SrBkinja_
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.
Постоје теме у србској историографији о којима се на неки начин ћути, а свако ко иоле познаје историју као науку зна да ћутање значи заборав, а заборав опет смрт у повесном смислу. Тако се рецимо годинама ћутало о Дракулићу, Пребиловцима, Старој и Новој Градишки, па и Мачви 1914. и небројеним другим личностима и догађајима. Разлог за ћутање је био чисто политичке природе, јер би соломонско решење на коме је почивао одређени поредак био у најмању руку доведен у питање.
Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи од интелектуалаца преко свештеника до занатлија који су себе сматрали Србима, своје Србство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток.
Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других.
Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Србске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика србске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права.
Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како србска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.
Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Војводини, али Далмација а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних србских држава Србије и Црне Горе и саме оживе неке своје заборављене традиције (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”). Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана.
Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске”, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће још један србски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”.
Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на србском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога.
Што се Босне и Херцеговине тиче, Католичка енциклопедија на интернет адреси newadvent.org и дан-данас наводи да су на тим просторима крајем 19. века живели скоро искључиво Срби. Ако ове чињенице упоредимо са данашњом ситуацијом, видећемо да се са бројкама на исти начин лицитира (било да је у питању Сребреница, број Срба на Косову или хрватско поимање етничког састава РСК 1991), али и да понекад људи који не потичу са Балкана боље схватају балканску проблематику (Филип Корвин, Џаред Израел, Александар Дорин и многи други боље познају ситуацију у Сребреници од разних наших ,,миротвораца”).
Дубровник је свакако био један од центара Срба римокатолика, али у Дубровнику се и догодило оно што је за остатак србских градова тог доба, било незамисливо. Наиме, од како је укинута Дубровачка република, стари Дубровчани, а највише међу њима племство, престали су да формирају породице, тако да су многи умни људи тог доба остали без порода. На њихово место, вршено је насељавање становништва из других крајева, тако да данас потомака старих породица готово да и нема. Свака сличност са биолошком катастрофом која се свакодневно дешава Србима, сасвим је ,,случајна”.
Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати.
Постоје теме у србској историографији о којима се на неки начин ћути, а свако ко иоле познаје историју као науку зна да ћутање значи заборав, а заборав опет смрт у повесном смислу. Тако се рецимо годинама ћутало о Дракулићу, Пребиловцима, Старој и Новој Градишки, па и Мачви 1914. и небројеним другим личностима и догађајима. Разлог за ћутање је био чисто политичке природе, јер би соломонско решење на коме је почивао одређени поредак био у најмању руку доведен у питање.
Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи од интелектуалаца преко свештеника до занатлија који су себе сматрали Србима, своје Србство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток.
Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других.
Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Србске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика србске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права.
Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како србска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.
Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Војводини, али Далмација а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних србских држава Србије и Црне Горе и саме оживе неке своје заборављене традиције (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”). Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана.
Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске”, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће још један србски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”.
Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на србском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога.
Што се Босне и Херцеговине тиче, Католичка енциклопедија на интернет адреси newadvent.org и дан-данас наводи да су на тим просторима крајем 19. века живели скоро искључиво Срби. Ако ове чињенице упоредимо са данашњом ситуацијом, видећемо да се са бројкама на исти начин лицитира (било да је у питању Сребреница, број Срба на Косову или хрватско поимање етничког састава РСК 1991), али и да понекад људи који не потичу са Балкана боље схватају балканску проблематику (Филип Корвин, Џаред Израел, Александар Дорин и многи други боље познају ситуацију у Сребреници од разних наших ,,миротвораца”).
Дубровник је свакако био један од центара Срба римокатолика, али у Дубровнику се и догодило оно што је за остатак србских градова тог доба, било незамисливо. Наиме, од како је укинута Дубровачка република, стари Дубровчани, а највише међу њима племство, престали су да формирају породице, тако да су многи умни људи тог доба остали без порода. На њихово место, вршено је насељавање становништва из других крајева, тако да данас потомака старих породица готово да и нема. Свака сличност са биолошком катастрофом која се свакодневно дешава Србима, сасвим је ,,случајна”.
Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати.
Тим Србима који су променили веру НЕ МОЖЕ НИКО ДА ЗАБРАНИ ДА СЕ ИЗЈАШЊАВАЈУ КАО СРБИ - ТО ЈЕ ЊИХОВО ПРАВО.
