"Vukodlak se zove čovek, u koga (po pripovetkama narodnim) posle smrti 40 dana uđe neki đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovek ne može povampiriti, već ako preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče pređe: zato svagda čuvaju mrtvaca da preko njega što ne pređe. Vukodlaci se obično pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mlogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a đekoji počnu kazivati da su ga đe noću vuđeli s pokrovom na ramenu) i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: zašto kažu da takovi ždrijebac neće, niti smije, preći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodise da ga iskopavaju, onda se skupe svi seljaci s glogovim koljem (zašto se on samo glogova koca boji: zato govore kad ga spomenu u kući: "na putu mu broć i glogovo trnje" – zašto su brotnjaci pokriveni glogovim trnjem), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čoveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu, a on se ugojio, naduo, i pocrvenjeo od ljudske krvi ("crven kao vampir"). Vukodlak dolazi kadšto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lepa i mlada) te spava s njome; i kažu da ono dete nema kostiju, koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnije i oko čardaka i koševa kukuruznije. "
Izvor: Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik, Beč, 1818.
Preneću i delove iz knjige Veselina Čajkanovića - "Stara srpska religija i mitologija"
Vampir je mrtvo telo koje je "oživelo" i ustalo iz groba i koje luta po okolini i "davi ljude po kućama i pije krv njihovu". To je dakle, preanimistički demon, "živi leš", "der lebende Leichnam" (upor. H.Naumann, Prim.G. 25 idd ).
...
U docnijem razvoju stvoreno je mlađe, animističko shvatanje, po kome iz groba izlazi samo vampirova duša, u obliku leptira, i onda se pretvara u šta hoće, u čoveka, u životinju (upor..., i Máhal, Nákres, 184), ili u kakav predmet(...). Dokaz za ovakvo shvatanje imamo u samoj etimologiji reči "vampir", ili (u Crno Gori, npr. SEZ, 48, 292, i u Bosni(...)) "lampir", koja je srodna sa rečju leptir, a leptir je poznata inkarnacija duše još iz najstarijih vremena (O.Gruppe, 802); pri uništavanju vampira vodi se računa o tome da leptir koji izađe iz vampira, bude spaljen, inače vampir neće biti uništen(...). Da je vampir duh, rezultira i iz verovanja da se on "može provući i kroz najmanju rupicu" (Vuk, Rječn., s.v. vukodlak) - ne doduše , kao "duh", nego u obliku kakve životinjice u kojoj se njegov duh materijalizovao.
U knjizi "Mit i religija u Srba" nalazi se poglavlje o ubijanju vampira. Čajkanović ovde navodi:
Ali dа li je nаš nаrod oduvek mislio dа se vаmpir može ubiti? Mi znаmo dа se religijskа shvаtаnjа mogu i dа promene; isto tаko, može se desiti dа u isto vreme, jedno pored drugog, postoje shvаtаnjа kojа jedno drugom protivureče. Težnjа dа se vаmpir glogovim kocem ubije pojаvilа se, po svoj prilici, docnije. Rаnije je nаš nаrod, izgledа, verovаo dа se vаmpir ne može ubiti, bаr ne tаkvim jednim sredstvom kаkvo je probаdаnje kocem, pа mаkаr tаj kolаc bio i od glogovine. Probаdаnje kocem nedovoljno je, jer dušа, vegetаtivnа dušа, kojа je vezаnа zа krv, zа srce, zа mišiće, zа utrobu, produžаvа dа postoji sve dotle dok bude trаjаo mа i nаjmаnji deo od svegа ovogа, i vаmpir će postojаti kаo tаkаv sve dotle dok bude postojаo mа i nаjmаnji deo njegovogа telа. Tek kаd od telа ostаnu sаmo kosti — tek tаdа otići će dušа nekudа, u opšte cаrstvo mrtvih, i neće nаm više dosаđivаti. Izgledа, dаkle, dа je nаš nаrod, zаbаdаjući u vаmpirа glogov kolаc, imаo prvobitno ne nаmeru dа gа ubije (jer je mogаo biti svestаn dа je to nemoguće), već dа gа mаgički prikuje, veže zа grob, dа spreči njegov izlаzаk iz grobа i njegove opаsne šetnje po okolini.
Skoro da se ovde govori o dva različita fenomena spojenih pod jednim imenom.
Jedno je živi mrtvac, u koje je ušao "neki đavolski duh", pa se on diže iz groba i zlostavlja ljude po selu. A ubija se glogovim kocem, tako što se zakuca za kovčeg, da se ne može pomaći iz njega.
Drugo je duša umrlog koja neće da se rastane sa ovim svetom, koja preko dana obitava u lešu a tokom noći izlazi i materijalizuje se u raznim oblicima, kao pokojnik, životinja, leptirica. Tome se na kraj staje spaljivanjem tela jer se tako duša u potpunosti oslobađa.
