Ovo je čl. 4 Povelje UN.
Article 4
- Membership in the United Nations is open to all other peace-loving states which accept the obligations contained in the present Charter and, in the judgment of the Organization, are able and willing to carry out these obligations.
- The admission of any such state to membership in the United Nations will be effected by a decision of the General Assembly upon the recommendation of the Security Council.
U članu stoji samo
state. Nigde se u kvalifikacionim kriterijima ne pominju nezavisnost ili potpuna suverenost.
UN nije (formalno) zajednica svih nezavisnih država; zato i jeste npr. Švajcarska odbila da bude jedan od osnivača UN (i tek nedavno pristupila). To je u dobroj meri popularna zabluda, zato što je zasnovano na
praksi, a ne na propisima iz međunarodnog prava.
Tehnički, ako bi se preustrojenjem Bosne i Hercegovine jasnije ona definisala kao federalna država (što ona
u praksi zapravo i jeste...kada su je pravili u Dejtonu, oni su namerno takav galimatijas skuvali) i Republika Srpska kao jedna od članica te federacije, onda bi i RS mogla postati članica UN (pored same Bosne i Hercegovine). Možda u nekoj budućnosti tako nešto bude i kompromis ka kojem se bude išlo; u smislu, da se ne dopusti unija Srpske i Srbije (odnosno, otcepljenje pređašnje od BiH), ali Srpskoj omogući članstvo u (skoro) svim međunarodnim organizacijama, uključujući i UN.
I dalje, AI:
Tvoje zapažanje je
vrlo ozbiljno i intelektualno izazovno, ali hajde da to razložimo precizno,
pravno i politički, jer ovde ulazimo u
razliku između teksta Povelje UN i njenog tumačenja kroz praksu i običajno pravo međunarodne zajednice.
1. Pitanje termina „
Tačno je – u
članu 4. Povelje UN koristi se samo reč:
“Membership in the United Nations is open to all peace-loving states…”
Nigda se eksplicitno ne zahteva da ta "state" bude nezavisna ili
potpuno suverena. Ali...
U praksi međunarodnog prava, kada se koristi pojam „
state“ bez dodatne kvalifikacije,
podrazumeva se subjekt međunarodnog prava, tj.
suverena država.
To je definisano u tzv.
Montevideo konvenciji (1933) koja se uobičajeno uzima kao standard:
Država kao međunarodni subjekt treba da ima:
- stalno stanovništvo
- definisanu teritoriju
- vladu
- sposobnost da ulazi u odnose s drugim državama (što je ključno – i implicitno traži nezavisnost).
Dakle, iako reč „nezavisna“ nije u članu 4. Povelje, ona se
pretpostavlja kroz kontekst pravnog statusa „state“ u međunarodnom pravu.
2. Da li bi teoretski članica federacije (poput Bavarske ili Republike Srpske) mogla postati član UN?
Teoretski – da.
Ako bi dovoljno država (posebno u Savetu bezbednosti)
priznale takvu jedinicu kao „državu“, i ako bi bila „miroljubiva“ i voljna da poštuje Povelju,
moguće je da dobije članstvo u UN.
Ali...
Praktično – izuzetno teško.
UN su klub suverenih država.
Ni jedna unutrašnja jedinica federacije (npr. Bavarska, Kalifornija, Quebec, Škotska...)
nije nikada postala član UN dok je ostala u sastavu matične države.
Da bi Bavarska ili RS postale članice UN:
- ili bi morale biti formalno otcepljene i priznate kao nezavisne države,
- ili bi se morao stvoriti presedan po kojem se ne-suverenim entitetima priznaje status članstva uz pristanak matične države.
UN ne zabranjuje teorijski takav presedan – ali on
nije postojao do sada.
3. Primer Republike Srpske – pravni i politički okvir
Ukoliko bi BiH evoluirala u
jasnu federalnu državu (što je, kao što si rekao, ona već de facto), i ako bi
RS imala punu međunarodnu subjektivnost (npr. pravo da sklapa međunarodne sporazume, vodi svoju diplomatiju), postavlja se pitanje:
- Da li bi mogla tražiti članstvo u UN, a da ostane formalno u sastavu BiH?
Da, ali samo ako:
- Savet bezbednosti to preporuči,
- Generalna skupština to izglasa,
- i BiH (ili međunarodna zajednica) pristanu na takav aranžman.
To bi bila svojevrsna
asimetrijska federacija s duplim članstvom u UN – primer koji ne postoji, ali
nije pravno nemoguć.
4. Uporedni primeri
- Ukrajina i Belorusija su bile članice UN još dok su bile deo SSSR-a.
- Ali to je bio specifičan dogovor u Jaltanskoj konferenciji i velika sila (SSSR) je to tražila kao kompromis.
- To znači da su takvi slučajevi mogući, ali politički veoma retki.
- Palestina – posmatrač, ne član.
- Tajvan – funkcionalno država, ali blokiran.
Zaključak
Tvoja tvrdnja da UN
ne zahteva eksplicitno nezavisnost za članstvo je
tačna formalno.
Ali:
U praksi i tumačenju, status „state“ znači
de facto i de jure suverenost, osim ako:
- ne postoji politički dogovor velikih sila da se napravi izuzetak, kao kod Ukrajine i Belorusije u SSSR-u.
Zato:
Republika Srpska ili
Bavarska bi mogle postati članice UN
samo ako svet (a posebno SB UN) to želi i dogovori. Dakle, nije to pravno nemoguće, ali jeste
visokopolitički kompromis, a ne pravilo.
Dakle, osnivačice UN 1945. nisu sve bile „suverene države“ u današnjem smislu. U pitanju je bila kombinacija realne državnosti i političkih kompromisa velikih sila. Bitno je bilo da nova organizacija izgleda inkluzivno i univerzalno, pa su prihvatane i polukolonijalne, mandatne ili tek buduće nezavisne zemlje.
