прошло је око 25.000 Срба. Објављујемо део личне изјаве Славка Шибалије, записане на слободној територији почетком октобра 1994. године.
- Муслимански празник Бајрам, 6. април 1992. године. Њихова јутарња молитва се завршила негде око 6 часова. Тада је почела језива дрека и пуцњава. Славље. Алији Изетбеговићу су светски моћници признали државу. Жену, сина и ташту шаљем код родбине у Војводину. Мислио сам: док се ситуација не смири. У стану остајемо таст и ја. Ми, Срби, поново смо исказали наивност, за разлику од добро обавештених и припремљених муслимана и Хрвата. Радио сам у Јавном предузећу ПТТ Сарајево и неколико месеци пред рат ми се млађи „колега“ Осман Џомбић, познати криминалац, поверио како већ постоји војска - "Патриотска лига", да имају униформе и наоружање и вежбају на Јарчедолима.
- Месец април, ни рат ни мир. Градом пролазе разне војске (полиције) у различитим униформама. Говоримо: свака авлија - армија. Онда, 2. маја је, после вишедневног, страховитог мучења, убијено осам војника ЈНА и четири српска цивила. Следи масакр над војницима ЈНА у Добровољачкој улици. Са прозора стана, кроз Парк цара Душана посматрам хистерично, помахнитало урлање „зелених беретки“ и збуњене, преплашене војнике које скидају са возила, терају их да се скину голи и полегају по асфалту. Убијају их.
У КВАРТУ у којем је Шибалија живео, почињу жешћи прогони. Небојшу Миловановића убија комшија из улице јер, наводно, светлећом рекламом на згради даје сигнале „ћетницима“. Чује да му се комшија Мишо Вукоичић, који је радио као портир у предузећу „Босна-Ре“ обесио. На обдукцији се види да је буквално искасапљен. Зашто? Син му је „у ћетницима“, чује објашњење комшије, муслимана.
Славков таст добија инфаркт приликом хапшења и малтретирања на улици. Хапсе га полицајци криминалаца браће Зулић. Новембар, 1992. Испред стана петорица наоружаних војника 10. брдске бригаде злогласног Мушана Топаловића Цаце. Стан је потребан за његовог заменика Сенада Пецара. Шибалија је на улици. Излази, док војници износе тела две његове комшинице. Заклане у стану, одбиле су да се иселе.
- На улици прете рације. Најгоре је ако те ухвате баш ти из 10. брдске, јер воде на Требевић, на копање ровова - наставља Шибалија. - Горе је једно од највећих стратишта. Бацају Србе у пећину „Казани“, пре тога их ритуално убијају. Умоболници Мушана Топаловића се опијају у крви жртава. Формирана је елитна, „јуришна чета“ 10. брдске бригаде. Њен припадник може постати само крволок који донесе „уписнину“.
Шта је „уписнина“? То је српска глава. Главе закланих Срба излажу се у Основној школи на Бистрику. Са Бистрика се гледа на Требевић. Црни дим значи да су у јаму „Казани“, после убијања људи, бачене и запаљене аутомобилске гуме.
МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ
НАЈМАЊЕ 5.515 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају тачна имена и презимена, места рођења и смрти. То није коначан број, још нису откривене све масовне гробнице, а за неке се и не зна где су. Проверавају се подаци за још 500 несталих сарајевских Срба.
Смрт на одложено
СРБИ у Сарајеву, избачени на улицу, били су као прогоњене звери. Новембар 1992. Славко Шибалија избегава рације. Уточиште налази код бивших комшија, Хрвата. На послу, у ПТТ, масовно отпуштају Србе, тако да више нема ни писану потврду да може слободно да се креће градом. Почиње да размишља о бекству на слободну територију. Не сме да се поверава никоме. Било је тешко доћи до информација, а знало се да постоје људи, читаве екипе, који организују пребег и дочек пребеглих.
- Из града се могло изаћи само преко „црних канала“ - говори Шибалија. - Неко има среће, избегне и страже и минска поља, неког ухвате и заврши у затвору, неког убију.
У Сарајеву је био разрађен систем убијања и пљачкања Срба. Тражио се новац за превођење на слободну, српску територију. Истовремено се знало да ће људи, када већ беже, са собом понети сав новац. Убијане су читаве породице, а организатори су били у врховима муслиманске цивилне, војне и полицијске власти. „Легална власт“ је све Србе прогласила за „војне обвезнике“ без обзира на то што су одбијали да служе у муслиманским формацијама. Зато су покушаји бекства из града квалификовани као кривично дело „неодазивања позиву и избегавање војне службе“.
ШИБАЛИЈА је са још четворицом Срба ухваћен ноћу, 12. октобра 1993. године. Није знао да је пре тога њихов „водич“, муслиман, „пропевао“ у полицији и да иду директно у заседу. У образложењу пресуде Окружног војног суда у Сарајеву стоји:
„...У време ратног стања у Р БиХ, као војни обвезници, ноћу 12. 10. 1993. године у Сарајеву, у времену од 23 до 24 часа, кренули су из правца Алипашиног Поља у правцу насеља Неџарићи кроз Олимпијско насеље Мојмило, с намером да пређу линију раздвајања Армије БиХ и територије коју привремено контролише агресор, а у циљу преласка на привремено заузету територију... чиме су починили кривично дело неодазивања позиву и избегавања војне службе...“
„Пребези“ су се окупили у једној кафани на Алипашином Пољу и није им било чудно што се план мења - неће се ићи према Грбавици, већ Неџарићима.
- Уведени смо у заседу, што су њихови медији окаректерисали као велики успех хватања „ћетнићких“ терориста који су покушали побећи на „привремено окупирану територију“ - говори Шибалија. - Почиње истрага, прво Добриња, затвор „Сунце“, подрум без светла, нас 12, сви интелектуалци. Тукли су нас и малтретирали на разне начине, зависно од маште тих умоболника. Резултат мог саслушавања био је: поломљена носна кост, напрсла грудна кост, натекле потколенице, по целом телу контузије и болови. Рекао сам: "Пошли смо на нашу страну, нашим породицама, од силног добра напуштамо све, своје кућне прагове и идемо." То им није било довољно, морамо бити „крупне звери“, јер је и акција хапшења била спектакуларна и као таква приказана у медијима.
ДВА дана батинања пајсерима, кабловима, шипкама, пендрецима... Међу батинашима и бивши Шибалијин ученик из Машинске техничке школе Енес Агић:
- Ево га мој професор, ћетник, пошао да бежи, сад ћемо му ноге поломити!
Из „Сунца“ у нову „кућу“, кланицу и гробницу многих Срба - затвор „Рамиз Салчин“ (бивша касарна - затвор „Виктор Бубањ“). У ранијим самицама сада натрпано по 10-12 људи. Свакодневно је неко умирао од исцрпљености, глади, болести, пребијања. Стражари би мртве увијали у ћебе и избацивали у ходник.
- Ситуација се посебно погоршала после „оружане побуне“ 10. и 9. брдске бригаде, најекстремнијих формација, када су у „Салчин“ почели да доводе ухапшене команданте и војнике тих бригада - сведочи Шибалија. - Није тешко замислити сусрет доказаних крволока који су, буквално до јуче, убијали Србе на најсвирепије начине у складу с њиховом поремећеном психом, са Србима затвореницима.
Шибалија је осуђен на 20 месеци затвора, па пребачен у Централни затвор.
- Дане смо проводили у овећој просторији за дневни боравак, заједно са затвореницима муслиманима, углавном криминалцима, лоповима и убицама - говори Славко Шибалија. - Била је то нелогична и неприродна мешавина људи: Срба интелектуалаца - више од 40 високообразованих, професора универзитета, доктора наука, лекара, инжењера, студената, људи у средњим и одмаклим годинама, и муслимана криминалаца, који никада ништа корисно нису урадили.
ЦИНИЗАМ
- ДРАГАН Фазлагић, јавни тужилац, рекао ми је на суђењу да сам, ако сам већ желео да одем из Сарајева, могао да тражим одобрење власти - наводи Славко Шибалија. - Заиста, врхунац цинизма, јер је и њему и мени било јасно да је једини „легални“ начин за излазак Срба - преко затвора. Ко преживи истрагу и осуде га, могао је да чека размену, за време или после издржане казне.
