Eh, patili su ama baš, to je valjda i najbolje u ovoj sezoni. Patnja se može prikazati na milion načina, ali mislim da su Turci ovaj put baš uspeli da je dočaraju tako da je i mi gledaoci osećamo. Nisu samo suze izraz patnje, nekad je dovoljno da vidiš leptira u letu pa da poželiš da umreš jer te podsetio na nekog ili nešto.
Sonerova patnja me ni malo ne dotiče. On pati za "sobom i svojom ljubavlju", meni se bar tako čini. Njegov lik mi se ne dopada od prvog momenta, proračunat, umišljen, razmažen, da nema Sulejmana kraj njega, bio bi nula od nule. Ako je toliko voleo Ajlin, kćerka bi trebala da mu bude ljubav za ceo život i da nikad više ni jednu drugu ženu ne pogleda. A on kao ne može malenu ni da očima vidi dok ne dođe nova dadilja, i tada se sve menja, malko bezveze. Tako se meni čini, ne znači da sam u pravu. A on se zatelebao u ludaču (zaista je slatka i simpatična), koja samo spava i igra se sa malom curicom, ne vidim šta je moglo da ga privuče toj Bahar do njene budalaštine i zajebancije, al ajmo dalje.
Mislila sam da mi se ova sezona ne dopada, mrzim politiku u bilo kojoj zemlji, ali, sve je osvežila nadolazeća ljubav Džemile i onog pesnika, kako je to lepo ljudi moji, njihove oči sve govore, ljubav bi trebala tako da izgleda, prava, istinska ljubav, nadam se samo da i njega neće "ubiti", baš bi bilo grozno da Džemile do kraja života ne oseti kako je to voleti i biti voljen u isto vreme, bila bi greota.
