Po meni je samo suicid (van ratnih i svih sličnih dešavanja) muška, herojska smrt, i to čak i kad je čine žene, dakle apsolutno je nebitan pol. Skoro svako može da ode na front i izigrava prašinara, u današnjim uslovima kad se puca sa distance posebno, takodje svako može da brani familiju ako oseti da je ugrožena. Kad adrenalin proradi nestaje strah, to pričaju svi koji su bili na frontu. Nekad je bilo drugačije jer se ratovalo hladnim oružjem pa je stvarno kapiram bila frka da li će da te raspolute, poseku, izbodu, poseku itd. Danas sa snajperima i kalašnjikovima i artiljerijom i skrivanjem iza zgrade i drugih zaklona je to dosta ublaženo. Rat je precenjen, u sirijskom ratu najhrabriji je bio ISIL (koji ne podržavam) upravo zbog te samoubilačke ratničke crte kao i kod japanskih kamikaza. Ovi drugi, Kurdi i ostali, što su ih 'porazili' uz stotine hiljada vojnika i neprekidnu podršku američke avijacije nisu nikakvih junaci po meni.
Ali privatni suicid je najteža i po meni jedina herojska smrt, jer nema drugog razloga za to osim nekog ličnog motiva i potrebna su ogromna muda da neko sebi tek tako prospe mozak ili se obesi, baci pod voz, sa zgrade, iseče vene itd. Prosto je kontekst drugačiji. Mnogi od tih što su se junačili na frontu za to ne bi imali muda, grupna svest i kenjaža o otadžbini je nešto drugo. Na ispitu nihilizma se vidi ta 'muškost' i 'herojstvo', jer se zna i koji su religijski koncepti vezani za posthumno stanje samoubice, a i stigma koja pada na porodicu. Lako je ubijati i ubiti se sa ciljem i misijom, ali potrebna su najveća muda da neko to uradi iz pukog besmisla, iz nihilizma. Kad si skroz izgubljen i nema nikakve logike, to je hrabrost.
Dobar primer su (bez obzira na kontroverzu i da neko ne pomisli da podržavam šta su učinili, samo navodim primer) Eric Harris i Dylan Klebold koji su počinili napad na školu Columbine. Da neko isplanira i tek tako udje u školu i krene da puca na civile, znajući da će se na kraju ubiti - i to i uradi, hladnokrvno, uz to znajući šta će doslovno cela Amerika i svet misliti o tome i da to znači večnu stigmu i užas življenja za njihove porodice - to je hrabrost koja se graniči sa ludošću. Ali naravno nije popularno ni poželjno o tome tako pričati. Ipak to je moje mišljenje, za mene je klinka koja se poput Line Jelenković iz čista mira sa ortakinjom baci sa krova hrabrija od nekih tamo komandanata i vojnika što jurišaju i pucaju.
Za kriminal je takodje potrebna hrabrost, ali to je druga tema.
... trudi se ...
