Međutim to jesu smisleni, progresivni istorijski procesi, i to uopšte nije nekakav marksistički pogled.
Ovde se postavlja ideja da je strah od revolucija glavni razlog demokratizacije, što naravno nije tačno. Recimo Rusija je u XIX vijeku imala bezbroj nekih revolucija, pa da li je nekakav strah doveo do demokratizacije. Naravno da nije. Počeli su da se demokratizuju kada su izgubili Krimski rat. Znači, jeste strah, ali ne od unutrašnjeg, već od spoljašnjeg neprijatelja. Pokazalo se da su demokratizovanija društva jača/superiornija od nedemokratizovanih. Ta superiornost npr je razlog zašto je jenkijevska rulja zbrisala južnjačku aristokratiju.
Jednostavno to je pitanje opstanka. Evropske države ratuju stotinama godina, i prilogođavaju se. Sa naučno tehnološkim razvojem dolazi do društvenih promjena. Sa uvođenjem vatrenog oružja, omasovljenjem proizvodenje, aristokrate prestaju da budu vitezovi. Kako dolazi do demokratije na bojnom polju, to se polako preslikava na odnose u društvu.
Da li su ovi procesi nezaustavljivi, to je druga stvar. Dovoljno je da se desi udar meteora, kao npr Čiksulub koji je prije 65 miliona godina zbrisao dinosauruse. Ili pogledaj npr 1177 bc Eric Cline, koji iznosi teoriju kako su prosparitetne mediteranske civilizacije bile zbrisane.
Čak štaviše, danas čovječansvo raspolaže sa višestrukim načinima samouništenja. Ne moraju to biti meteori vulkani i sl.
