Super se osecam. Imam osecaj da mi jos uvek ne veruju oni koji treba da mi veruju da je za mene nemoguc zivot u Uzicu, i jos manje mi veruju da ja nemam nista sto me veze sa mojim roditeljima, imamo vrlo suprotstavljene stavove moji mama, tata, brat i ja, i imam veliki osecaj da mi to jos uvek u potpunosti niko ne veruje, misle da je to moj hir kad hocu da se odselim, a sa druge strane ne znaju da ja necu nista promeniti u osnovi tim mojim odlskom, ja sam oduvek odlazila i dolazila.I necu ni da promenim nista u odnosima sa njima, nije to moje bezanje u inat njima ili neko razilazenje zauvek, nego jednostavan odlazak kao i do sada.
I jos zamislite koji je osecaj kad mene, prvu damu asfalta stave u ovu poziciju, iz cista mira uhvate moju mama njena sestra i sestrin muz koji su za nju nevidjen autoritet i ima strahopostovanje prema njima i kazu "Sto je mala (to za mene) digla nos? Do kad ona misli da bude u Beogradu? I sta ona vise uci?????", da ne pominjem ono nekadasnje "Sta ce detetu takva kosa, osisajte je do glave!", i nije samo ona, nego i moja rodjaka kojoj sam prakticno ja namestila sve sto je dobila dobro u zivotu zato sto sam rekla Arkanu da najvise volim nju, vise nego mamu i tatu, pa je onda on sve namestio za nju, cak i ona se ubacila u taj fazon "Sto je mala digla nos?". Je l treba mozda ja da znam zasto sam digla nos ili mozda oni treba da znaju bolje od mene sto sam ja digla nos? A to nije nikakvo dizanje nosa nego sam ja takva od rodjenja, a to sto su oni mislili svi ako kriju neke stvari od mene da cu se ja pretvoriti u obicnu devojku, to je njihov problem.
