Žena je žena onda kada se odlično oseća u svojoj koži. Isto važi za muškarce, pretpostavljam.
No, to uopšte nije lako. Postoji toliko ometajućih faktora. Mada nisam socilog (niti filozof), rekla bih da mnogo tih zbunjujućih faktora potiče iz vaspitanja, tj. najranijeg detinjstva. Da sad ne elaboriram, po sto i prvi put, o čuvenoj, ofucanoj rečenici 'svi muškarci su isti', ili 'pazi, svi oni hoće samo jedno, a kad to dobiju, više im nisi zanimljiva'. Mnoge od nas, žena, rasle su uz majke koje, ma koliko su bile pametne i obrazovane, i ma koliko su, zapravo, gajile prirodnu naklonost pema muškom rodu, nisu mogle da potisnu svoju gorčinu usled ličnih razočaranja.
Pred devojčicom – koja odrasta uz ogorčenu majku (isti slučaj je i sa dečakom, koga otac uči da su žene za jednokratnu upotrebu) – stoji zadatak da sruši ideale vezane za to da su roditelji, tj. majke neprikosnoveni i nepogrešivi autoriteti. A onda, negde na pola puta do sazrevanja, stižu prva iskustva, koja, kao po pravilu, potvrđuju ono što je taj autoritet definisao, i pojavljuje se još veći izazov: odbaciti generalizaciju, naučiti da se na primeru ličnog iskustva ne grade pravila, iščačkati uzroke i sagledati posledice pa sve to povezati u logičan zaključak. Stavovi u tom periodu su vrlo klimavi i podložni oscilacijama, jer devojčica/devojka još uvek nije postala žena, i još uvek je – po svojoj prirodi – sklona da veruje u bajkovite stereotipe (prinčevi itd.). Ne znam kada tačno žena postaje žena. Nema to veze ni sa brakom, ni sa porodicom, ni materinstvom, a možda nema veze ni sa godinama.
Najveća zabluda je soul mate bajka. U svom životu srela sam nekoliko muškaraca koji su bili moji 'kosmički partneri'... koautori mojih misli i osećanja ... i duboko verujem da su i oni toga bili svesni. Naravno, to ne znači da je svako, ko nas nadahnjuje, i koga mi nadahnjujemo, baš osoba 'za ceo život'.
Nije moguće da na ovolikom svetu postoji za nas samo jedna, jedina osoba s kojom se možemo nadopuniti, što je krajnje razumljivo, ako imamo u vidu da se menjamo i nadograđujemo tokom života; naime, iako naše Ja suštinski ostaje isto (ovde mislim na karakter), ono i evoluira. Sa 15, 16 godina privlače nas naši antipodi (suprotnosti su izazov), jer je tada život još uvek misterija i traganje; sa 25 pronalazimo one koje, ako nam nisu slični, težimo da oblikujemo po svom obrascu, sa 35 – ako smo do tada sazreli – prepoznamo sebi slične i radujemo im se... jer nema smarajućeg a uzaludnog preoblikovanja. Kasnije naučimo da nam i različitost može biti srodna i prilično voljiva.
Zapravo, muškarci i žene razmišljaju na sličan način, samo što govore različitim jezikom. Kad se savlada ta, jezična barijera, ništa nije teško. Razumeti znači voleti ... uopšteno, pristupiti drugom biću bez predrasuda, otvoreno, neopterećeni zabludama o suprotnom polu kao suprotstavljenom.
Koji zaplet...i Sekspir bi nam pozavideo
