Kako savladate krizu u pisanju?

[ILO]

Pa onda da ni ne citam. Ne znam, ne kazem da je ona losa zena, ali ima neke karakteristike koje me i u zivotu nerviraju kada ih primetim, i sva je nekako nadmena, sve ona zna, pokupila je sva znanja sveta...Ili sam je makar ja tako dozivela. A pocetak knjige je bas obecavao

 

[IVH]

Prati onda to obećanje, a ne ženu koja smara. Možda i ona nešto obećava.

 

[hedon29]

Hteo bih neshto da prokomentarishem:

"Samo ciste i velike stvari bi trebalo pisati. A za to treba imati zdravu krv, pravu misao i dosledan zivot."

- Ovo mi zvuchi chudno. Romani koji su mi se najvishe svideli se ne bi bash mogli tako okarakterisati-kao chisti. A ono shto bih hteo reci je da ne treba nekoga slepo slushati samo zato shto je on, recimo, Ivo Andric. Mada, ukoliko je Ivo, kada je upotrebio rech chisto, mislio na odsustvo mistifikacije, onda se slazem; shto ne znachi da je i moje mishljenje ono pravo.


"Osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtezim ni u najlepsim trenucima, ni u svojim najgorcim nedoumicama, ni u najsmelijim zakljuccima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam NAS pisac otkriva. To je spasonosno."

-Veoma lepo recheno. Mislim da je to i jedino vazno, taj metafizichki kontakt, gde pisac postaje neko drugi, gde prodre u "srz"(da se tako izrazim) drugog, odnosno u samoga sebe. Na taj nachin ostvari ono jedinstvo, ispunjenost, totalitet koji se u obicnim(svakodnevnim, profanim) deshavanjima ne moze dostici. Totalitet koji nam govori da, kako Ivo kaze, nismo nikad sami, i kojeg smo, u barem kratkim trenucima, potpuno svesni. U trenucima dok slushamo dragu nam muziku ili chitamo knjigu koja nas mami, i koju pozudno upijamo. U toj ispunjenosti i jedinstvu se nalazi slichnost sa ljubavlju. Za mene su najveci romani, romani u koje su smeshtene velike priche ljubavi: Majstor i Margarita od Bulgakova, O junacima i grobovima od Sabata, velika ljubav Dostojevskog, koja se slila u redove Belih noci... Bodler je veoma jasno izrazio tu vezu izmedju umetnosti i ljubavi:
Katkad, jer zna silno da Umetnost volim,
Javi se pod vidom najkrasnije zene


A shto se tiche krize, mislim da je pesnik gotovo uvek u stanju krize. Pishe iz osecaja nedostatka, i posle pesme koja mu se i svidi, dodje iznova do krize, nakon chega "trazi" neku drugu. Verovatno da nije tako ne bi ni stvarao. Secam se da sam negde prochitao kako je neko za Po-a rekao: Uvek vishe gladan nego sit.
Mislim da se nedostatak ideja i rechi moze reshiti samo josh vecim naporom ulozenim u njihovo pronalazenje, ukoliko je to stvarno ono shto trazimo. Mada, ja nikada nisam hteo da pishem, misleci pod tim na srachunatu akciju, sa odredjenim jasnim ciljem, vec mi je jednostavno doshlo da neshto zapishem, veoma chudno, sad kada razmishljam o tome(posle se tu uplitao razum, pokushavajuci da to bolje uoblichi). Verovatno je to neshto poput slika u pecinama, gde je praistorijski lovac slikao ono shto je prizeljkivao. Sad, da li je on hteo da pored toga shto je imao zeljenu lovinu blize sebi, (makar na taj magijski, "primitivni" nachin), ima paznju i divljenje ostalih saplemenika, ne znam. Mozda.
I ja sam hteo pokrenuti slichu temu, o pisanju: kako, zashto, zbog chega, da li je vredno itd. Sigurno su svakog, ko je neshto pisao, ta pitanja opsedala. Drago mi je shto nisam jedini u toj nameri.

 

[hedon29]

Kad niko drugi nece da prichamo, prichacu sam. Video sam na temi "kutak, svrati na trenutak" konkurs za "rukopise 30". Rekoh sebi: poshalji neshto, znash i sam da bi voleo da objave tvoju pesmu. I tako izabrah tri pesme i poslah ih. Sad, predlog: poshaljite i ostali(eto ti prilike ms), ako nishta, bar da se zajedno razocharamo. Mozda cemo onda pisati bolje. Ili ce nam to biti znak da se ostavimo rdjava posla.

 

[Tikac]

Stvari se dešavaju,uopšte u životu,kadase najmanje nadamo i smatram da poriv misli dolazi upravo onda kada to nismo očekivali.Na pisanje me može navesti nekad i tako mala, sitna stvar koja mi u nekim momentima učini beznačajna ali je u suštini veoma korisna.Meni se često dešava da fijuk vetra ili miris tek ubranih ruža natera moje misli da se skupe i sagrade neraskidivi venac.Ali šta raditi kada toga nema?očajavam i strah me je da kada i nešto stvorim to neće biti dovoljno dobro i prosto me hvata bojazan da doživim veliki neuspeh.Ali valjda nakon toga čovek ojača.

 

[hedon29]

Slazem se. Kada se ne nadamo. Tok nezavisan od nashe volje ali koji mozemo dodatno produbiti ili potisnuti.

"Meni se cesto dešava da fijuk vetra ili miris tek ubranih ruža natera moje misli da se skupe i sagrade neraskidivi venac."
- Oprosti, ali ovo mi zvuchi tako zenski da sam se morao nasmejatiTako ranjivo...Ili je bolje reci: tako nejako.
A kada toga nema? Ne treba juriti za tim osecajem, kao shto je vec neko u prethodnom postu rekao: treba raditi neshto shto ti vishe prija u tom odredjenom trenutku?
Zashto raditi neshto shto ti ne prija? U ovom sluchaju, kako si rekao, ochajavati zbog nedostatka tog osecaja. To ne znachi da sam ne znam za javljanje takvih osecanja, ali stvar je u tome shto se kod choveka javljaju protivrechna osecanja i on ih mora kanalisati, rasporediti, opredeliti se(ili je to samo nash privid, da mi odluchujemo; sve jedno, chovek ipak ima osecaj da odluchuje, koliko toliko). Shto znachi da, ukoliko ti se ne svidja takvo stanje, ne treba o njemu i meditirati, ili je mozda bash upravo to nachin da se pre okoncha njihovo trajanje, poshto je chovek bice koje ne odlikuje apsolutna ispunjenost samo jednim osecanjem. Recimo, ukoliko bi potiskivao takvo stanje, ono bi kad tad izashlo, i to mozda dvostrukom snagom? Ko zna, mozda je to bolje, ili ne? Da li pisci to s namerom rade? Ili su oni jednostavno rodjeni sa skalama osecanja koje su dublje ili vishe? Ili samo znaju i imaju potrebu, za razliku od drugih, da to izraze? Kada sam rekao drugih, mislio sam pritom na one koji ne osecaju potrebu neshto da zapishu, naslikaju...iz razloga da bi se posle tome vracali kao nekoj materijalizovanoj vrednosti.

 

[Tikac]

Trudim se da materijalnost izbacim iz mojih dela ili da je transformisem na neki nacin jer nije po meni materija osnovna i primarna bitan je duh.SPIRITUS MOVENS.Telo kao materija sluzi nam samo za postizanje zeljenog a duh je taj koji podstice na rad i to je sustina ljudskog postojanja.Mene cini mi se ne bi ni bilo da danas nesto ne napisem isl. Pomenuo si slikanje pa i to je meni svojstveno .Nekad mi se cini da sam rodjena u pogresnom vremenu i na pogresnoj planeti i moje reci govore da sam u samoj srzi veliki romanticar.Dopalo mi se ono Ne treba juriti za tim....Da,kad se naprezemo i trudimo a ne ide samo se mucimo i lutamo po svom mozgu onako besciljno kao u lavirintu ne nelazeci izlaz niti umemo da se vratimo natrag.Dusa zatvorena sama u sebi nema povoda da se suklobi sa okolinom a pisci to rade svakodnevno pogledajmo samo kroz istoriju koliko je afirmisanih pisaca bilo nasuprot vlasti i vladajucem rezimu sve to govori o njihovoj snazi i u pravu si smesno je biti ranjiv ili makar samo iznositi svoju ranjvost slicnim frazama. :smile:

 

[Tikac]

Kod mene postoji osećanje”Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam“
I kad „nisam tu“ ja najbolje stvaram.Volela bih da je što češće.
Dopadaju mi se Ničeove misli:“Za velike pejzažiste postoje skromniji predeli ; međutim ,čudniji i ređi predeli su za manje slikare .Naime ,velike stvari prirode i čovečanstva moraju se yaložiti za sve male,osrednje i ambiciozne među svojim obožavaocima,međutim veliki umetnik se zalaže za jednostavne stvari.“
Ako bi smo ovog Ničeovog pejzažistu poistovetili sa piscem moramo priznati da je u jednostavnosti ona prava vrednost dela , kao što je na kraju iznesen zaključak....

 

[hedon29]

Zbog nick-a sam pomislio da si mushko

 

[kako_hocu]

evo jos jedne Nicheove misli koja moze da posluzi kao odgovor na topic:

“Mnogo spavati-Sta ciniti da bismo se pokrenuli kada smo umorni I samih sebe siti? Neko preporucuje kockanje,drugi-hriscanstvo,treci-elektricnu struju. Ali,dragi moj melanholicaru,ono sto je najbolje jeste I ostaje : mnogo spavati,u istinskom I simbolicnom smislu! Tako cemo opet imati svoje jutro! Majstorija zivotne mudrosti jeste umeti spavanje svake vrste umetnuti u pravi trenutak.”

 

[DOSTOJEVSKI]

Da dam doprinos ovoj temi. Svi kreativni ljudi pobegose u "pisanluk", jer je to zaboga poslednja oaza umetnosti u kojoj nema para, a za cije predstavnike ljudi smatraju da su pametni. Pa nista, kada je prazan dzep, mozak servira traume, barem taj oreol intelektualca neka lebdi. Problem ljudi je sto bi mnogi voleli da zive kao pisci...zato i nastaju krize "pisaca"...

 

[Lutjena Tinuvjela]

Da, ali choveka sachinjavaju traume .. pitanje je koliko cemo dozvoliti sebi da iznova prelazimo preko razlichitih afekata, mesto da iskoristimo trenutak, uzaludno ga bacamo pod tudje noge kao otirach za sujetu..

 

[eldarion]

Trenutno se odrzava sajam knjiga u Beogradu. Vec pre par godina, prilikom jedne moje posete, rekla sam sama sebi da ce se i moja knjiga pojaviti na sajmu, ali nije, a glavni krivac je moja unutrasnja praznina. Fale mi reci, fale mi ideje, fale mi opisi, fali mi polet i sada mi je jedino preostalo da konacno sebi priznam da JA NISAM PISAC I DA TO NECU NIKADA NI BITI. Najteze je otkloniti sopstvenu laz. A tako volim osecaj kada sam medju knjigama na sajmu, toliko mira medju tolikom gomilom nepoznatih ljudi.....

Da li ima kraja krizi u pisanju? Kakva su vasa iskustva sa ovim problemom?

Hvala vam i pozdrav.

Ms

Nemam pojma o cemu je tvoja knjiga ali izgleda ti fali materijala...
NIje sve u inspiraciji. Njom pises one potresne delove i duboke misli, ali da bi napisao knjigu o cemu god ona bila moras da posmatras svet oko sebe.
Ako pises neko realisticko delo idi u kafanu, posmatraj ljude, slusaj njihove razgovore...
Ako pises nesto naizgled imaginarno i nestvarno, opet posmatraj ljude, prirodu, sve oko sebe i to modifikuj i ugradjuj u svoje delo.
Ne moze se nista napisati sedeci kuci i cekajuci inspiraciju...
Nosi sa sobom neki blocic pa sve sto ti se cini zanimljivim ti zapisi i primeni na svom radu. Kada budes skupio dovoljno materijala onda ce se javiti novi problem: stil.
On mora biti orginalan. Mnogi veliki pisci su pisali o gotovo istim stvarima ali njihov stil pisanja je bio uvek razlicit i on ih je ucinio tako velikim.
Ako slucajno u toku pisanja pomislis da izbacis neko sasvim obicno zapazanje, nikada to ne radi, jer, najveci uspeh pisca je onda kada citalac u toku citanja pomisli da je i on to mogao da napise.

 

[Protektor]

Šta da ti kažem?Istina je to što zboriš.Nisi rodjena da postaneš pisac jer onaj izraz "piščeva blokada" je neistinita.Pisac,ma kakav bio,nadaren ili ne,on će uvek pisati.Naravno,krize dolaze od posledice uticaja sporednih faktora kao npr. žena,bučna deca, nervoza i brige.Znam iz ličnog iskustva.Ponekad mi se desi da ne mogu slovo da napišem iako znam šta hoću da kažem.Tada sam jednostavno dekoncentrisan zbog drugih stvari.S druge strane,kada sam sam i smiren u stanju sam da pišem ceo dan.

Što se tiče tvojih mana kao pisca - katastrofa si!To onda nije pisac.samo te je ponela glad za slavom i isticanjem.Možda i grešim.Oprosti ali poznajem dosta sličnih ljudi.
Ako si iz Beograda poseti neke od kurseva.Čuo sam da ih ima i da mogu pomoći da se tvoj književni dar "iskristališe".Naravno,kao i sebi, želim ti puno sreće u svemu tome.

P.S. Probaj sa malim vežbama.Na primer,piši po nekoliko rečenica pa sutradan pročitaš i prepraviš ono što ti se ne svidja.Dosta čitaj i potrudi se da usvajaš izraze tvojih omiljenih pisaca.To će ti mnogo pomoći.Ja sam celog života bio samouki umetnik i takve i slične vežbice mogu da pomognu.

Srećno! :grin:

 

[Vladan Nikolic]

Kriza u pisanju je normalna stvar. Moze da potraje i vise meseci. Izadjite malo, ako mozete i otputujte negde, kako bi sakupili sto vise ideja i ponovo dobili inspiraciju. Ona ne dolazi lako. Ja sam nakon cetiri knjige koje sam napisao a koje imaju gotovo svaka po 500 strana, i te kako izmedju njihovih pisanja imao krize. Ideje prosto nisu mogle vise da naviru. Ponekad se i ja uplasim i kazem sam sebi, pa ja vise nemam o cemu da pisem. No vazno je ne odustajati, za prvu knjigu mi je trebalo tri godine da bih uspeo da je zavrsim kako treba.

 

[vladimir_petrovic_pg]

Slazem se sa tobom Vladane. Mene recimo uhvati da pisem po mjesec dana ili cak samo nekoliko dana u pola godine. Tako je sto se tice poezije. Sto se tice proze tu treba biti itekako strpljiv, no kod mene situacija je nesto bolja. Važno je imati neku viziju,neki određeni plan. Ponekad treba sebe natjerati da pises. Jer to je kao trening, prvo se moras da tako kazem zagrijati, steci neku određenu kondiciju, pa tek onda preći na "ozbiljnije" stvari.

Sto se tice konkursa slao sam na nekim svoje pjesme. To je izuzetno dobar nacin da utvrdis nivo svojeg kvaliteta. Uvjerio sam se na kraju da na njima ucestvuju veoma ozbiljni mladi pjesnici koji se trude isto,ako ne i vise od mene! Ne odustajte! I ja sam tri godine,maltene,pisao svoju knjigu poezije i naravno opet cu je slati na konkurs.

 

[dess]

vrlo jednostavno- kriza u pisanju pobjedjuje se pisanjem izmisljenog jezika. Npr: "tehk amagac gil. Feds amat pei. Titviv? Jekek das sweri. Bix cvy dlop pahd." Što više pišete ovakve gluposti, počinjete da uvidjate da neke kombinacije već i ponavljate, recimo "riječ" tethe. Tada budete zadovoljni sami sobom i napišete recimo nešto što će opisati vaš kreativni proces. To će biti toliko iskreno da će svako pomisliti da je u pitanju neka žestoka metafora.

Postoji još jedan način- napišete desetak rečenica na listu papira. Smislenost istih je nebitna, možete da isječete nešto iz novina npr. Potom isječete pojedine riječi. Tada te isjekotine mješate medjusobno, pa šta vam se najvise svidi- eto djela. Posebno se pjesme pišu dobro ovim metodom. Postoji i neka psihološka teorija o ovoj tehnici- ukoliko ste sami napisali tih desetak besmislenih rečenica, i onda ih razrezali pa potom re-sklopili, onda ce vam pjesma imati neko znacenje koje biste inace ukapirali tek za par dana.