Kakva je bila strategija nacisticke Njemacke?

[Mr.Atom]

nemci se nisu ni borili, išli su na bezbedno, posle predaje i izdaje jugo oficira.
gubici nacista su bili oko 5000, celu noć si smišljao taj glupi odgovor?

Kako se nisu borili kako su izgubili 151 vojnika?

 

[Барышников]

jugoslovenska armija je bila razbijena u prvih 48 casa

 

[Dobro situirani gospodin]

nemci su vec odlozili napad na sssr dok ne zavrse kampanju u grckoj. Ta odluka je doneta daleko pre marta 41ve. Akcija u grckoj je zavrsena 30setog aprila, a u jugoslaviji 17stog aprila. Tako da je u stvari napad na grcku odlucio odlaganje nemacke invazije na sssr

 

[Cro_čvarak]

Osnovna strategija nacista za slamanje i prevenciju gerilskog pokreta su bila masovna streljanja i deportacije, sirovo ali učinkovito. Njemačka armija je sličnu taktiku primijenila i tokom WW1, npr u Belgiji. Takvu praksa je izričito zabranjena tek nakon WW2, mada su i prije toga postojala različita tumačenja. Tako je američki ambasador u Belgiji 1914- e protestirao radi streljanja civila, dok su Nijemci tvrdili da su to teroristi i da ih Ženevska konvencija ne štiti.

 

[Барышников]

nemci su vec odlozili napad na sssr dok ne zavrse kampanju u grckoj. Ta odluka je doneta daleko pre marta 41ve. Akcija u grckoj je zavrsena 30setog aprila, a u jugoslaviji 17stog aprila. Tako da je u stvari napad na grcku odlucio odlaganje nemacke invazije na sssr

ne, po tebi je napad na JUgoslaviju ubrzao napad na SSSR, jel tako?
.....
plan za grčku, je postojao i u vreme plana za SSSR, jugoslavija je uskočila iznenada
i grčka bi bila završena daleeeko PRE 30.04 i krenuulo bi se na SSSR još u maju, šta se toliko čekalo?
napad na SSSR je počeo KRAJEM JUNA 1941, zašto?

 

[Dobro situirani gospodin]

napad na SSSR je počeo KRAJEM JUNA 1941, zašto?

zato što je SREDINOM DECEMBRA 1940 hitler potpisao direktivu 20.u kojoj 24 divizije koje su trebali POČETKOM MAJA 41ve da napadnu sssr se prebace u rumuniju pa bugarsku i napadnu grčku.

DECEMBAR 1940!

 

[Heidfeld fan]

Nacisticka Njemacka je imala neku cudnu strategiju koju danas nijedna super sila ne moze postici. Oni su imali zadatak da posalju avijaciju i da istovare djuture bombi (koje nisu bile tako precizne kao sada) na grad bez obzira na civilne zrtve i onda nakon toga ulaze motorizovana vozila i tenkovi. U sadasnje vrijeme je veoma opasno uci na necijoj teritoriji koja nije naseljena prijateljima nego neprijateljima, i kako se Nijemci nisu bojali gerilaca, i diverzanata? Oni bi tako usetali u necijoj drzavi bez ikakvog otpora. Na taj nacin su usetali u Francuskoj (koja je tada bila jedna od vojnih sila), zatim u Jugoslaviji.
Pitanje je kakva je to strategija, koju danas mocna Rusija ne moze i ne smije primijeniti?

Та стразргија има два имена МЕГАЛОМАНИЈА И кукавичлук.

 

[cronnin]

Nacisticka Njemacka je imala neku cudnu strategiju koju danas nijedna super sila ne moze postici. Oni su imali zadatak da posalju avijaciju i da istovare djuture bombi (koje nisu bile tako precizne kao sada) na grad bez obzira na civilne zrtve i onda nakon toga ulaze motorizovana vozila i tenkovi. U sadasnje vrijeme je veoma opasno uci na necijoj teritoriji koja nije naseljena prijateljima nego neprijateljima, i kako se Nijemci nisu bojali gerilaca, i diverzanata? Oni bi tako usetali u necijoj drzavi bez ikakvog otpora. Na taj nacin su usetali u Francuskoj (koja je tada bila jedna od vojnih sila), zatim u Jugoslaviji.
Pitanje je kakva je to strategija, koju danas mocna Rusija ne moze i ne smije primijeniti?

Нема шта да се бојиш, ако непријатељ не крши ратно право. Нижим народнима је забрањено да примењују то, јер када њихови герлици то раде онда бивају стрељани као бандити или заврше на неком Међународном суду правде, док са неонацистима углавном мораш да поступаш према међународном хуманитарном праву или ће да попијеш масовно бомбардовање, оптужницу у Хагу, атомку...

 

[Лички гусар]

jugoslovenska armija je bila razbijena u prvih 48 casa

немој тако, за нашу јуначку армију

 

[Khal Drogo]

Нацистичка идеологија је деструктивна и идеологија зла према којој немамо право имати мрву разумијевања. Истина јесте и да је њемачка армија била у служби те идеологије зла, која је увела човјечанство у катастрофу. но и та њемачка армија бјеше крајем 1930их и првих година 1940их ратни строј какав човјечанство никад раније није видјело.
Они јесу рат изгубили на источном фронту гдје се и једина права битка водила јер сви остали фронтови уз пуно уважавање свих који су дали допринос, у поређењу са источним фронтом бејаху спорадични окршаји. Разлози пораза су вишеструки, недостатак ресурса у односу на Црвену армију, климатске околности нису им ишле у прилог, и због преоштрих зима и због чињенице да су проузроковале неповољан терен за нацисте, наиме 1943-е читава Украјина је претворена у огромну каљужу гдје су њемачки тежи тенкови ширине гусјеница 30 цм заглибили (на другој страни Т-34 ем лакши ем ширина гусјеница 60 цм) али највећи разлог јесте херојство и постојаност бораца Црвене армије.

Некад имамо прилике чути, не знам да ли се може наћи у озбиљној литератури таква глупост, да је напад на краљевину Југославију одложио напад на Совјетски Савез што је ем нетачно ем бесмислено. Истина, на једном брифингу Хитлер јесте изнио идеју да се са нападом крене у мају 1941-е, но њемачки команданти су га одмах одвратили од такве сулуде идеје јер терен у мају када снијег копни био би непремостива препрека за офензиву, датум офензиве за крај јуна је одређен давно прије напада на Грчку који је унапријед планирамн за 6.априла.

Ни сама операција на Грчку као и на другим фронтовима није могла ни убрзати ни одложити напад на Совјетски Савез. Њемачка је у прољеће 1940-е мобилисала 5,5 милиона војника од којих више од 4 милиона елитних јединица оспособљњених за офензивна дејства, такву војну силу нико прије није имао. У првом свјетском рату бјеше и већих бројки али то су биле стајаће војске оријентисане на рововски рат, толика војна сила спремна за офензивне операције није постојала никада раније.

Држање толике војне силе је и прескупо, презахтјевно, Њемачка не демобилише толику армију, и даље их држи иако нема толику силу било гдје, на западном фронту или у Африци, ангажовати, највише 10% од тих ефектива. Шта са осталима? Ту су два избора, демобилисати армију (а када једном демобилишеш поновна шанса да их мобилишеш и спроведеш неопходну индоктринацију се неће указати) и одустатуи од експанзионистичке политике или искористити их за даљњу експанзију без обзира колико та експанзија обећавала шансе за успјех. Превладала је опција два. Једино гдје се толика сила могла ангажовати јесте за продор на исток, против озбиљниог противника, Црвене армије. Напад је већ почетком 1941-е како написах планиран за крај јуна јер су тек тада околности такав напад омогућавале.

За напад на Грчку 6.априла 1941. њемачка армија је поред силне авијације и оклопних јединица ангажовала 680.000 војника, како би и окупирали Грчку и припремили, утренирали барем мањи део јединица за праву борбу на истоку.
Сам преврат али кудикамо више демонстрације у Југославијки 27.марта су разљутиле нацистички врх. И више из разлога што су робовали пропаганди која је искористила приступање Југославије пакту као доказ како Њемачка има у Југославији оданог савезника а догађаји на терену су показали да није тако. Зато су Југославија али прије свега Срби који су означени главним кривцима морали бити кажњени.
На другој страни Њемачка је профитирала јер је поред снага планираних за напад на Грчку истина ба брзину ангажовала поред разумљиво авијације и додатних 337.000 војника за напад на Југославију (за поређење, напад на Совјетски Савез је кренула са 3,7 милиона војника, једанаест пута више) и те војне ефективе боље припремити за искушења која их чекају крајем јуна 1941.године.

Војске Југославије и Грчке су пружиле најбољи отпор против технолошки предоминантног противника колико су у датим околностима могле.
Војска краљевине Југославије бјеше и ровита, примјери издаје, припадници другог по бројности народа су или одустајали од борбе или би се приклонили окупатору, бјеше и примјера херојства, но за јачи отпор није постојало предуслова. Прејака је сила ударила.

 

[Rogonos]

Nacisticka Njemacka je imala neku cudnu strategiju koju danas nijedna super sila ne moze postici. Oni su imali zadatak da posalju avijaciju i da istovare djuture bombi (koje nisu bile tako precizne kao sada) na grad bez obzira na civilne zrtve i onda nakon toga ulaze motorizovana vozila i tenkovi. U sadasnje vrijeme je veoma opasno uci na necijoj teritoriji koja nije naseljena prijateljima nego neprijateljima, i kako se Nijemci nisu bojali gerilaca, i diverzanata? Oni bi tako usetali u necijoj drzavi bez ikakvog otpora. Na taj nacin su usetali u Francuskoj (koja je tada bila jedna od vojnih sila), zatim u Jugoslaviji.
Pitanje je kakva je to strategija, koju danas mocna Rusija ne moze i ne smije primijeniti?

Hitler je bio dosledan ideolog koji je za sebe smislio mesijansku ulogu. Tu ulogu je odigrao do kraja i ogleda se u njegovom političkom testamentu iz 1945. godine. U nizu drugih aspekata, Hitler se ponašao pragmatično kao političar moći koji je, u makijavelističkom smislu, podredio sva sredstva za postizanje svojih ciljeva.

Generalno, u njegovoj ideološki motivisanoj spoljnoj politici mogu se prepoznati četiri faze, faza do preuzimanja vlasti (1933), pa ideološka i militantna faza do oko 1937 tj. pragmatično i "miroljubivo", pa faza do oko 41/42 zenita vojnog uspeha sve veća ideologizacija njegovih akcija i zadnja faza do sloma 1945. godine opsežna ideologizacija njegove politike moći, uz ignorisanje pragmatičnih političkih pristupa (separatni mir, itd.)

Na ovoj pozadini, veliki deo njegovih akcija može se opisati kao improvizovani. On narode u jugoistočnoj Evropi nije smatrao ravnopravnim, ni rasno, ni politički ni na bilo koji drugi način, već ih je koristio samo kao "jeftine" pomoćne trupe kojima je bilo dozvoljeno da žrtvuju svoju kožu za njegove "više ciljeve" i pomagali njegovu hegemonizmu ili sprovesti njegove zahteve.

Slično Francuzima, on bi im samo pripisao podređeni značaj u budućem germanskom svetskom poretku, za razliku od Grka, a takođe i od Italijana.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, bila mu je potrebna podrška država jugoistočne Evrope, pošto je 3. Rajh bio apsolutno zavisan od dodatne podrške (vojne, političke, ekonomske i resursne) uoči Drugog svetskog rata, iako je bio vodeća vojna moć širom sveta.

Problem pragmatične politike moći nasuprot ideologiji vođene spoljne politike može se najjasnije ilustrovati u odnosu između 3. Rajha i Poljske.

Konkretan primer: Hitler je nakon preuzimanja vlasti preokrenuo revizionistički, konfliktno orijentisan kurs tradicionalnih konzervativnih elita i prešao na saradnju sa Poljskom. U tom kontekstu analize pretnji u Sovjetskom Savezu oko 1936. pretpostavljale su scenario tzv koalicionog rata u kome bi 3. Rajh napao Sovjetski Savez u saradnji sa Poljskom.

Međutim, pošto je Hitleru bila potrebna Poljska kao scenska zona za njegov napad na Sovjetski Savez, on je sledio dvostruku strategiju, ili sa Poljskom protiv Sovjeta ili sam protiv Sovjeta, uz prethodnu okupaciju Poljske.

Ovaj primer jasno pokazuje da je Hitler pre 1939. mogao da se ponaša pragmatično u kontekstu svoje spoljne politike, ali samo sve dok taj stav nije bio u koliziji sa osnovnim ideološki motivisanim izborom ciljeva.

A posle 1939. godine, njegova spoljna politika i politika moći su sve više bile podređene njegovim ideološki motivisanim ciljevima.

 

[a bre Milun]

Nacisticka Njemacka je imala neku cudnu strategiju koju danas nijedna super sila ne moze postici. Oni su imali zadatak da posalju avijaciju i da istovare djuture bombi (koje nisu bile tako precizne kao sada) na grad bez obzira na civilne zrtve i onda nakon toga ulaze motorizovana vozila i tenkovi. U sadasnje vrijeme je veoma opasno uci na necijoj teritoriji koja nije naseljena prijateljima nego neprijateljima, i kako se Nijemci nisu bojali gerilaca, i diverzanata? Oni bi tako usetali u necijoj drzavi bez ikakvog otpora. Na taj nacin su usetali u Francuskoj (koja je tada bila jedna od vojnih sila), zatim u Jugoslaviji.
Pitanje je kakva je to strategija, koju danas mocna Rusija ne moze i ne smije primijeniti?

Mocna Rusija ne zeli ubijati svoju polu-bracu koji su i sami taoci onog jevrejskog monstruma i ratnog zlocinca Zelenskog.
Hitler nije imao taj problem jer nemci sa francuzima, englezima, jugoslovenima, rusima..........nisu imali nikakve etnicke veze.....i plus Hitler je posle rata hteo da od ovih naroda napravi roblje dok rusi zele ravnopravni zivot sa svojom bracom ukrajincima bilo u istoj drzavi bilo kao komsije.
Nemacka strategija je bila pretvoriti u roblje sve sto nije nemacko dok rusi nisu napali ukrajinu da bi je pretvorili u roblje vec da bi odbacili americku , NATO infrastrukturu sa granica Rusije..........a strategija rusa je da ukrajinski narod ne treba da gine za americke nacionalne interese i za svoje korumpirane politicare.

 

[Cro_čvarak]

Ima nekih vrlo dobrih postova o nacističkoj vanjskoj politici ali tema je zapravo o Njemačkoj vojnoj taktici.

Vratimo se na Francusku 1940- e koja slovi kao dokaz njemačke genijalne vojne taktike. Zapravo su imali dosta sreće, mada sreća prati hrabre Uz faktor sreće mora se istaći i faktor snalaženja njemačkih oficira u naglo izmijenjenim uvjetima.

Za potpuno razumijevanje treba se vratiti u 1918- u, Francuska je pobijedila ali nije bilo slavlja, bilo je zapravo samo zaprepašteno sto brojem poginulih i ranjenih. Francuska je tražila načina kako izbjeći ponavljanje tog užasa i odlučili su se za gradnju ogromne teško utvrđene linije od Švicarske do Sjevernog mora. Linija je bila dobro građenja ali je imala dvije mane. Prva mana je bila skupoća, druga mana je bila Belgija. Belgija je uvidjela da ih Francuska pušta niz vodu gradnjom Maniginotove linije i žestoko su protestirali. Na kraju Pariz popušta i odlučuju da linija mora obuhvatiti i Belgiju što je dodatno poskupilo i onako velike troškove izgradnje. Na kraju linija nije izgrađena ni iz francusko- belgijsko granicu niti uz belgijsko- njemački granicu.

Prvobitni njemački plan je bio poput onog iz prvog rata, prodor kroz Belgiju prema Parizu. To očekuju i Francuzi i Britanci koji se pripremaju na tom potezu. Nijemci suimali razloga za vjerovati da Britanci znaju sve njihove planove i da im treba novi plan, ali kakav. Tada slučajno do Hitlera dolazi odbačeni plan iz 1914- e koji je predvidjao prodor kroz Ardene. Hitleru se plan svidio i forsira ga dok ga dio generala smatra suludim. 10.05. 1940- e napadnuta je Belgija, britanski i francuski generali su mirni, to su i očekivali. Ali nisu očekivali prodor kroz Ardene, jedini koji je upozoravao na tu mogućnost je bio maršal Peten kojem je sudjeno za izdaju. Aktivni generali su ga proglasili starom senilnom budalom. Nijemci su ipak to učinili što su neki mislili da je nemoguće, proboj vodi general Romell. Sjajno se snašao na nekoj obližnjoj rijeci, prešavši rijeku sve više uvidja da je pred njim velika šupljina izmedju sjevernog i južnog krila protivničkih mu snaga. Kreće u vrlo brzi pohod prema moru. Hitler je uznemiren brzinom proboja i naređuje usporavanje ali zapovjednici na terenu se ne obaziru. Istodobno Parizom je zavladao golemi šok, za novog zapovjednika general štaba imenovan je Peten koji je i tom trenutku imao 90 godina!!!! Peten pokreće bočni napad na njemačko nužno krilo prodora, Petenovim snagama je falilo svega par kilometara za presijecanje, u zadnji čas na scenu stupaju slavni njemački 88 mm topovi koji su smavili francuski francuski oklop.

 

[Rogonos]

Ima nekih vrlo dobrih postova o nacističkoj vanjskoj politici ali tema je zapravo o Njemačkoj vojnoj taktici.

Vratimo se na Francusku 1940- e koja slovi kao dokaz njemačke genijalne vojne taktike. Zapravo su imali dosta sreće, mada sreća prati hrabre Uz faktor sreće mora se istaći i faktor snalaženja njemačkih oficira u naglo izmijenjenim uvjetima.

Za potpuno razumijevanje treba se vratiti u 1918- u, Francuska je pobijedila ali nije bilo slavlja, bilo je zapravo samo zaprepašteno sto brojem poginulih i ranjenih. Francuska je tražila načina kako izbjeći ponavljanje tog užasa i odlučili su se za gradnju ogromne teško utvrđene linije od Švicarske do Sjevernog mora. Linija je bila dobro građenja ali je imala dvije mane. Prva mana je bila skupoća, druga mana je bila Belgija. Belgija je uvidjela da ih Francuska pušta niz vodu gradnjom Maniginotove linije i žestoko su protestirali. Na kraju Pariz popušta i odlučuju da linija mora obuhvatiti i Belgiju što je dodatno poskupilo i onako velike troškove izgradnje. Na kraju linija nije izgrađena ni iz francusko- belgijsko granicu niti uz belgijsko- njemački granicu.

Prvobitni njemački plan je bio poput onog iz prvog rata, prodor kroz Belgiju prema Parizu. To očekuju i Francuzi i Britanci koji se pripremaju na tom potezu. Nijemci suimali razloga za vjerovati da Britanci znaju sve njihove planove i da im treba novi plan, ali kakav. Tada slučajno do Hitlera dolazi odbačeni plan iz 1914- e koji je predvidjao prodor kroz Ardene. Hitleru se plan svidio i forsira ga dok ga dio generala smatra suludim. 10.05. 1940- e napadnuta je Belgija, britanski i francuski generali su mirni, to su i očekivali. Ali nisu očekivali prodor kroz Ardene, jedini koji je upozoravao na tu mogućnost je bio maršal Peten kojem je sudjeno za izdaju. Aktivni generali su ga proglasili starom senilnom budalom. Nijemci su ipak to učinili što su neki mislili da je nemoguće, proboj vodi general Romell. Sjajno se snašao na nekoj obližnjoj rijeci, prešavši rijeku sve više uvidja da je pred njim velika šupljina izmedju sjevernog i južnog krila protivničkih mu snaga. Kreće u vrlo brzi pohod prema moru. Hitler je uznemiren brzinom proboja i naređuje usporavanje ali zapovjednici na terenu se ne obaziru. Istodobno Parizom je zavladao golemi šok, za novog zapovjednika general štaba imenovan je Peten koji je i tom trenutku imao 90 godina!!!! Peten pokreće bočni napad na njemačko nužno krilo prodora, Petenovim snagama je falilo svega par kilometara za presijecanje, u zadnji čas na scenu stupaju slavni njemački 88 mm topovi koji su smavili francuski francuski oklop.

U pravu si, pređimo na vojni aspekt. Dobra analiza.

Osnovni problem je što Hitler nije uspeo da okonča rat sa Velikom Britanijom pre nego što se uhvatio u koštac sa Sovjetskim Savezom. Hitler je zajedno sa "Barbarosom" mislio (da ne bude greška što su ga njegovi generali podržali u tome) da operativno nadmoćne nemačke oružane snage mogu da spasu nepovoljnu dugoročnu stratešku situaciju.

Mislim da je jedan od zanemarljivih aspekata da su Nemci izmedju ostalog izgubili rat tako što nisu uspeli da zauzmu "nebitni" Gibraltar 1941. i takođe nisu uspeli da zauzmu Maltu i tako efektivno blokirali Aleksandriju, koja bi obuzdala Britance sa Mediterana i ojačala Osovinu. Stoga je "Barbarosa" bio očajnički "izlaz" iz ćorsokaka na zapadu umesto prilike da obezbedi nemačka vrata, a nadao se i da direktno dobije resurse nepouzdanog i nevoljnog sovjetskog partnera.

Zauzimanje BEF-a kod Denkerka je moglo da završi rat, ali je malo verovatno da su Nemci to mogli da urade, a generali su želeli da igraju na sigurno i zaustave oklope, na šta je Hitler pristao.

Nemačka bi verovatno i dalje izgubila rat bez američkog učešća. Ali ne vidim kako je Nemačka još uvek mogla da dobije rat nakon Perl Harbora i američkog učešća. U najboljem slučaju, ne bi mogla izgubiti rat da je na vreme razvila atomsku bombu kao diplomatsko sredstvo odvraćanja.

Jedan od razloga zbog kojih su napadi Luftvafea postajali sve frustrirajući (ono što bi Amerikanci nazvali puzanje misije) bio je taj što RAF ne bi dao borbu. Povlačila se u sigurnost unutrašnjosti i napadi na aerodrome više nisu bili efikasni. Obrazloženje je bilo da oni nikada neće doći do mirovnog stola bez odlučnog udarca čekićem, pa bi zato napad na ciljeve koji se moraju braniti, kao što su fabrike bombardera u naseljenim područjima, možda to uradili.

Retrospektivno znamo da je ovo samo podstaklo ljude da više rade za svoju vladu, bilo dobro ili pogrešno, tako da je strateško bombardovanje bilo diplomatska greška, a ne duhetovska panaceja. Štaviše, bez pratećih lovaca dugog dometa koji su bili ili brži ili upravljiviji od Spitfajersa, bombarderi ne bi mogli biti praćeni danju, i morali bi da idu u noćne napade bombardovanja područja (sa povećanim gubitkom civilnog života).

Nemci nisu mogli da priušte Luftvafe koji bi mogao da bude sve za sve strane, nadmoć u vazduhu, izviđanje, logistika, strateška, podrška vojske, podrška mornarici, itd., tako da bi najbolja strategija bila upotreba Luftvafea protiv tonaže broda, uz povremene napade na luke i suve dokove koje mora braniti RAF.

Zatim prelazak sa vojnih aviona za podršku manjeg dometa na pomorske avione za podršku dužeg dometa koji podržavaju sveobuhvatni rat podmornicama. Ovo bi imalo maksimalan strateški i vojni efekat, a da bi diplomatija i dalje bila opcija. Sa Britanijom koja se polako izvijala na vetru, a Hitlerom pomirljivom retorikom, Čerčil bi bio izbačen za manje od godinu dana, što bi omogućilo razgovore.

A Sovjetski Savez nije bio sasvim spreman da pokuša bilo šta 1941. Generalštab je trebalo da razmišlja o načinima da osigura Gibraltar i blokira Aleksandriju za savezničke brodove. Barbarosa je trebalo da bude nezamislivo bez da nekako obuzda Veliku Britaniju, ili po mogućstvu da obezbedi delotvoran mirovni sporazum.

 

[Cro_čvarak]

U pravu si, pređimo na vojni aspekt. Dobra analiza.

Osnovni problem je što Hitler nije uspeo da okonča rat sa Velikom Britanijom pre nego što se uhvatio u koštac sa Sovjetskim Savezom. Hitler je zajedno sa "Barbarosom" mislio (da ne bude greška što su ga njegovi generali podržali u tome) da operativno nadmoćne nemačke oružane snage mogu da spasu nepovoljnu dugoročnu stratešku situaciju.

Mislim da je jedan od zanemarljivih aspekata da su Nemci izmedju ostalog izgubili rat tako što nisu uspeli da zauzmu "nebitni" Gibraltar 1941. i takođe nisu uspeli da zauzmu Maltu i tako efektivno blokirali Aleksandriju, koja bi obuzdala Britance sa Mediterana i ojačala Osovinu. Stoga je "Barbarosa" bio očajnički "izlaz" iz ćorsokaka na zapadu umesto prilike da obezbedi nemačka vrata, a nadao se i da direktno dobije resurse nepouzdanog i nevoljnog sovjetskog partnera.

Zauzimanje BEF-a kod Denkerka je moglo da završi rat, ali je malo verovatno da su Nemci to mogli da urade, a generali su želeli da igraju na sigurno i zaustave oklope, na šta je Hitler pristao.

Nemačka bi verovatno i dalje izgubila rat bez američkog učešća. Ali ne vidim kako je Nemačka još uvek mogla da dobije rat nakon Perl Harbora i američkog učešća. U najboljem slučaju, ne bi mogla izgubiti rat da je na vreme razvila atomsku bombu kao diplomatsko sredstvo odvraćanja.

Jedan od razloga zbog kojih su napadi Luftvafea postajali sve frustrirajući (ono što bi Amerikanci nazvali puzanje misije) bio je taj što RAF ne bi dao borbu. Povlačila se u sigurnost unutrašnjosti i napadi na aerodrome više nisu bili efikasni. Obrazloženje je bilo da oni nikada neće doći do mirovnog stola bez odlučnog udarca čekićem, pa bi zato napad na ciljeve koji se moraju braniti, kao što su fabrike bombardera u naseljenim područjima, možda to uradili.

Retrospektivno znamo da je ovo samo podstaklo ljude da više rade za svoju vladu, bilo dobro ili pogrešno, tako da je strateško bombardovanje bilo diplomatska greška, a ne duhetovska panaceja. Štaviše, bez pratećih lovaca dugog dometa koji su bili ili brži ili upravljiviji od Spitfajersa, bombarderi ne bi mogli biti praćeni danju, i morali bi da idu u noćne napade bombardovanja područja (sa povećanim gubitkom civilnog života).

Nemci nisu mogli da priušte Luftvafe koji bi mogao da bude sve za sve strane, nadmoć u vazduhu, izviđanje, logistika, strateška, podrška vojske, podrška mornarici, itd., tako da bi najbolja strategija bila upotreba Luftvafea protiv tonaže broda, uz povremene napade na luke i suve dokove koje mora braniti RAF.

Zatim prelazak sa vojnih aviona za podršku manjeg dometa na pomorske avione za podršku dužeg dometa koji podržavaju sveobuhvatni rat podmornicama. Ovo bi imalo maksimalan strateški i vojni efekat, a da bi diplomatija i dalje bila opcija. Sa Britanijom koja se polako izvijala na vetru, a Hitlerom pomirljivom retorikom, Čerčil bi bio izbačen za manje od godinu dana, što bi omogućilo razgovore.

A Sovjetski Savez nije bio sasvim spreman da pokuša bilo šta 1941. Generalštab je trebalo da razmišlja o načinima da osigura Gibraltar i blokira Aleksandriju za savezničke brodove. Barbarosa je trebalo da bude nezamislivo bez da nekako obuzda Veliku Britaniju, ili po mogućstvu da obezbedi delotvoran mirovni sporazum.

Gibratral je zanimljiva priča, za zauzet njega treba preći preko Španjolske a tamo je Franco kojeg su Hitler i Mussolini pomagali u ratu, čini se ništa lakše Ali ipak nije bilo nimalo lako, Franco je bio tvrdi pregovorač, po prirodi vrlo oprezan. Zašto nije sklopljen dogovor nije ni danas posve jasno, od toga da Franco nije vjerovao Hitleru do toga da je Franco tražio komad francuskog imperija a Hitler mu nije bio voljan udovoljiti.

Ipak napad na Gibratral je izveden, nisu ga izveli režimi Franca, Hitlera ili Mussolinija nego režim maršala Petena iz Višija Naime nakon predaje Francuske dio flote je otplovio u Alžir, a Francuska je ionako tamo držala dio mornarice. Hitler je tražio da se mornarica vrati iz Alžira ili će kazniti francuski narod . Francuska flota je isplovila iz Alžira ali ih je presrela britanska flota koja je poslala francusku flotu na dno mora. U znak osvete Francuska je izvela bombardiranje Gibratrala, rat je nekako čudna stvar

 

[Cro_čvarak]

Kad se spomene blizkrik 1940- e svakome padnu napamet oklopne snage, Von Mainstein i Romell, ali zapravo velike zasluge pripadaju ljudima iz sjene, inženjeriji. Oni su probili put kroz Ardene što se smatralo nemogućim, premošćivali rijeke i kanale nevjerojatnom brzinom i sl.

 

[Cro_čvarak]

Kad smo kod Mainsteina, pravo prezime mu je bilo Lewinski. Danas to prezime vežemo uz sex skandal u Bijeloj kući, tj uz Moniku Lewinski. Znamo da je to hebrejsko prezime, pa jeli onda slavni Hitlerov general bio Židov

 

[Rogonos]

Gibratral je zanimljiva priča, za zauzet njega treba preći preko Španjolske a tamo je Franco kojeg su Hitler i Mussolini pomagali u ratu, čini se ništa lakše Ali ipak nije bilo nimalo lako, Franco je bio tvrdi pregovorač, po prirodi vrlo oprezan. Zašto nije sklopljen dogovor nije ni danas posve jasno, od toga da Franco nije vjerovao Hitleru do toga da je Franco tražio komad francuskog imperija a Hitler mu nije bio voljan udovoljiti.

Ipak napad na Gibratral je izveden, nisu ga izveli režimi Franca, Hitlera ili Mussolinija nego režim maršala Petena iz Višija Naime nakon predaje Francuske dio flote je otplovio u Alžir, a Francuska je ionako tamo držala dio mornarice. Hitler je tražio da se mornarica vrati iz Alžira ili će kazniti francuski narod . Francuska flota je isplovila iz Alžira ali ih je presrela britanska flota koja je poslala francusku flotu na dno mora. U znak osvete Francuska je izvela bombardiranje Gibratrala, rat je nekako čudna stvar

Nemačka bi mogla da se nosi sa francuskom pretnjom, ali ne i sa britanskom. Hitler nikada nije razmatrao mogućnost da bi Britanija mogla da se bori nakon francuske kapitulacije tj njegovo strateško planiranje je bilo užasno jer je uvek pretpostavljao da će stvari ispasti onako kako je želeo, bez izuzetka.

Nemačka mornarica je bila dizajnirana da se bori protiv Francuske i Rusije, i bila je skoro potpuno nespremna za rat protiv Britanije, vodeće evropske morske sile. Kriegsmarine je imao:

-Tri džepna bojna broda koji su mogli da podnesu bilo koju krstaru, ali su imali male šanse protiv britanskih i francuskih bojnih krstaša, koji su bili i brži i teže naoružani.

-Dve bojne krstarice (Scharnhorst i Gneisenau) koje su bile na doku za prepravku i glupo naoružane topovima 9k11 koji su bili beskorisni protiv bojnih brodova, umesto topovima 6k koji bi ih učinili mnogo opasnijim.

-Dva bojna broda (Bizmark i Tirpic) koja još nisu bila završena i koja bi bila brojčano nadjačana tri prema jedan od strane sporijih britanskih bojnih brodova, čime bi akcija flote nije dolazila u obzir. Kao napadači bili su preterani. Protiv Francuza bi bili korisni, ali protiv Britanije su bili zloupotreba resursa.

-Samo 50 podmornica, uglavnom obalnih tipova, sa izuzetno nepouzdanim torpedima. Pošto je rat sa Britanijom bio verovatan, Nemačka je pre rata trebalo da izgradi 100 podmornica velikog dometa umesto Bizmarka i Tirpica.

-Nekoliko krstarica i razarača, a uopšte nema pomorskog vazdušnog oružja.

Kao rezultat ove greške u pomorskoj strategiji, do trenutka kada je bilo dovoljno podmornica da bi imali stvarne šanse da potopi dovoljno brodova da preseku britansku liniju snabdevanja Atlantikom, bilo je prekasno i britanski tehnološki napredak. A vrhunski čamci tipa KSKSI klase ušli su u službu tek u aprilu 1945. godine.

 

[Gruban]

U isto vreme, grčki rat je bio daleko ozbiljniji, jer Grci nisu imali hrvate ni muslimane
a ni ljotićevce....al kako god oni su rat sa Grčkom u ovolikom obimu i planirali
jer su Grci bili britanska kolonija a sa Jugoslavijom NISU
i to je tih mesec dana....dovoljno da sneg padne ranije u oktobru/ novembru, i syebe sve....
i najbitnije, 90% puteva ucrtanih na karti, tada u to vreme, nisu postojali od novembra do maja
a to nemci nisu ni pretpostavljali....


https://en.wikipedia.org/wiki/German_invasion_of_Greece

1Italy:[9]
19,755 dead
63,142 wounded
25,067 missing
3Germany:[10]
7,599 dead
10,752 wounded
385 missing

GRČKA:
13,408 dead
42,485 wounded
1,290 missing
270,000 captured
British Commonwealth:[6]
903 dead
1,250 wounded
13,958 captured

Dimitrije Ljotić bio je rezervni oficir KJ.Odazvao se na mobilizaciju i učestvovao u Aprilskom ratu.Ljotić i "ljotićevci" kao izdajnici pojavljuju se u igranoj tv seriji Slom ali filmovi i serije i nisu neki pozdan istorijski izvori.Ne treba se na iste oslanjati.

 

[Барышников]

Dimitrije Ljotić bio je rezervni oficir KJ.Odazvao se na mobilizaciju i učestvovao u Aprilskom ratu.Ljotić i "ljotićevci" kao izdajnici pojavljuju se u igranoj tv seriji Slom ali filmovi i serije i nisu neki pozdan istorijski izvori.Ne treba se na iste oslanjati.

učestvovao u ratu da bi nas izdao i syebao, tačno.
pa posle streljao sa svojim ljotićevcima po kragujevcu, ni to verovatno ne treba verovati?

https://www.pogledi.rs/ljoticevci-i-streljanje-u-kragujevcu-21-oktobra-1941.html


ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Прво, из мемоара поручника Драгана Сотировића:

Поручник Драган Сотировић одлази на Равну Гору јуна 1941. године и Дража га поставља за начелника штаба Шумадијских четничких одреда. Заробљен је од Немаца децембра исте године и одведен у логор. Из логора бежи и прикључује се пољском покрету итпора. Пољаци га унапређују до чина мајора, пољска влада у избеглиштву га одликује за храброст. Пук којим је командовао у Пољској звао се ”Дража Михаиловић”. Он садејствује са Црвеном армијом у ослобађању Лавова од Немаца.
Совјети одликују Сотировића Орденом црвене звезде, за храброст. Следећег дана Совјети га хапсе, као и све Пољаке из националног покрета отпора, и одводе у Лубјанку. Соотировић бежи из Лубјанке, враћа се у Пољску и организује покрет отпора против комуниста. Из Пољске 1947. године емигрира у Француску. У Француској објављује књигу ”Србија и Равна Гора”. Следи цитат из те књиге у вези Крагујевачке трагедије 1941; Сотировић је тих дана био управо у Крагујевцу, као илегалац:

”17. октобра ујутру мој први посетилац је био поручник Филиповић. Извештава да су приспели у Крагујевац неки Љотићеви одреди са Страхињом Јањићем на челу…

Забринут доласком Страхиње Јањића и Љотићевих одреда у Крагујевац, саветовах свештенику Кнежевићу да оде из Крагујевца, док се ситуација не разбистри и стиша. Свештеник ме прекорно погледа и рече, ”да је његово место као свештеника да дели судбину народа”…

18. октобра поподне командант места и Страхиња Јањић као председник општине саопштавају грађанству, да ће родитељи чија деца не буду у школи на дан 19. октобра и даље, бити стрељани као саботери. Организована пропаганда ради умирења становништва, саопштавала је да се ради о простој контроли школа и да никаква специјална опасност не прети. Тог истог дана стигла је у Крагујевац немачка казнена експедиција са мајором Кенигом као командантом, који доласком у Крагујевац узима и улогу команданта места. На састанку немачких команданата, окружни командант Бишофхаузен је предложио да се и из околних села извуче у Крагујевац и притвори довољан број људи, ради евентуалног стрељања, у циљу одмазде.
Видећи да је Кениг хтео као таоце и грађанство Крагујевца, Бишофхаузен изувештава команданта Србије и тражи да спасава Крагујевац, пошто по њему ни једно немачко лице у граду и ближој околини нити је убијено нити рањено.
На седници на којој су присуствовали мајор Кениг, Страхиња Јањић, Марисав Петровић и нови шеф полиције Стошић, било је решено да се обезбеди живот само оним грађанима, који припадају једном по нормалан живот важном занату или који се могу легитимисати као припадници или пријатељи Љотићевог Покрета и групе. Филиповић је овај извештај добио од Веселиновића, чиновника Крагујевачке општине.
По 18. октобра утврђеном плану, прешло се рано 19. октобра – дан Светога Томе – на прикупљање и хапшење противника ”Љотићевог Покрета”, као таоца. Марисав Петровић је тражио као реон своје акције Лепенички срез и добио га је. Са од Немаца добијеним блиндираним возом, Марисав се упутио селу Бадњевцу. Марисављев брат – Бора Петровић, одмах је пошао кући свештеника Божића. Затекли су свештеника за столом и уз њега свештеникова мајка, супруга и четири малишана. Чим их је спазио, свештеник Божић је устао и поздрављајући долазеће ословио их са: ”Помози Боже, војско”, удаљујући се брзо из одаје у којој су га ови последњи затекли. Стражарно је спроведен до жељезничке станице, где је био и сам Марисав. Андрин син Блажа Божић је све то посматрао готово из непосредне близине и видео како су убацили његовог оца у воз, а потом видео и стрељање Јакше Величковића и још једног сељака зато што је у њиховим кућама нађено нескривено оружје. (Ову двојицу љотићевци су стрељали ван квоте од 2.300 Срба, коју су утврдили Немци – прим. аут.)
И тако, док су на једној страни љотићевци припремали Крагујевац и његово грађанство за предстојећу кланицу, Немци су на својој страни вршили исти посао…

20. октобар. Град је опкољен од раног јутра. У град се могло слободно улазити. Из града нико жив није могао изаћи. Од око 8 ујутру обруч око Крагујевца почиње да се сужава. У наступању према центру вароши, Немци би хватали сваког ко би се затекао на улици. И Немци и љотићевци су објашњавали народу, да ће свима похапшеним у касарнама 19. пука, службеници немачке конманде прегледати легитимације и по потреби издавати нове. То је важило и за ученике свих школа, који су морали посећивати исте, њихова добра ради а и да их ”шумски” не би лагали. Младићи као Миросав Томић, заражени Љотићевим отровом, контролисали су уредност ученика и држање професора и о томе обавештавали Страхињу Јањића, Марисава Петровића и потпуковника Алексића…

У погледу хапшења или спашавања од хапшења у Крагујевцу, љотићевци су имали два списка. Један је био списак њихових чланова и пријатеља, други је био списак четника, комуниста и предратних политичких противника Љотићевог ”Збора”. Контролу као и допуну тих спискова имали су поред Немаца и Недићеви изасланици у Крагујевцу у личности резервног поптуковника Бошка Павловића. Љотићеви припадници су у заједници са Немцима вршили претресе кућа, а где-где су то чинили и сами…

Марисав Петровић је послао људе свога одреда да ухапсе свештеника Јована Кнежевића, поручника Љубишу Филиповића…

На дан 20. октобра одржана је у Крагујевачкој општини седница, која је трајала 20 минута и на којој је донета осуда смртном казном за 2.300 људи… Страхињи Јањићу је стављено у дужност свега потребног за поливање кречом и затрпавање јама. Решено је такођер да ће се издавати легитимације онима, који би се пред неминовном смрћу решили да се придруже Љотићевим одредима.

Све што се десило и дешавало у Крагујевцу на дан 20. и 21. октобра је дело Димитрија Љотића. То је био он који је убедио Немце да је Крагујевац побуњенички центар Србије и умиривање Крагуејевца било којим путем гаранција реда и мира у Србији.

21. октобар… Падали су синови Србије на срамоту избезумљених Немаца и њихових измећара љотићеваца. Падали су и својим жртавама постајали и остали непремостива препрека Новом поретку…
Падала су и продужила да падају деца Шумадије све до три сата поподне… Јањић и Љотићеви просветари приступише своме послу, посипању кречом небројених лешева и потом њиховом затрпавању, иако су се појединци још борили са последњим смртним задахом. И док су закречавања немачко-љотићевског злочина још трајала, уз до неба продирући лелек уцвељених мајки и сестара, одједном се је, и то главном улицом Крагујевца, од Учитељске школе па ка жељезничкој станици, заорила песма Љотићевих лешинара – младе – како песма каже – војске краља Петра Другог…

Сутрадан 22. октобра док су оне (мајке) јуриле ка Шумарицама, Љотићеви одреди су шепурно марширали крагујевачким улицама…

И како немачки извештаји потврђују, нити један немачки војник нити је био рањен нити убијен, поставља се питање зашто је Крагујевац настрадао?
Одговор је на то дао сам Љотић, пре него ли се и мислило на Крагујевац. Србија се бунила. Побуњеници су организовали народ. Љотић је убедио Немце да је Шумадија центар побуњене Србије и Крагујевац центар Шумадије. Крагеујевац је морао страдати. О Крагујевцу и околини Љотићев лист ”Наша борба” од 16. новембра 1941. године пише:
”Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никад навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем, онда ће оздравити не само он, него и цео српски народ”.
Очигледно, и како то наводи ”Наша борба”, Љотићев покрет ”Збор”, Љотићеви просветари и сам Љотић су задовољни са промењним приликама у Крагујевцу, иако су неколико хиљада Крагујевчана ради ”промене прилика” морали изгубити и изгубили своје животе. Те и такве прилике, српску националну трагедију, Љотић користи, као и комнуисти уосталом, за попуњавање њихових одреда.
И док ”Наша борба” пружа Страхињу Јањића као пример, у данима крагујевачке и српске трагедије, Бошко Костић после рата покушава да од Страхиње Јањића направи простог немачког агента, са којим Љотићев ”Збор” и његови припадници немају никакве везе.”

Друго, сведочење деце која су гледала како им љотићевци одводе очеве – свештенике, на стрељање:

Имам част да познајем синове обојице свештеника које су љотићевци ухапсили и предали Немцима да их стрељају: Владу Кнежевића и Блажу Божића. Они су гледали како им љотићевци одводе очеве, зато что су им очеви били присталице Равногорског покрета. Причали су ми о томе више пута, као и о другим стварима о којима пише Сотировић.

Влада Кнежевић је после рата робијао као равногорски омладинац. Завршио је медицину, постао хирург, пензионисао се у Смедеревској Паланци. ДАнас живи у Беогарду.
И Блажа Божић је после рата робијао као равногорски омладинац. Онда је емигрирао у САД. Сада пола године проводи у Калифорнији, пола у Бадњевцу.

Блажа је од пре рата познавао Марисава Петровића, из суседног села Градац. Марисав је био познат као комуниста, а онда је прешао у фашисте. Уосталом, и Бенито Мусолини је био комуниста, чак је дуго година био главни уредник листа Комунистичке партије Италије, ”Аванти”.
Уочи стрељања 21. октобра 1941. године Марисав је питао ко жели да приступи Љотићу и да тако буде спашен. Чувен је одговор Блажиног оца, проте Андре: ”Марисаве, ако ми од тебе зависи живот, не треба ми”.
То је био одговор најбољих Шумадинаца, међутим, најгори – комунисти, су тога дана прелазили у љотићевце. Једног од њих, Васу Јеличића, свог старог партијског друга (из КПЈ) Марисав је поставио за команданта батаљона у пуку ком је командовао (2. пук).
Овај Јеличић је био познат по прогонима четника, наравно заједно са Немцима. Осам четника које је убио из заседе у селу Љуљаци у Гружи, Јеличић је положио испред сеоске општине, шутирао и псовао им ”мајку и Краља Петра”. (Видети сведочење мештана Љуљака: С. Ћировић, ”На трагу злочина”, страна 41.)
И командант 2. трстеничке бригаде, капетан Доса Филиповић, пише у свом ратном дневнику да су љотићевци псовали четницима Краља.
Исто у депешама Дражи пише мајор Синиша Оцокољић, командант Млавског корпуса”.
Објашњење је у томе, што је у љотићевцима било много комуниста. Уједно, то је један од разлога што су они много више нападали четнике, него партизане.

Треће, мој коментар:

Само у Крагујевцу Немци су спровели одмазду 100 за једнога, док су у свим другим градовима умањили размеру. Само у Крагујевцу су израчунали да је према одмазди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и само у КГ су и стрељали према тој сразмери…

У чему се Крагујевац разликовао?
У томе, што су се само у Крагујевцу налазили љотићевци!

Тек сада, када сам поново читао Сотировићеву књигу, обратио сам пажњу на ову његову тезу, да је лично Љотић тражио да се КГ масакрира! Ми не можемо знати да ли је 100% Сотировић у праву, али, погледајмо паралелу: Да ли данас људи Новог поретка у Србији, Соња Бисерко и комп, траже да се што више, или што мање, Срба одведе у Хаг!

Љотићевце нарочито оптужује убиство она два сељака у Бадњевцу, 20. октобра. Јер, да су заиста желели да умање број стрељаних, као што су посе тврдили, они би та два сељака одвели у КГ, и макар за ту двојицу извукли двојицу од 2.300, одређених за стрељање. Али, они су ову двојицу убили преко квоте, без разлога! Та два убиства откривају њиховм мотив доласка у КГ!

Такође, љотићевце страшно оптужује певање песама 21. октобра у Крагујевцу!
И најзад, оптужује их онај чланак у ”Нашој борби”. Ма шта они сада тврдили, онако писатио о КГ у време његове највеће трагедије у историји – то показује један страшан неморал, страшну отуђеност од свог народа и такође злу намеру…