- Poruka
- 42.825
„Plava zona…“, kaže profesor Đovani Mario Pes, 66 godina, demograf na sardinskom univerzitetu u Sasriju, „počelo je ovako: proučavao sam mortalitet na Sardiniji od 1999. godine i označio regione sa značajnim odstupanjima sa osam kružića sa jednim plavim markerom na mapi.“ Pes je procenio 16.000 čitulja iz sardinijskih novina, posetio 377 zajednica na ostrvu i uporedio ih. sve sa maticom umrlih da bi se mogao napraviti naučni izveštaj. Prva baza podataka sastojala se od oko 4.000 stogodišnjaka. Poslednji, s početka 2024. godine, prikazao je 677 stogodišnjaka, koji svi žive u osam opština koje je Peš obeležio plavom bojom u istočnom centru ostrva u planinama, Plavoj zoni Sardinije.
"Plava zona?", pita Mario Lovina, rođen 27. oktobra 1923. godine, sada star 101 godinu. „To mi ništa ne znači…” Mario je slep već 20 godina i od tada o njemu brine njegova najmlađa ćerka. Porodica je naručila neudatu Mariju, koja je i sama imala skoro 70 godina i potpuno obučena u crno, da to uradi. Sto godina ranije verovatno bi završila u manastiru.
Mariov rođak takođe ima 101 godinu
Otac i ćerka žive u planinskom selu Osini, koje se nalazi u blizini Monti del Gennargentu. „Jedva da više izlazim iz kuće, nisam to mogao deset godina“, kaže on. Ima uspona i padova, ali to je normalno u njegovim godinama. On to zna i od svoje rođake, koja takođe ima 101 godinu i ona to isto izveštava.
Tokom svog istraživanja, profesor Pes je, naravno, pitao zašto su ljudi toliko stari, a informacije Marija Lovine su skoro identične Pesovim rezultatima: „Bio sam farmer. Ovo je težak posao!“ kaže stogodišnjak, koji sedi na kauču, a čiju ruku drži starija ćerka tokom intervjua. Starija ćerka ima 75 godina, udata je i nosi šarenu cvetnu haljinu, dok mlađa sestra Marija gleda bez reči i nepomično u pozadini. Malo jede i ranije je malo jeo. Za vreme rata jedva da je bilo šta, a i posleratne godine su bile teške. Navikneš se na to. „Najviše volim mineštru sa pasuljem i volim svoju čašu crnog vina svaki dan“, kaže Mario. „Ali najvažnije mi je da 80 odsto naše hrane dolazi sa sopstvenih polja ili farmi, puno maslinovog ulja, malo mesa.
Tajna dugovečnosti Sardinije
Na razgovor se pojavio i gradonačelnik. 53-godišnja Tonina Sera seda na kauč pored Marija Lovine: „Tutto bene, Mario?“ – „Si! Si!” je odgovor. „Znate, Mario je jedan od naših sedam stogodišnjaka u selu. Sa samo 727 stanovnika! Imamo čak i dom za stare: za desetoro ljudi, ali među njima nema stogodišnjaka...“„Ovo je apsolutno tipično“, kaže profesor Pes, koji navodi razloge za dugovečnost: „Porodične veze čine 25 odsto. Dom za stare ne može da zameni porodicu. Uz to, DNK ima deset odsto, aktivnosti poput teškog fizičkog rada 30 odsto, zdrava hrana iz domaće proizvodnje, malo alkohola i nepušača 15 odsto i neophodna porcija sreće 20 odsto.”
Termin Plava zona je prvi put objavljen 2004. godine. Novinar „Nacionalnog geografskog društva” posetio je profesora Pesa na Sardiniji i ubedio ga da pronađe druge plave zone na planeti. Pes je pronašao jedan „nakon mukotrpnog terenskog istraživanja“ na poluostrvu Nikoja u Kostariki. Dodate su još tri: Okinava u Japanu, Ikarija u Grčkoj i Loma Linda u Kaliforniji, SAD. „Ali plave zone nisu stalne zauvek“, kaže profesor. „Možda će biti dodata nova područja u sledećoj generaciji ili možda više neće postojati Plava zona na Sardinama ili drugim oblastima.
Sardinska kuhinja doprinosi dugovečnosti
Uprkos tome, Masimo Balija kaže: „Sardinijska kuhinja se neće promeniti“. Glavni kuvar u „Falkensteiner Resortu Capo Boi“ rođen je na ostrvu, njegov otac je imao 96 godina, a majka 94. „Obojica su se do poslednjeg trenutka brinula o stablima maslina i povrtnjaku. U svakoj porodici koju poznajem postoji bar jedna koja ima oko stotinu." Verovatno jednostavna regionalna jela čine sardinsku kuhinju tako zdravom: "Mnogo povrća i žitarica, malo mesa." Masimov otac je bio farmer: „Nikad nismo kupovali povrće, ni hleb, čak ni brašno. Sve smo radili sami. Volela sam našu domaću testeninu sa paradajzom i lukom iz naše bašte”. Jednom nedeljno Masimo Balija kuva za sardinsko veče. Potom možete da se prošetate sardinskom kuhinjom, od predjela, kao što je sardinska fregola, testenine bisera sa povrćem, preko glavnog jela culurgiona, punjenih krompirom i sirom, do deserta sa seadama. Seadas je iskustvo slano-slatkog ukusa napravljeno od meda i sira.
link
"Plava zona?", pita Mario Lovina, rođen 27. oktobra 1923. godine, sada star 101 godinu. „To mi ništa ne znači…” Mario je slep već 20 godina i od tada o njemu brine njegova najmlađa ćerka. Porodica je naručila neudatu Mariju, koja je i sama imala skoro 70 godina i potpuno obučena u crno, da to uradi. Sto godina ranije verovatno bi završila u manastiru.
Mariov rođak takođe ima 101 godinu
Otac i ćerka žive u planinskom selu Osini, koje se nalazi u blizini Monti del Gennargentu. „Jedva da više izlazim iz kuće, nisam to mogao deset godina“, kaže on. Ima uspona i padova, ali to je normalno u njegovim godinama. On to zna i od svoje rođake, koja takođe ima 101 godinu i ona to isto izveštava.
Tokom svog istraživanja, profesor Pes je, naravno, pitao zašto su ljudi toliko stari, a informacije Marija Lovine su skoro identične Pesovim rezultatima: „Bio sam farmer. Ovo je težak posao!“ kaže stogodišnjak, koji sedi na kauču, a čiju ruku drži starija ćerka tokom intervjua. Starija ćerka ima 75 godina, udata je i nosi šarenu cvetnu haljinu, dok mlađa sestra Marija gleda bez reči i nepomično u pozadini. Malo jede i ranije je malo jeo. Za vreme rata jedva da je bilo šta, a i posleratne godine su bile teške. Navikneš se na to. „Najviše volim mineštru sa pasuljem i volim svoju čašu crnog vina svaki dan“, kaže Mario. „Ali najvažnije mi je da 80 odsto naše hrane dolazi sa sopstvenih polja ili farmi, puno maslinovog ulja, malo mesa.
Tajna dugovečnosti Sardinije
Na razgovor se pojavio i gradonačelnik. 53-godišnja Tonina Sera seda na kauč pored Marija Lovine: „Tutto bene, Mario?“ – „Si! Si!” je odgovor. „Znate, Mario je jedan od naših sedam stogodišnjaka u selu. Sa samo 727 stanovnika! Imamo čak i dom za stare: za desetoro ljudi, ali među njima nema stogodišnjaka...“„Ovo je apsolutno tipično“, kaže profesor Pes, koji navodi razloge za dugovečnost: „Porodične veze čine 25 odsto. Dom za stare ne može da zameni porodicu. Uz to, DNK ima deset odsto, aktivnosti poput teškog fizičkog rada 30 odsto, zdrava hrana iz domaće proizvodnje, malo alkohola i nepušača 15 odsto i neophodna porcija sreće 20 odsto.”
Termin Plava zona je prvi put objavljen 2004. godine. Novinar „Nacionalnog geografskog društva” posetio je profesora Pesa na Sardiniji i ubedio ga da pronađe druge plave zone na planeti. Pes je pronašao jedan „nakon mukotrpnog terenskog istraživanja“ na poluostrvu Nikoja u Kostariki. Dodate su još tri: Okinava u Japanu, Ikarija u Grčkoj i Loma Linda u Kaliforniji, SAD. „Ali plave zone nisu stalne zauvek“, kaže profesor. „Možda će biti dodata nova područja u sledećoj generaciji ili možda više neće postojati Plava zona na Sardinama ili drugim oblastima.
Sardinska kuhinja doprinosi dugovečnosti
Uprkos tome, Masimo Balija kaže: „Sardinijska kuhinja se neće promeniti“. Glavni kuvar u „Falkensteiner Resortu Capo Boi“ rođen je na ostrvu, njegov otac je imao 96 godina, a majka 94. „Obojica su se do poslednjeg trenutka brinula o stablima maslina i povrtnjaku. U svakoj porodici koju poznajem postoji bar jedna koja ima oko stotinu." Verovatno jednostavna regionalna jela čine sardinsku kuhinju tako zdravom: "Mnogo povrća i žitarica, malo mesa." Masimov otac je bio farmer: „Nikad nismo kupovali povrće, ni hleb, čak ni brašno. Sve smo radili sami. Volela sam našu domaću testeninu sa paradajzom i lukom iz naše bašte”. Jednom nedeljno Masimo Balija kuva za sardinsko veče. Potom možete da se prošetate sardinskom kuhinjom, od predjela, kao što je sardinska fregola, testenine bisera sa povrćem, preko glavnog jela culurgiona, punjenih krompirom i sirom, do deserta sa seadama. Seadas je iskustvo slano-slatkog ukusa napravljeno od meda i sira.
link
