Major_Pavle_Djurisic
Primećen član
- Poruka
- 619
Други део:
Тито између Хрвата и Немаца.
У првом делу овог мог рада под насловом ''Како су комунисти добили рат у Југославији'' писао сам о интересима великих сила и њиховом уделу у победи снага партизанског покрета. У другом делу, покушаћу да анализирам Титову политику према немачким нацистима, хрватским усташама и домобранима, пошто и то сматрам важним фактором победе партизанских снага над покретом ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Кренимо само од тога шта је био циљ партизанског покрета и саме КПЈ. Циљ сваке политичке партије је долазак на власт, а многе од њих ће се у томе користити свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Комунистичка партија Југославије се ни у чему не разликује од осталих политичких партија по том питању. Чланови комунистичке партије су углавном били људи које није занимала ни традиција, ни култура, ни обичаји, ни религија сопственог народа. За њих је постојала само једна култура, само један обичај, само један Бог а то је- Комунистичка партија. Комунистима није било важно ко ће им помоћи у остваривању њиховог циља, а југословенски комунисти су предњачили у томе. Још пре почетка Другог светског рата, они су се у иностранству састајали са представницима сепаратистичких покрета, пре свега усташким, ВМРО, црногорским зеленашима… Основни циљ им је свима био исти- рушење краљевине Југославије, само су им идеје уређења државе биле другачије. Њихова пропаганда састојала се у томе да се све нације у Југославији прикажу као жртве ''великосрпске'' политике, те су тај став преузели и комунисти. Сами оснивачи КПЈ, Филип Филиповић, Сима Марковић, Петко Милетић нису се слагали са антисрпском политиком коју им је наметала Коминтерна, те су сви под разним изговорима ликвидирани. Коминтерна је одлучила да на њихова места постави људе антисрпски расположене, а један од њих је био и Јосип Броз Тито. Схватили су да би подржавањем сепаратистичких покрета извукли велику корист, која би има помогла у остваривању њиховог циља. Примера ради, на 4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.'' [1]
Међутим, када је рат започео, схватили су да би отворена сарадња са својим предратним ''савезницима'' донела лошу репутацију у народу и одбијање грађана Југославије, највише Срба, да ступе у редове партизанског покрета. С друге стране, Срби, као најбројнији народ у Југославији, били су им најпотребнији, с обзиром да су од њих могли мобилисати највише људства. С тога су морали да се прикажу Србима као ослободиоци. Њихов план је био да Србима ''угурају'' у главу теорију да су они за сво време постојања Краљевине Југославије угњетавали друге народе, те да је сада време за ''братство'' и ''јединство''. Са друге стране, наставили су своју предратну пропаганду о томе да су остали народи Југославије под српским јармом, те да ће их ослободити од ''великосрпског хегемонизма''. Тито је водио такву политику, где је муслиманима и Хрватима, који су се налазили у редовима формација које су чиниле монструозне злочине над Србима, просто ''гледао кроз прсте'' те их ослобађао казне. На тим темељима је настала нова Југославије, прожета теоријом о ''братству'', ''јединству'', верској и националној ''толеранцији''.
У априлском рату комунисти нису активно учествовали као војна формација, али су њихови симпатизери вршили саботажу краљевске војске. Пошто је на снази био споразум између Совјетског савеза и Хитлерове Немачке, тако и југословенски комунисти нису сматрали немачке окупаторе непријатељима. Све до 22. јуна и почетка операције ''Барбароса''. Након тога, они издају проглас и позивају све народе Југославије у борбу за ослобођење. Тим актом показују да су одједном постали непријатељи са Немцима само због тога што је то исто постао и Совјетски савез. Опет, то је и по њих добар потез, са обзиром да народу треба да се представе као ослободиоци. Ипак, на територији Србије, више успеха је имала ЈВуО. Покрет ђенерала Драгољуба Михаиловића имао је добро упориште у народу, пошто су се позивали на стару српску традицију герилског ратовања и истицали потребу за рестаурацијом монархије. Народ је у Србији био већински опредељен за четнике, те стога комунисти ту нису имали значајније успехе. Њихове снаге ће учествовати у устанку који је избио 1941. године, те ће у неким нападима раме уз раме са четницима водити борбе против окупатора, док ће у неким ситуацијама повлачити своје одреде са фронта и остављати четнике ''на цедилу''. Након велике немачке офанзиве и слома устанка крајем 1941., Тито се са својим штабом повлачи у Рашку, а потом и у Босну. Њима борба са Немцима тешко пада, и они је схватају као нужност а не као потребу. Они нису учествовали у устанку због тога што име било стало до народа, због тога што су са њим саосећали, једини разлог је то што су се морали сврстати на страну оних који желе борбу, јер би у супртоном минимализовали своје шансе за успех. Подизањем устанка у Србији, они су изгубили ионако мали углед у народу, јер су те акције изазвале велик број жртава. Тито је увидевши то, знао да се мора прећи на други терен, и користити друга тактика.
Већи део рата Тито ће са штабом провести на територији НДХ, где ће и мобилисати највише бораца. Наиме, комунисти су од почетка борби и устанка Срба против усташког терора, гледали да придобију народ на своју страну, представљајући се као борци за њихову слободу. Опет, они не стају на страну прогоњених због својих осећања, већ из своје користи. Највише бораца Титовом покрету дале су територије попут Лике, Баније, Кордуна, Славоније и западне Босне, територије где су Срби масовно страдали од усташа. Ту је Титова тактика имала успехе. Људи који су у рату изгубили све, нису водили рачуна о томе да ли ће њихове акције донети ишта добро или лоше остатку народа. Политика их није занимала већ само егзистенција. Поред тога, комунисти су народу обећавали боље услове за живот и економске и привредне реформе.
Поставља се питање како су партизанске снаге успеле да се одрже на територији НДХ услед толиког броја непријатеља? Ако се зна да су поједини четнички команданти правили компромисе са Немцима, Италијанима и властима НДХ, да би се очували и спасли народ, како је партизански покрет успео да се очува? Јавна сарадња врха покрета са усташама и Немцима, знатно би урушила углед партизанског покрета и довела би до осипања трупа. Први разлог је политика сталног истицања карактера ''ослободилачке'' војске и ''антифашизма'', а други је то што су чланови покрета преговоре вршили у тајности. У јеку устанка, њима преговори нису били потребни, међутим, како су Немци заједно са усташама успели да устанак умире, услови за опстанак су били све тежи. Нема сумње да је долазило до нагодби и компромиса.Шта више, постоје подаци да је долазило и до сарадње. Први пут се тако нешто десило марта 1942. године у источној Босни, када су према извештају немачког генерала Бадера, партизанска 1. Пролетерска дивизија и усташка Црна легија, водиле заједно борбу против четника Јездимира Дангића. Послератни кругови историчара су тврдили да је то била случајност, да су четнике у исто време напали и партизани и припадници Црне легије.
Немачки генерал Бадер је 31. марта извештавао:
'' На подручју источне Босне борба између Срба и Хрвата даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, муслимани и, на крају, банде које су се пробила из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем.'' [2]
У извештају генерала Бадера од 10 априла стоји:
''Четничка група Дангић је јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.'' [3]
Занимљиво је да је Тито, баш пред овај период када Бадер наводи да је било сарадње између партизанских снага и усташа, често извештавао Коминтерну о томе да има мањка наоружања.
5. марта 1942. он извештава Коминтерну:
''Нама недостаје муниције и ратног материјала због непрекидних борби. Молимо пошаљите хитно помоћ- ситација је озбиљна за наше јединице због недостатка ратног материјала. Ми сваке ноћи чекамо ваше авионе на Дурмитору. Вријеме је сада код нас лијепо. Валтер.'' [4]
Такође, Тито се жалио на исто и 18. марта у свом извештају Коминтерни:
''Код нас је ситација критична због недостатка муниције. Молимо учините све да нам се пошаље муниција и ратни материјал. Јавите можемо ли се надати и када. Валтер.'' [5]
Извесно је да им је била потребна муниција за борбу, те је то још један разлог више за ступање у сарадњу са усташама. Титова јасна намера за ово подручје се може видети већ и из његовог наређења од 8. фебруара 1942. године:
''Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.'' [6]
Тито између Хрвата и Немаца.
У првом делу овог мог рада под насловом ''Како су комунисти добили рат у Југославији'' писао сам о интересима великих сила и њиховом уделу у победи снага партизанског покрета. У другом делу, покушаћу да анализирам Титову политику према немачким нацистима, хрватским усташама и домобранима, пошто и то сматрам важним фактором победе партизанских снага над покретом ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Кренимо само од тога шта је био циљ партизанског покрета и саме КПЈ. Циљ сваке политичке партије је долазак на власт, а многе од њих ће се у томе користити свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Комунистичка партија Југославије се ни у чему не разликује од осталих политичких партија по том питању. Чланови комунистичке партије су углавном били људи које није занимала ни традиција, ни култура, ни обичаји, ни религија сопственог народа. За њих је постојала само једна култура, само један обичај, само један Бог а то је- Комунистичка партија. Комунистима није било важно ко ће им помоћи у остваривању њиховог циља, а југословенски комунисти су предњачили у томе. Још пре почетка Другог светског рата, они су се у иностранству састајали са представницима сепаратистичких покрета, пре свега усташким, ВМРО, црногорским зеленашима… Основни циљ им је свима био исти- рушење краљевине Југославије, само су им идеје уређења државе биле другачије. Њихова пропаганда састојала се у томе да се све нације у Југославији прикажу као жртве ''великосрпске'' политике, те су тај став преузели и комунисти. Сами оснивачи КПЈ, Филип Филиповић, Сима Марковић, Петко Милетић нису се слагали са антисрпском политиком коју им је наметала Коминтерна, те су сви под разним изговорима ликвидирани. Коминтерна је одлучила да на њихова места постави људе антисрпски расположене, а један од њих је био и Јосип Броз Тито. Схватили су да би подржавањем сепаратистичких покрета извукли велику корист, која би има помогла у остваривању њиховог циља. Примера ради, на 4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.'' [1]
Међутим, када је рат започео, схватили су да би отворена сарадња са својим предратним ''савезницима'' донела лошу репутацију у народу и одбијање грађана Југославије, највише Срба, да ступе у редове партизанског покрета. С друге стране, Срби, као најбројнији народ у Југославији, били су им најпотребнији, с обзиром да су од њих могли мобилисати највише људства. С тога су морали да се прикажу Србима као ослободиоци. Њихов план је био да Србима ''угурају'' у главу теорију да су они за сво време постојања Краљевине Југославије угњетавали друге народе, те да је сада време за ''братство'' и ''јединство''. Са друге стране, наставили су своју предратну пропаганду о томе да су остали народи Југославије под српским јармом, те да ће их ослободити од ''великосрпског хегемонизма''. Тито је водио такву политику, где је муслиманима и Хрватима, који су се налазили у редовима формација које су чиниле монструозне злочине над Србима, просто ''гледао кроз прсте'' те их ослобађао казне. На тим темељима је настала нова Југославије, прожета теоријом о ''братству'', ''јединству'', верској и националној ''толеранцији''.
У априлском рату комунисти нису активно учествовали као војна формација, али су њихови симпатизери вршили саботажу краљевске војске. Пошто је на снази био споразум између Совјетског савеза и Хитлерове Немачке, тако и југословенски комунисти нису сматрали немачке окупаторе непријатељима. Све до 22. јуна и почетка операције ''Барбароса''. Након тога, они издају проглас и позивају све народе Југославије у борбу за ослобођење. Тим актом показују да су одједном постали непријатељи са Немцима само због тога што је то исто постао и Совјетски савез. Опет, то је и по њих добар потез, са обзиром да народу треба да се представе као ослободиоци. Ипак, на територији Србије, више успеха је имала ЈВуО. Покрет ђенерала Драгољуба Михаиловића имао је добро упориште у народу, пошто су се позивали на стару српску традицију герилског ратовања и истицали потребу за рестаурацијом монархије. Народ је у Србији био већински опредељен за четнике, те стога комунисти ту нису имали значајније успехе. Њихове снаге ће учествовати у устанку који је избио 1941. године, те ће у неким нападима раме уз раме са четницима водити борбе против окупатора, док ће у неким ситуацијама повлачити своје одреде са фронта и остављати четнике ''на цедилу''. Након велике немачке офанзиве и слома устанка крајем 1941., Тито се са својим штабом повлачи у Рашку, а потом и у Босну. Њима борба са Немцима тешко пада, и они је схватају као нужност а не као потребу. Они нису учествовали у устанку због тога што име било стало до народа, због тога што су са њим саосећали, једини разлог је то што су се морали сврстати на страну оних који желе борбу, јер би у супртоном минимализовали своје шансе за успех. Подизањем устанка у Србији, они су изгубили ионако мали углед у народу, јер су те акције изазвале велик број жртава. Тито је увидевши то, знао да се мора прећи на други терен, и користити друга тактика.
Већи део рата Тито ће са штабом провести на територији НДХ, где ће и мобилисати највише бораца. Наиме, комунисти су од почетка борби и устанка Срба против усташког терора, гледали да придобију народ на своју страну, представљајући се као борци за њихову слободу. Опет, они не стају на страну прогоњених због својих осећања, већ из своје користи. Највише бораца Титовом покрету дале су територије попут Лике, Баније, Кордуна, Славоније и западне Босне, територије где су Срби масовно страдали од усташа. Ту је Титова тактика имала успехе. Људи који су у рату изгубили све, нису водили рачуна о томе да ли ће њихове акције донети ишта добро или лоше остатку народа. Политика их није занимала већ само егзистенција. Поред тога, комунисти су народу обећавали боље услове за живот и економске и привредне реформе.
Поставља се питање како су партизанске снаге успеле да се одрже на територији НДХ услед толиког броја непријатеља? Ако се зна да су поједини четнички команданти правили компромисе са Немцима, Италијанима и властима НДХ, да би се очували и спасли народ, како је партизански покрет успео да се очува? Јавна сарадња врха покрета са усташама и Немцима, знатно би урушила углед партизанског покрета и довела би до осипања трупа. Први разлог је политика сталног истицања карактера ''ослободилачке'' војске и ''антифашизма'', а други је то што су чланови покрета преговоре вршили у тајности. У јеку устанка, њима преговори нису били потребни, међутим, како су Немци заједно са усташама успели да устанак умире, услови за опстанак су били све тежи. Нема сумње да је долазило до нагодби и компромиса.Шта више, постоје подаци да је долазило и до сарадње. Први пут се тако нешто десило марта 1942. године у источној Босни, када су према извештају немачког генерала Бадера, партизанска 1. Пролетерска дивизија и усташка Црна легија, водиле заједно борбу против четника Јездимира Дангића. Послератни кругови историчара су тврдили да је то била случајност, да су четнике у исто време напали и партизани и припадници Црне легије.
Немачки генерал Бадер је 31. марта извештавао:
'' На подручју источне Босне борба између Срба и Хрвата даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, муслимани и, на крају, банде које су се пробила из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем.'' [2]
У извештају генерала Бадера од 10 априла стоји:
''Четничка група Дангић је јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.'' [3]
Занимљиво је да је Тито, баш пред овај период када Бадер наводи да је било сарадње између партизанских снага и усташа, често извештавао Коминтерну о томе да има мањка наоружања.
5. марта 1942. он извештава Коминтерну:
''Нама недостаје муниције и ратног материјала због непрекидних борби. Молимо пошаљите хитно помоћ- ситација је озбиљна за наше јединице због недостатка ратног материјала. Ми сваке ноћи чекамо ваше авионе на Дурмитору. Вријеме је сада код нас лијепо. Валтер.'' [4]
Такође, Тито се жалио на исто и 18. марта у свом извештају Коминтерни:
''Код нас је ситација критична због недостатка муниције. Молимо учините све да нам се пошаље муниција и ратни материјал. Јавите можемо ли се надати и када. Валтер.'' [5]
Извесно је да им је била потребна муниција за борбу, те је то још један разлог више за ступање у сарадњу са усташама. Титова јасна намера за ово подручје се може видети већ и из његовог наређења од 8. фебруара 1942. године:
''Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.'' [6]
