Kako se odnositi prema psihički obolelom...

[Lexa]

... koji nije u stanju da prizna da ima problem i nikada nije dijagnostikovan, ali je skoro svakoj osobi koja ga/je poznaje jasno kao dan da nešto nije u redu? Šta činiti u takvim slučajevima, šta učiniti ako takva osoba ugrožava druge ljude svojim ponašanjem, a i dalje nema dijagnoze? Možda ima neki sos telefon

Šta ako duševno obolela osoba ucenjuje i manipuliše, pravi strašno loše poteze u životu (po sebe i po druge), dovodi do bankrota, ugrožava imovinu i psihičko zdravlje ljudi koji su oko nje, i ako niko nije u stanju u tome da je spreči jer svakako ne priznaje da ima problem? Pustiti takvu osobu da potone još dublje? Da li je "moralno prihvatljivo" i da li je uopšte moguće prisiliti je na kakav pregled?

Ovakve situacije su, čini mi se, česte ovde, a izuzetno teške i dugotrajne. Imate li iskustva ili predloge?

 

[Love Hater]

Izbegavati

 

[gost 15307]

koliko znam u odredjenim okolnostima obitelj moze takvu osobu bukvalno...prisiliti...zakonski
da pristane na psihijatrijsku procjenu...a to dalje vuce neke druge stvari...
al to ce najbolje znati objasniti neki psihijatar, psiholog ili socijalni radnik...ovdje ili u rl

 

[Lexa]

Izbegavati

Pretpostavimo da izbegavanje nije opcija zato što
1. živi u istoj kući sa drugim ljudima
2. bolest je takvog tipa da bukvalno insistira na pažnji, zahteva je u enormnim količinama, ne spava više od par sati noću pa zahteva pažnju i kada umorni imaju potrebu da spavaju pre posla (dakle budi iz sna), a ako ne dobije neophodnu pažnju postaje histerična, agresivna, vrišti i izaziva svađe.

Dodajmo tome još da obolela osoba zapravo ima vlasništvo nad pomenutom kućom, izbacuje ostale napolje kada nisu "poslušni" i, uopšte, ljudi zavise od takve osobe (deca, na primer). Sa druge strane, ti ljudi osećaju i odgovornost prema njoj, ali bi da spasu sopstveni život.

 

[gost 343533]

... koji nije u stanju da prizna da ima problem i nikada nije dijagnostikovan, ali je skoro svakoj osobi koja ga/je poznaje jasno kao dan da nešto nije u redu? Šta činiti u takvim slučajevima, šta učiniti ako takva osoba ugrožava druge ljude svojim ponašanjem, a i dalje nema dijagnoze? Možda ima neki sos telefon

Šta ako duševno obolela osoba ucenjuje i manipuliše, pravi strašno loše poteze u životu (po sebe i po druge), dovodi do bankrota, ugrožava imovinu i psihičko zdravlje ljudi koji su oko nje, i ako niko nije u stanju u tome da je spreči jer svakako ne priznaje da ima problem? Pustiti takvu osobu da potone još dublje? Da li je "moralno prihvatljivo" i da li je uopšte moguće prisiliti je na kakav pregled?

Ovakve situacije su, čini mi se, česte ovde, a izuzetno teške i dugotrajne. Imate li iskustva ili predloge?

Pa nisam sigurna da za ovo postoji dijagnoza....
Osobi nesto fali i ako zeli da se leci... psihoanalizom moze da se dodje do korena konfliata- mozda cak i u ranom detinjstvu^^

Haha,zvucim kao neki psiholog... Ako je osoba destruktivna za sebe i okolinu- porodica treba da bude slozna i da sto manje "moci" i autoriteta toj osobi.
Ne dopustiti da ta osoba upravlja finansijama, donosi vazne odluke...itd.

Mozda osoba tada shvati da nesto nije u redu i prijavi se na "lecenje" ...

 

[gost 343533]

Pretpostavimo da izbegavanje nije opcija zato što
1. živi u istoj kući sa drugim ljudima
2. bolest je takvog tipa da bukvalno insistira na pažnji, zahteva je u enormnim količinama, ne spava više od par sati noću pa zahteva pažnju i kada umorni imaju potrebu da spavaju pre posla (dakle budi iz sna), a ako ne dobije neophodnu pažnju postaje histerična, agresivna, vrišti i izaziva svađe.

Dodajmo tome još da obolela osoba zapravo ima vlasništvo nad pomenutom kućom, izbacuje ostale napolje kada nisu "poslušni" i, uopšte, ljudi zavise od takve osobe (deca, na primer). Sa druge strane, ti ljudi osećaju i odgovornost prema njoj, ali bi da spasu sopstveni život.

Samo slozna porodica koja ce izopstiti tu osobu iz svog kruga....

Najgore sto moze da se dogodi je dopustiti da ta poremecena osoba, koja maltretira svoje bliznje- MOZE da manipulise ostalim ukucanima na osnovu imovine tipa- izbacicu vas iz kuce itd.

Zato je milion puta bolja opcija imati alternativu i discantirati se od te osobe.... Znam, nije lako,ali alternativa uvek postoji i - sreca prati hrabre

 

[Arianna]

a jel pomazu razgovori?
nesigurna je i trazi ljubav

 

[Love Hater]

Pretpostavimo da izbegavanje nije opcija zato što
1. živi u istoj kući sa drugim ljudima
2. bolest je takvog tipa da bukvalno insistira na pažnji, zahteva je u enormnim količinama, ne spava više od par sati noću pa zahteva pažnju i kada umorni imaju potrebu da spavaju pre posla (dakle budi iz sna), a ako ne dobije neophodnu pažnju postaje histerična, agresivna, vrišti i izaziva svađe.

Dodajmo tome još da obolela osoba zapravo ima vlasništvo nad pomenutom kućom, izbacuje ostale napolje kada nisu "poslušni" i, uopšte, ljudi zavise od takve osobe (deca, na primer). Sa druge strane, ti ljudi osećaju i odgovornost prema njoj, ali bi da spasu sopstveni život.

auuuu to je zayebana situacija zao mi je


Moj cale je malo zivcan ali podnosljivo

 

[gost 343533]

a jel pomazu razgovori?
nesigurna je i trazi ljubav

Tu pomaze samo da osoba dozivi potpuni krah- finansijski i socijalni, da bi shvatila da nesto nije u redu s njom...

Ovako,ako je ljudi okolo trpe i povladjuju joj- bice ok za nju i nastavice takvo ponasanje...

 

[Бранчез]

Уколико угрожава друге, јесте морално одвести га на преглед. Рекао бих чак и силом.

 

[Lexa]

Ovako,ako je ljudi okolo trpe i povladjuju joj- bice ok za nju i nastavice takvo ponasanje...

Mda, to je najveći problem. Inače

Pa nisam sigurna da za ovo postoji dijagnoza....

Mislim da je dijagnoza manična depresija, tj. prilično sam sigurna ali doktor nisam samo koristim gugl

Ja sma imala sličnu situaciju sa babom i šizofrenijom ali je moja situacija toliko lakša bila što ona nije imala pravnu sposobnost i dijagnoza joj je postavljena odavno..... ovo što gledam je daleko opasnije i groznije po ostaale. A šteta i za tu osobu, nije toliko stara.

 

[gost 343533]

Mda, to je najveći problem. Inače

Mislim da je dijagnoza manična depresija, tj. prilično sam sigurna ali doktor nisam samo koristim gugl

Ja sma imala sličnu situaciju sa babom i šizofrenijom ali je moja situacija toliko lakša bila što ona nije imala pravnu sposobnost i dijagnoza joj je postavljena odavno..... ovo što gledam je daleko opasnije i groznije po ostaale. A šteta i za tu osobu, nije toliko stara.

Raspitajte se sta zakonski moze da se uradi...tj. koliko ja znam,osoba mora sama da bude volja da se leci...ali ako je neka patologija u pitanju- mozda je drugacije...

Ne znam kolikoimas godina,ali na kraju svi moraju da se snalaze za sebe..i pokusaju da budu nezavisni...

 

[kami83]

Ako je u pitanju muskarac, i ako je toliko usiljen, pretiti mu fizickom silom, takvi samo silu postuju, bez obzira sto su sizofrenicari.

 

[kami83]

Mda, to je najveći problem. Inače

Mislim da je dijagnoza manična depresija, tj. prilično sam sigurna ali doktor nisam samo koristim gugl

Ja sma imala sličnu situaciju sa babom i šizofrenijom ali je moja situacija toliko lakša bila što ona nije imala pravnu sposobnost i dijagnoza joj je postavljena odavno..... ovo što gledam je daleko opasnije i groznije po ostaale. A šteta i za tu osobu, nije toliko stara.

Pa ako je manicna depresija, to onda znaci da je on racionalan sve vreme i svestan svojih postupaka, ja mislio da je neka sizofrenija u pitanju. U tom slucaju, fizicka sila je jos normalnije resenje, jer tek ako je pa neko racionalan svo vreme, nema izgovora za nasilnicko ponasanje.

 

[hirajgoagain]

nek ide neko od ukucana kod psihologa/psihijatra ili soc. radnika mada pre psih. pa nek isprica
da nije neki alchajmer mozda, nemam pojma samo pogadjam

 

[kami83]

nek ide neko od ukucana kod psihologa/psihijatra ili soc. radnika mada pre psih. pa nek isprica
da nije neki alchajmer mozda, nemam pojma samo pogadjam

Pa ako ne umeju da dijagnostifikuju alchajmera, nasi lekari su onda gori nego sto sam mislio. Nije valjda to...

 

[Lexa]

Ma koji lekari, to nije išlo kod lekara 30 godina... ko će je sad naterati.
Pije isključivo lekove koje sama odabere. Jedno vreme sam mislila da se navukla na diazepam al' nije to, neka je žešća psihoza u pitanju.

 

[kami83]

Ma koji lekari, to nije išlo kod lekara 30 godina... ko će je sad naterati.
Pije isključivo lekove koje sama odabere. Jedno vreme sam mislila da se navukla na diazepam al' nije to, neka je žešća psihoza u pitanju.

Za gusu, pa kod lekara.

 

[hirajgoagain]

nek idu oni kod nekog

 

[Џорџи]

... koji nije u stanju da prizna da ima problem i nikada nije dijagnostikovan, ali je skoro svakoj osobi koja ga/je poznaje jasno kao dan da nešto nije u redu? Šta činiti u takvim slučajevima, šta učiniti ako takva osoba ugrožava druge ljude svojim ponašanjem, a i dalje nema dijagnoze? Možda ima neki sos telefon

Šta ako duševno obolela osoba ucenjuje i manipuliše, pravi strašno loše poteze u životu (po sebe i po druge), dovodi do bankrota, ugrožava imovinu i psihičko zdravlje ljudi koji su oko nje, i ako niko nije u stanju u tome da je spreči jer svakako ne priznaje da ima problem? Pustiti takvu osobu da potone još dublje? Da li je "moralno prihvatljivo" i da li je uopšte moguće prisiliti je na kakav pregled?

Ovakve situacije su, čini mi se, česte ovde, a izuzetno teške i dugotrajne. Imate li iskustva ili predloge?

pusaci

 

[Borac za prava zivotinja]

Tu pomaze samo da osoba dozivi potpuni krah- finansijski i socijalni, da bi shvatila da nesto nije u redu s njom...

Ovako,ako je ljudi okolo trpe i povladjuju joj- bice ok za nju i nastavice takvo ponasanje...

Finansijski i socijalni krah nikome ne pomaže a naročito ne bolesnim ljudima. I naročito ne njihovoj porodici.
"Da bi shvatila da nešto nije u redu sa njom" su prazne reči, jer - ako do sada nije shvatila - ne bi ni tada. Ako pak misliš da će joj ugrožena ezistencija pomoći da se preko noći opasulji i preduzme korake ka samoizlečenju - i tu se varaš: ovakva osoba će "shvatiti" samo da su se "svi urotili protiv nje". A samozlečenje bez medikamenata i psihoterapije nije moguće. Od karaktera bolesti/poremećaja i njenih faza zavisi kako će nadalje reagovati: povlačenjem u sebe, depresijom, pokušajem samoubistva, ili agresivnošću.
........................................................................

Profil koji je Lexa dala vrlo je sličan sa nekim koga ja poznajem.
Evo profila:
Osoba u poznijim godinama,
decenijama u invalidskoj penziji, pri čemu se dijagnoza drži u strogoj tajnosti jer je "sramota" biti psihički oboleo. Porodica, naviknuta da ćuti i otrpi sve epizode, obraća se lekaru tek kada zagusti. Postoje 2 moguća znaka da je doteralo cara do duvara:
1) Kada osoba dobije psihotične epizode (ima audio i vizuelne halucinacije) ili je preterano agresivna
2) Kada se potpuno izoluje: iz logoreje pređe u ćutanje, odbija hranu i ponaša se kao da je na samrti.
Osoba je lenja i aljkava. Ne kuva se redovno, deci se oduvek preskaču rođendani, kao i sva kućna okupljanja i slavlja jer zahtevaju njen fizički i mentalni angažman. Izgovor je finansijske prirode, čak i kada takav problem realno ne postoji, ili pozivanje na umor, bolove u rukama, nogama, leđima. Suština je zapravo u izbegavanju većeg broja uljeza sa strane, odnosno potencijalnih neprijatelja koji kuju zaveru protiv nje. Vremenom se porodica izoluje a najviše strada supruga/supružnik koji - nažalost - postaje žrtva nekog vida stokholmskog sindroma.
"Rade" se samo poslovi koji predstavljaju rutinu: ubacivanje veša u mašinu (pri čemu se zaboravi deterdžent ili se uključi pogrešan program), spremanje nekog jednostavnog jela (i to svega jedanput, dvaput nedeljnoi), bez zadovoljstva u spremanju i bez koncentracije pa jelo često zagoreva, a ostali kućni poslovi su "bespotrebni" ili protumačeni kao žrtva i čist gubitak vremena.
Osoba traži emotivno uporište najčešće u bračnom partneru koji mora da ispuni sve zadatke, počevši od finansijske sigurnosti, preko svakodnevnih obaveza (nabavke, kuvanje) pa sve do zahtevanja da partner/ka non stop bude prisutan/na. U cilju održavanja tog parazitskog odnosa, koristi se manipulacijama: laskanjima, traženju da partner/ka pomaže u kupanju, pranju kose, seckanju noktiju, uspavljivanju, činjenju rutinskih stvari itd. ... pa takva osoba sa strane izgleda kao veliko razmaženo dete. Čak i obična zamena sijalice postaje težak posao koji osoba ne može sama.
Pažnja je rasuta; vreme se provodi u izležavanju, ili u gledanju tv, pri čemu se odgledano (ili pročitano u novinama ili knjizi) često tumači na svojstveno nelogičan način.
Zanimljivo, ali moć ubeđivanja je velika, pa okolina koja najviše vremena provede sa tom osobom, najčešće i sama počne da veruje u stvari koje od nje svakodnevno sluša.
Povremeno će ulaziti u konfilkt sa spoljnim svetom, prenaglašeno i agresivno, zbog sitnica ili stvari koje samo on/ona doživljava kao atak na svoju ličnost. (Pod atakom na ličnost ovde podrazumevam i čuvanje svog terena, odnosno nedozvoljavanje da neko, ko joj nije drag, postane previše drag osobi od koje egzistencijalno zavisi).
Ritam spavanja je poremećen, pa bolesna osoba zahteva slušaoca i tokom noći, kada drži tirade o svojoj neshvaćenoj inteligenciji, nepogrešivosti, lepoti i veličini ... ali, kada oseti da se slušalac opire ili izmiče, pribegava taktici izliva doziranih nežnosti.
Glavna karakteristika je sebičnost, pri čemu će stalno insistirati na svojoj ulozi žrtve koja je mnogo pružila porodici, koja misli samo na druge i sebi je poslednja rupa na svirali. Za tu karakteristiku vezan je nedostatak empatije (potpuni ili delimičan): sve mu/joj odgovara dok ima odgovarajući estetski naboj, sve služi za paradiranje. Npr, papagaj je kupljen zato što se lepo uklapa u ambijent, i ako se razboli, osoba ne može, nema vremena ili joj emotivno teško pada da se bavi njegovom bolešću. Odgovornost i obavezu će prebaciti na drugoga.
Druga osobina: nedostatak samokritičnosti. Osoba je uvek u pravu. Ne koristi reč izvini. Odbija da prizna grešku. Ako to i učini, nije iskrena. Banalan primer: tokom ručka slučajno razbije čašu, ali čaša je bila pretanka ili već naprsla, ili je neko drugi kriv zato što se čaša razbila, pri čemu samopravdanje nema kraja čak i kada niko ne insistira na pravdanju. Manje banalan primer: dete ili unuče se povredi zbog njegove/njene nepažnje, ali se to desilo "zato što je dete tvrdoglavo i nemirno".

Dijagnozu ne znam, ali rekla bih - kao laik koji je ponešto čitao iz stručne literature - da je reč o narcisoidnom poremećaju ličnosti, u kombinaciji sa manično depresivnom psihozom, ukoliko je takva kombinacija uopšte moguća.
Ako jeste, tu nema rešenja - zbog narcisoidnog poremećaja.
Ponekad je ovaj poremećaj vrlo dobro sakriven i godinama nije upadljiv.

 

[dobra predskazanja]

pobeci.

 

[gost 343533]

Finansijski i socijalni krah nikome ne pomaže a naročito ne bolesnim ljudima. I naročito ne njihovoj porodici.
"Da bi shvatila da nešto nije u redu sa njom" su prazne reči, jer - ako do sada nije shvatila - ne bi ni tada. Ako pak misliš da će joj ugrožena ezistencija pomoći da se preko noći opasulji i preduzme korake ka samoizlečenju - i tu se varaš: ovakva osoba će "shvatiti" samo da su se "svi urotili protiv nje". A samozlečenje bez medikamenata i psihoterapije nije moguće. Od karaktera bolesti/poremećaja i njenih faza zavisi kako će nadalje reagovati: povlačenjem u sebe, depresijom, pokušajem samoubistva, ili agresivnošću.

........................................................................

Profil koji je Lexa dala vrlo je sličan sa nekim koga ja poznajem.
Evo profila:
Osoba u poznijim godinama,
decenijama u invalidskoj penziji, pri čemu se dijagnoza drži u strogoj tajnosti jer je "sramota" biti psihički oboleo. Porodica, naviknuta da ćuti i otrpi sve epizode, obraća se lekaru tek kada zagusti. Postoje 2 moguća znaka da je doteralo cara do duvara:
1) Kada osoba dobije psihotične epizode (ima audio i vizuelne halucinacije) ili je preterano agresivna
2) Kada se potpuno izoluje: iz logoreje pređe u ćutanje, odbija hranu i ponaša se kao da je na samrti.
Osoba je lenja i aljkava. Ne kuva se redovno, deci se oduvek preskaču rođendani, kao i sva kućna okupljanja i slavlja jer zahtevaju njen fizički i mentalni angažman. Izgovor je finansijske prirode, čak i kada takav problem realno ne postoji, ili pozivanje na umor, bolove u rukama, nogama, leđima. Suština je zapravo u izbegavanju većeg broja uljeza sa strane, odnosno potencijalnih neprijatelja koji kuju zaveru protiv nje. Vremenom se porodica izoluje a najviše strada supruga/supružnik koji - nažalost - postaje žrtva nekog vida stokholmskog sindroma.
"Rade" se samo poslovi koji predstavljaju rutinu: ubacivanje veša u mašinu (pri čemu se zaboravi deterdžent ili se uključi pogrešan program), spremanje nekog jednostavnog jela (i to svega jedanput, dvaput nedeljnoi), bez zadovoljstva u spremanju i bez koncentracije pa jelo često zagoreva, a ostali kućni poslovi su "bespotrebni" ili protumačeni kao žrtva i čist gubitak vremena.
Osoba traži emotivno uporište najčešće u bračnom partneru koji mora da ispuni sve zadatke, počevši od finansijske sigurnosti, preko svakodnevnih obaveza (nabavke, kuvanje) pa sve do zahtevanja da partner/ka non stop bude prisutan/na. U cilju održavanja tog parazitskog odnosa, koristi se manipulacijama: laskanjima, traženju da partner/ka pomaže u kupanju, pranju kose, seckanju noktiju, uspavljivanju, činjenju rutinskih stvari itd. ... pa takva osoba sa strane izgleda kao veliko razmaženo dete. Čak i obična zamena sijalice postaje težak posao koji osoba ne može sama.
Pažnja je rasuta; vreme se provodi u izležavanju, ili u gledanju tv, pri čemu se odgledano (ili pročitano u novinama ili knjizi) često tumači na svojstveno nelogičan način.
Zanimljivo, ali moć ubeđivanja je velika, pa okolina koja najviše vremena provede sa tom osobom, najčešće i sama počne da veruje u stvari koje od nje svakodnevno sluša.
Povremeno će ulaziti u konfilkt sa spoljnim svetom, prenaglašeno i agresivno, zbog sitnica ili stvari koje samo on/ona doživljava kao atak na svoju ličnost. (Pod atakom na ličnost ovde podrazumevam i čuvanje svog terena, odnosno nedozvoljavanje da neko, ko joj nije drag, postane previše drag osobi od koje egzistencijalno zavisi).
Ritam spavanja je poremećen, pa bolesna osoba zahteva slušaoca i tokom noći, kada drži tirade o svojoj neshvaćenoj inteligenciji, nepogrešivosti, lepoti i veličini ... ali, kada oseti da se slušalac opire ili izmiče, pribegava taktici izliva doziranih nežnosti.
Glavna karakteristika je sebičnost, pri čemu će stalno insistirati na svojoj ulozi žrtve koja je mnogo pružila porodici, koja misli samo na druge i sebi je poslednja rupa na svirali. Za tu karakteristiku vezan je nedostatak empatije (potpuni ili delimičan): sve mu/joj odgovara dok ima odgovarajući estetski naboj, sve služi za paradiranje. Npr, papagaj je kupljen zato što se lepo uklapa u ambijent, i ako se razboli, osoba ne može, nema vremena ili joj emotivno teško pada da se bavi njegovom bolešću. Odgovornost i obavezu će prebaciti na drugoga.
Druga osobina: nedostatak samokritičnosti. Osoba je uvek u pravu. Ne koristi reč izvini. Odbija da prizna grešku. Ako to i učini, nije iskrena. Banalan primer: tokom ručka slučajno razbije čašu, ali čaša je bila pretanka ili već naprsla, ili je neko drugi kriv zato što se čaša razbila, pri čemu samopravdanje nema kraja čak i kada niko ne insistira na pravdanju. Manje banalan primer: dete ili unuče se povredi zbog njegove/njene nepažnje, ali se to desilo "zato što je dete tvrdoglavo i nemirno".

Dijagnozu ne znam, ali rekla bih - kao laik koji je ponešto čitao iz stručne literature - da je reč o narcisoidnom poremećaju ličnosti, u kombinaciji sa manično depresivnom psihozom, ukoliko je takva kombinacija uopšte moguća.
Ako jeste, tu nema rešenja - zbog narcisoidnog poremećaja.
Ponekad je ovaj poremećaj vrlo dobro sakriven i godinama nije upadljiv.

Na prvom mestu- distancirati se,odseliti...i odrzavati kontakt koliko je to ne ugrozava tebe... na pr.ako ti je majka-naravno da ne zelis da prekkines kontakt s njom....
Kapiram da je ta opcija trenutno neizvodnjiva, inace bi vec bila preuzeta...

Ko zna kako nasi zakoni funkcionisu, ali mozda pomogne ako kazes da je vec bilo psihickih oboljenja u porodici,i da se kod osobe sasvim izvesno ispoljila ta genetika predispozicija.

 

[gost 15307]

Na prvom mestu- distancirati se,odseliti...i odrzavati kontakt koliko je to ne ugrozava tebe... na pr.ako ti je majka-naravno da ne zelis da prekkines kontakt s njom....
Kapiram da je ta opcija trenutno neizvodnjiva, inace bi vec bila preuzeta...

Ko zna kako nasi zakoni funkcionisu, ali mozda pomogne ako kazes da je vec bilo psihickih oboljenja u porodici,i da se kod osobe sasvim izvesno ispoljila ta genetika predispozicija.

od majke se ne bjezi...tj ako je u pitanju tako blizak rod
nema tu bjezanja...od sebe pobjeci ne mozemo
ali mozemo biti racionalni i traziti pomoc; pravnu i medicinsku...
jer takva osoba najcesce nije u stanju voditi racuna o sebi
za ovo, koliko znam, postoje mehanizmi
samo ih se mora pokrenuti
sto samo po sebi takodjer nije ni jednostavno, ni bezbolno
za citavu obitelj
al ako je vec dotle doslo...ako senije odreagiralo kad se zaista moglo nesto
korisno uraditi...onda tako mora i treba

 

[Lexa]

Finansijski i socijalni krah nikome ne pomaže a naročito ne bolesnim ljudima. I naročito ne njihovoj porodici.
"Da bi shvatila da nešto nije u redu sa njom" su prazne reči, jer - ako do sada nije shvatila - ne bi ni tada. Ako pak misliš da će joj ugrožena ezistencija pomoći da se preko noći opasulji i preduzme korake ka samoizlečenju - i tu se varaš: ovakva osoba će "shvatiti" samo da su se "svi urotili protiv nje". A samozlečenje bez medikamenata i psihoterapije nije moguće. Od karaktera bolesti/poremećaja i njenih faza zavisi kako će nadalje reagovati: povlačenjem u sebe, depresijom, pokušajem samoubistva, ili agresivnošću.
........................................................................

Profil koji je Lexa dala vrlo je sličan sa nekim koga ja poznajem.
Evo profila:
Osoba u poznijim godinama,
decenijama u invalidskoj penziji, pri čemu se dijagnoza drži u strogoj tajnosti jer je "sramota" biti psihički oboleo. Porodica, naviknuta da ćuti i otrpi sve epizode, obraća se lekaru tek kada zagusti. Postoje 2 moguća znaka da je doteralo cara do duvara:
1) Kada osoba dobije psihotične epizode (ima audio i vizuelne halucinacije) ili je preterano agresivna
2) Kada se potpuno izoluje: iz logoreje pređe u ćutanje, odbija hranu i ponaša se kao da je na samrti.
Osoba je lenja i aljkava. Ne kuva se redovno, deci se oduvek preskaču rođendani, kao i sva kućna okupljanja i slavlja jer zahtevaju njen fizički i mentalni angažman. Izgovor je finansijske prirode, čak i kada takav problem realno ne postoji, ili pozivanje na umor, bolove u rukama, nogama, leđima. Suština je zapravo u izbegavanju većeg broja uljeza sa strane, odnosno potencijalnih neprijatelja koji kuju zaveru protiv nje. Vremenom se porodica izoluje a najviše strada supruga/supružnik koji - nažalost - postaje žrtva nekog vida stokholmskog sindroma.
"Rade" se samo poslovi koji predstavljaju rutinu: ubacivanje veša u mašinu (pri čemu se zaboravi deterdžent ili se uključi pogrešan program), spremanje nekog jednostavnog jela (i to svega jedanput, dvaput nedeljnoi), bez zadovoljstva u spremanju i bez koncentracije pa jelo često zagoreva, a ostali kućni poslovi su "bespotrebni" ili protumačeni kao žrtva i čist gubitak vremena.
Osoba traži emotivno uporište najčešće u bračnom partneru koji mora da ispuni sve zadatke, počevši od finansijske sigurnosti, preko svakodnevnih obaveza (nabavke, kuvanje) pa sve do zahtevanja da partner/ka non stop bude prisutan/na. U cilju održavanja tog parazitskog odnosa, koristi se manipulacijama: laskanjima, traženju da partner/ka pomaže u kupanju, pranju kose, seckanju noktiju, uspavljivanju, činjenju rutinskih stvari itd. ... pa takva osoba sa strane izgleda kao veliko razmaženo dete. Čak i obična zamena sijalice postaje težak posao koji osoba ne može sama.
Pažnja je rasuta; vreme se provodi u izležavanju, ili u gledanju tv, pri čemu se odgledano (ili pročitano u novinama ili knjizi) često tumači na svojstveno nelogičan način.
Zanimljivo, ali moć ubeđivanja je velika, pa okolina koja najviše vremena provede sa tom osobom, najčešće i sama počne da veruje u stvari koje od nje svakodnevno sluša.
Povremeno će ulaziti u konfilkt sa spoljnim svetom, prenaglašeno i agresivno, zbog sitnica ili stvari koje samo on/ona doživljava kao atak na svoju ličnost. (Pod atakom na ličnost ovde podrazumevam i čuvanje svog terena, odnosno nedozvoljavanje da neko, ko joj nije drag, postane previše drag osobi od koje egzistencijalno zavisi).
Ritam spavanja je poremećen, pa bolesna osoba zahteva slušaoca i tokom noći, kada drži tirade o svojoj neshvaćenoj inteligenciji, nepogrešivosti, lepoti i veličini ... ali, kada oseti da se slušalac opire ili izmiče, pribegava taktici izliva doziranih nežnosti.
Glavna karakteristika je sebičnost, pri čemu će stalno insistirati na svojoj ulozi žrtve koja je mnogo pružila porodici, koja misli samo na druge i sebi je poslednja rupa na svirali. Za tu karakteristiku vezan je nedostatak empatije (potpuni ili delimičan): sve mu/joj odgovara dok ima odgovarajući estetski naboj, sve služi za paradiranje. Npr, papagaj je kupljen zato što se lepo uklapa u ambijent, i ako se razboli, osoba ne može, nema vremena ili joj emotivno teško pada da se bavi njegovom bolešću. Odgovornost i obavezu će prebaciti na drugoga.
Druga osobina: nedostatak samokritičnosti. Osoba je uvek u pravu. Ne koristi reč izvini. Odbija da prizna grešku. Ako to i učini, nije iskrena. Banalan primer: tokom ručka slučajno razbije čašu, ali čaša je bila pretanka ili već naprsla, ili je neko drugi kriv zato što se čaša razbila, pri čemu samopravdanje nema kraja čak i kada niko ne insistira na pravdanju. Manje banalan primer: dete ili unuče se povredi zbog njegove/njene nepažnje, ali se to desilo "zato što je dete tvrdoglavo i nemirno".

Dijagnozu ne znam, ali rekla bih - kao laik koji je ponešto čitao iz stručne literature - da je reč o narcisoidnom poremećaju ličnosti, u kombinaciji sa manično depresivnom psihozom, ukoliko je takva kombinacija uopšte moguća.
Ako jeste, tu nema rešenja - zbog narcisoidnog poremećaja.
Ponekad je ovaj poremećaj vrlo dobro sakriven i godinama nije upadljiv.

Fantastično se uklapa u moju priču sam manično-depresivni poremećaj izaziva narcisoidno ponašanje (manični deo), to sam pročitala na mnogo mesta, tako da je možda dovoljan on sma po sebi da bi se osoba ovako ponašala. 99% stvari iz ovog opisa odgovaraju u potpunosti.