- Poruka
- 394.850
U martu 1932. godine podigla se neverovatna prašina u vezi sa problemom oko izdavanja stranih knjiga. Ta bura među svetom ne bi bila nestvarnih razmera da svoje prste nije umešao niko drugi do velikan srpske književnosti Miloš Crnjanski. On je na ovu temu razvezao jezik na pisaćoj mašini i objavio članak u listu Vreme, nadevnuvši mu apokaliptičan naslov, Mi postajemo kolonija strane knjige. Tog 9. marta 1932. godine obznanio je građanstvu da je sumrak domaće literature na obzoru, kako nam se strano štivo sili, te da nadire val glasina o prilivu vanjskog kapitala, što, jelte, ukazuje na nečista posla.
Premda je vinovnik ove prepirke govorio načelno, ne navodeći poimenice kog beogradskog izdavača je imao na umu, to svakako nisu mogli da budu Geca Kon i Svetislav B. Cvijanović. Slovo je palo na Nolit, koji je u tom predratnom razdoblju gotovo isključivo tiskao prevedene knjige.
Takav kritički osvrt nabasao je oštru reakciju i repliku u vidu teksta u Politici iz pobuđenog pera uglednog književnog kritičara Milana Bogdanovića, inače člana SANU-a i uređivačkog odbora okaljanog izdavačkog preduzeća. Nije se mnogo čekalo na odgovor g. Crnjanskog. Na to su se nakalemisali ostali članovi Nolita, i to je dovelo do razbuktavanja žučne polemike, u kojoj zaraćene strane nisu prezale od pitoresknih uvreda kakve ne priliče prijaznoj gospodi.
Kako se strasti nisu smirivale, presavijen je tabak i usledile su dve tužbe kako se bi konflikt isterao na čistac. Jednu je podnela gorepomenuta izdavačka kuća, a drugu članovi njenog redakcionionog odbora.
Predvorje trećeg odeljenja Varoškog suda bili su dupke puni, ali naizgled niko od prisutnih nije nalikovao kao da je počinio ili posvedočio ubistvu ili pak razbojništvu i prevari. Ne, naočita lica pripadala su literarnom kremu i poklonicima istih. Među okupljenima bili su optuženi Miloš Crnjanski, kao i tužioci, udarna četvorka iz Nolita: kritičar i urednik književnog glasnika Milan Bogdanović, reditelj i scenarista Narodnog pozorišta Josip Kulundžić, pesnik i sekretar Berze Gustav Krklec, i osnivač i urednik Nolita Pavle Bihalji.
Na pretresu su svi sa svojim pravni zastupnicima zaseli, čekajući da im se obrati predsedavajući. Sudija ih je upitao da li će samostalno zastupati ili to prepuštaju advokatima. Kada se to ustanovilo, izdiktiralo se zapisničaru, a onda se prešlo na čitanje optužnica. U tužbi su se navodili inkriminisani izrazi, tvrdilo se da su napisane reči g. Crnjanskog tendenciozne, te da iste te nije podupreo u tekstovima.
Optuženi se teretio za oklevetanu čast članova redakcionog odbora, kao i za oklevetanu čast i umanjenje privrednog kredita preduzeća. Tražilo se po 100.000 dinara za svaki ceh, a ti iznosi bi se ustupali društvu Nasušni hleb, kako bi se obezbedila kratkoročna pomoć u veknama hleba za ugrožene i nezaposlene građane. Britka opaska publike na to bila je gromoglasni smeh.
Nakon što se Miloš Crnjanski osovio, uzete su generalije od njega, pa je usledilo pitanje da li je on napisao članak u pitanju. Potvrdan odgovor je elaborirao sa izjavom da je protiv strane knjige i da se rasprava sa g. Bogdanovićem rasplamsala zato što ga je isti nazvao oficioniznim tipom, što je samo dolilo ulje na vatru.
Na pitanje da li priznanje nedelo, odgovara odrično, dok za inkriminisajuće izraze veli: Za nas književnike postoje dva puta: ili da sedimo u salonima i da pevamo pesme ili da budno pratimo razvoj književnosti kod nas, pa da, eventualno prihvatimo i polemiku. U ovom slučaju očekuje se od nas trnovit put. Ja sam ustao protiv strane knjige. Smatram da sam na to, kao književnik, imao prava. Međutim, g. Milan Bogdanović me je izazvao. Jer ja nikada ne bih, inače, došao na optuženičku klupu. On je mene nazvao konfidentom, a ja nisam mogao da ostanem ravnodušan. Onda je predao reč svom braniocu, Jovanu Popoviću, pritom deklarisajući se da je laik kad je reč o pravu.
Posle datih završnih reči, sud se povukao na većanje, dok je mnogobrojna publika sledbenika jedne i druge strane vlažnih dlanova čekala presudu u hodniku na iglama. Te srede, 18. maja 1932. godine, trojici sudija trebalo je svega sat vremena da prelome.
Presuda je glasila: G. Miloš Crnjanski se osuđu za dva dela klevete na 1.200 dinara novčane kazne u ime Fonda za popravku kaznenih zavoda. Nalaže mu se da plati tužilačkoj strani 2.000 dinara za sve sudske troškove. Takođe zahteva se da se presuda objavi na odgovarajućem mestu u narednom broju Politike. Ukoliko se u zakonskom roku globa ne plati, ista može da se naplati od vlasništva malopre pomenutog lista. Obe strane imaju tri dana da se izjasne po pitanju presude.
Nekoliko meseci kasnije, ova pravna larma je dobila svoj zaključak. Pošto tužioci nisu bili zadovoljni ishodom, tj. odlukom prvostepenog suda, spor je dobio epilog pred Kasacionim sudom. Kasacija je dala svoj konačni sud i oslobodila optužbe Miloša Crnjanskog.
(011)
Premda je vinovnik ove prepirke govorio načelno, ne navodeći poimenice kog beogradskog izdavača je imao na umu, to svakako nisu mogli da budu Geca Kon i Svetislav B. Cvijanović. Slovo je palo na Nolit, koji je u tom predratnom razdoblju gotovo isključivo tiskao prevedene knjige.
Takav kritički osvrt nabasao je oštru reakciju i repliku u vidu teksta u Politici iz pobuđenog pera uglednog književnog kritičara Milana Bogdanovića, inače člana SANU-a i uređivačkog odbora okaljanog izdavačkog preduzeća. Nije se mnogo čekalo na odgovor g. Crnjanskog. Na to su se nakalemisali ostali članovi Nolita, i to je dovelo do razbuktavanja žučne polemike, u kojoj zaraćene strane nisu prezale od pitoresknih uvreda kakve ne priliče prijaznoj gospodi.
Kako se strasti nisu smirivale, presavijen je tabak i usledile su dve tužbe kako se bi konflikt isterao na čistac. Jednu je podnela gorepomenuta izdavačka kuća, a drugu članovi njenog redakcionionog odbora.
Predvorje trećeg odeljenja Varoškog suda bili su dupke puni, ali naizgled niko od prisutnih nije nalikovao kao da je počinio ili posvedočio ubistvu ili pak razbojništvu i prevari. Ne, naočita lica pripadala su literarnom kremu i poklonicima istih. Među okupljenima bili su optuženi Miloš Crnjanski, kao i tužioci, udarna četvorka iz Nolita: kritičar i urednik književnog glasnika Milan Bogdanović, reditelj i scenarista Narodnog pozorišta Josip Kulundžić, pesnik i sekretar Berze Gustav Krklec, i osnivač i urednik Nolita Pavle Bihalji.
Na pretresu su svi sa svojim pravni zastupnicima zaseli, čekajući da im se obrati predsedavajući. Sudija ih je upitao da li će samostalno zastupati ili to prepuštaju advokatima. Kada se to ustanovilo, izdiktiralo se zapisničaru, a onda se prešlo na čitanje optužnica. U tužbi su se navodili inkriminisani izrazi, tvrdilo se da su napisane reči g. Crnjanskog tendenciozne, te da iste te nije podupreo u tekstovima.
Optuženi se teretio za oklevetanu čast članova redakcionog odbora, kao i za oklevetanu čast i umanjenje privrednog kredita preduzeća. Tražilo se po 100.000 dinara za svaki ceh, a ti iznosi bi se ustupali društvu Nasušni hleb, kako bi se obezbedila kratkoročna pomoć u veknama hleba za ugrožene i nezaposlene građane. Britka opaska publike na to bila je gromoglasni smeh.
Nakon što se Miloš Crnjanski osovio, uzete su generalije od njega, pa je usledilo pitanje da li je on napisao članak u pitanju. Potvrdan odgovor je elaborirao sa izjavom da je protiv strane knjige i da se rasprava sa g. Bogdanovićem rasplamsala zato što ga je isti nazvao oficioniznim tipom, što je samo dolilo ulje na vatru.
Na pitanje da li priznanje nedelo, odgovara odrično, dok za inkriminisajuće izraze veli: Za nas književnike postoje dva puta: ili da sedimo u salonima i da pevamo pesme ili da budno pratimo razvoj književnosti kod nas, pa da, eventualno prihvatimo i polemiku. U ovom slučaju očekuje se od nas trnovit put. Ja sam ustao protiv strane knjige. Smatram da sam na to, kao književnik, imao prava. Međutim, g. Milan Bogdanović me je izazvao. Jer ja nikada ne bih, inače, došao na optuženičku klupu. On je mene nazvao konfidentom, a ja nisam mogao da ostanem ravnodušan. Onda je predao reč svom braniocu, Jovanu Popoviću, pritom deklarisajući se da je laik kad je reč o pravu.
Posle datih završnih reči, sud se povukao na većanje, dok je mnogobrojna publika sledbenika jedne i druge strane vlažnih dlanova čekala presudu u hodniku na iglama. Te srede, 18. maja 1932. godine, trojici sudija trebalo je svega sat vremena da prelome.
Presuda je glasila: G. Miloš Crnjanski se osuđu za dva dela klevete na 1.200 dinara novčane kazne u ime Fonda za popravku kaznenih zavoda. Nalaže mu se da plati tužilačkoj strani 2.000 dinara za sve sudske troškove. Takođe zahteva se da se presuda objavi na odgovarajućem mestu u narednom broju Politike. Ukoliko se u zakonskom roku globa ne plati, ista može da se naplati od vlasništva malopre pomenutog lista. Obe strane imaju tri dana da se izjasne po pitanju presude.
Nekoliko meseci kasnije, ova pravna larma je dobila svoj zaključak. Pošto tužioci nisu bili zadovoljni ishodom, tj. odlukom prvostepenog suda, spor je dobio epilog pred Kasacionim sudom. Kasacija je dala svoj konačni sud i oslobodila optužbe Miloša Crnjanskog.
(011)
