- Poruka
- 392.800
Zdravstvena služba u Srbiji počinje da se uvodi i organizuje tek od Hatišerifa iz 1830. godine. U početku je bila u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova (1835), potom Ministarstva prosvete, a popečitelj je bio u isto vreme „vrhovni nadziratelj karantina u Srbiji”.
Od 1837. godine radio je i „Špitaljski fundus” (bolesnički fond) na poboljšanju zdravstvenih prilika u zemlji
Država u povoju, vladar nepismen, narod sujeveran. Prvi diplomirani lekar došao je u Srbiju 1820, ali već 1837. godine bilo ih je 18. Prva bolnica i apoteka otvoreni su u Šapcu (1826), potom u svim većim mestima, a „špitalj palilulski” sa 100 bolesničkih mesta bio je najveći i najbolji u zemlji.
Ucestale epidemije kolere i kuge u Turskoj koje nisu mimoilazile ni daleko naprednije zemlje Evrope (Austriju – 1831, 1836; Francusku – 1832; Italiju – 1836), prinudile su kneza da ubrza rad na uređenju sanitetskih ustanova. Njega je na to posredno nagonila i Austrija, koja je u vreme pojave epidemija u Turskoj zatvarala granicu.
Tridesetih godina 19. veka kneževinu su zahvatile tri epidemije kolere i kuge: 1831, 1836. i 1837. godine. Sve tri epidemije unete su iz Ugarske i Turske. One nisu zatekle Srbiju nespremnu: knez je izgradio na srpsko-turskoj granici sedam karantina i devet sastanaka, prema austrijskim uzorima, i odštampao tri brošure u vidu uputstava za lečenje od kolere i kuge. Karantin u Aleksincu, na Carigradskom drumu, bio je najuređeniji jer je tuda išao najveći promet dobara i ljudi.
Čim se kuga pojavila u Turskoj 1836, knez je odmah preduzeo hitne mere: izveo je vojsku na granicu, a karantinski period podigao na šest nedelja. Avrama Petronijevića postavio je za glavnog nadziratelja srpsko-turske granice i naredio mu: „Prebudite tamo i čuvajte, ama da ni vrana ne preleti!” Kugu nisu prenele vrane, već turski nizami koji su dolazili u Beogradsku tvrđavu u proleće 1837. godine. Jedan vojnik je umro u Aleksinačkom kontumacu, a jedan na putu do Beograda, ostali su se nekako dokopali beogradske tvrđave. Lekar, koji je pregledao oba mrtva turska vojnika, nije prepoznao čumu, a beogradski vezir je krio šta se potom dešavalo u tvrđavi. Iz straha da se kuga ne proširi iz tvrđave u beogradsku varoš, knez je opseo Beograd jakom stražom i odsekao ga od sveta, usled čega je došao u sukob s beogradskim vezirom. Na sreću, kuga je poštedela i Turke i Srbe u Beogradu.
Prva srpska žrtva pala je početkom avgusta u Ražnju. Pored Ražnja i Jagodine, kuga je zahvatila Paraćin, Ćićevac, Radoševac, Varoš i Pardik. Sva ova mesta odmah su strogo izolovana.. Zahvaljujući strogim kneževim naredbama – ubijani su svi koji se nisu pridržavali uputstava – kuga je brzo lokalizovana. U mestima Aleksinačkog, Ćuprijskog i Jagodinskog okruga razbolele su se 243 osobe, od kojih su 192 umrle, a 51 ozdravila. U Valjevskom okrugu umrlo je 20 lica. Bilans žrtava (212) je očigledno mali, pogotovu kad se zna da je u Zemunu 1831. godine stradalo od kolere 200 osoba, a u Turskoj daleko više.
Potom je doktor Karlo Nadj, pridošli zemunski karantinski lekar izvršio potpuno čišćenje svih okuženih mesta. Zgrade u kojim je kuga harala i mnogi predmeti, u svim zaraženim mestima, predati su ognju. Spaljena je i varoš Ražanj, posle velikog otpora stanovništva, koji je knez Miloš suzbio surovim merama, i potom premestio varoš na jednu uzvišicu, podalje od druma. Uz pomoć doktora Nađa napisana je i obnarodovana nova uredba o karantinima i sanitetskoj službi.
Tako se kneževina izbavila „od strapše opasnosti” zahvaljujući ogromnim naporima i oštrim kneževim merama, uz relativno malo žrtava. Budući da je ova epidemija desetkovala mnoga naselja u Turskoj, uspešna odbrana od kuge ostavila je o kneževini lep utisak u Evropi, a naročito u Austriji.
Politika
Od 1837. godine radio je i „Špitaljski fundus” (bolesnički fond) na poboljšanju zdravstvenih prilika u zemlji
Država u povoju, vladar nepismen, narod sujeveran. Prvi diplomirani lekar došao je u Srbiju 1820, ali već 1837. godine bilo ih je 18. Prva bolnica i apoteka otvoreni su u Šapcu (1826), potom u svim većim mestima, a „špitalj palilulski” sa 100 bolesničkih mesta bio je najveći i najbolji u zemlji.
Ucestale epidemije kolere i kuge u Turskoj koje nisu mimoilazile ni daleko naprednije zemlje Evrope (Austriju – 1831, 1836; Francusku – 1832; Italiju – 1836), prinudile su kneza da ubrza rad na uređenju sanitetskih ustanova. Njega je na to posredno nagonila i Austrija, koja je u vreme pojave epidemija u Turskoj zatvarala granicu.
Tridesetih godina 19. veka kneževinu su zahvatile tri epidemije kolere i kuge: 1831, 1836. i 1837. godine. Sve tri epidemije unete su iz Ugarske i Turske. One nisu zatekle Srbiju nespremnu: knez je izgradio na srpsko-turskoj granici sedam karantina i devet sastanaka, prema austrijskim uzorima, i odštampao tri brošure u vidu uputstava za lečenje od kolere i kuge. Karantin u Aleksincu, na Carigradskom drumu, bio je najuređeniji jer je tuda išao najveći promet dobara i ljudi.
Čim se kuga pojavila u Turskoj 1836, knez je odmah preduzeo hitne mere: izveo je vojsku na granicu, a karantinski period podigao na šest nedelja. Avrama Petronijevića postavio je za glavnog nadziratelja srpsko-turske granice i naredio mu: „Prebudite tamo i čuvajte, ama da ni vrana ne preleti!” Kugu nisu prenele vrane, već turski nizami koji su dolazili u Beogradsku tvrđavu u proleće 1837. godine. Jedan vojnik je umro u Aleksinačkom kontumacu, a jedan na putu do Beograda, ostali su se nekako dokopali beogradske tvrđave. Lekar, koji je pregledao oba mrtva turska vojnika, nije prepoznao čumu, a beogradski vezir je krio šta se potom dešavalo u tvrđavi. Iz straha da se kuga ne proširi iz tvrđave u beogradsku varoš, knez je opseo Beograd jakom stražom i odsekao ga od sveta, usled čega je došao u sukob s beogradskim vezirom. Na sreću, kuga je poštedela i Turke i Srbe u Beogradu.
Prva srpska žrtva pala je početkom avgusta u Ražnju. Pored Ražnja i Jagodine, kuga je zahvatila Paraćin, Ćićevac, Radoševac, Varoš i Pardik. Sva ova mesta odmah su strogo izolovana.. Zahvaljujući strogim kneževim naredbama – ubijani su svi koji se nisu pridržavali uputstava – kuga je brzo lokalizovana. U mestima Aleksinačkog, Ćuprijskog i Jagodinskog okruga razbolele su se 243 osobe, od kojih su 192 umrle, a 51 ozdravila. U Valjevskom okrugu umrlo je 20 lica. Bilans žrtava (212) je očigledno mali, pogotovu kad se zna da je u Zemunu 1831. godine stradalo od kolere 200 osoba, a u Turskoj daleko više.
Potom je doktor Karlo Nadj, pridošli zemunski karantinski lekar izvršio potpuno čišćenje svih okuženih mesta. Zgrade u kojim je kuga harala i mnogi predmeti, u svim zaraženim mestima, predati su ognju. Spaljena je i varoš Ražanj, posle velikog otpora stanovništva, koji je knez Miloš suzbio surovim merama, i potom premestio varoš na jednu uzvišicu, podalje od druma. Uz pomoć doktora Nađa napisana je i obnarodovana nova uredba o karantinima i sanitetskoj službi.
Tako se kneževina izbavila „od strapše opasnosti” zahvaljujući ogromnim naporima i oštrim kneževim merama, uz relativno malo žrtava. Budući da je ova epidemija desetkovala mnoga naselja u Turskoj, uspešna odbrana od kuge ostavila je o kneževini lep utisak u Evropi, a naročito u Austriji.
Politika
