Kako je Jeremija Nedić postao pobratim Tomaša Masarika

[Nina]

U vreme dok je bio profesor Praškog univerziteta, Tomaš Masarik je upoznao Jeremiju Nedića dok je u aprilu 1910. godine obilazio Srbiju. Boraveći u selu Teočin, u Rudničko-takovskom kraju pričao je sa seljacima, u želji da upozna bolje srpski narod, a jedan od njih mu se obratio rečima: "Ja Vas, gospodine profesore, poznajem".
"Ne mora čovek čoveka lično da vidi da bi došlo do poznanstva, ja sam čitao Vaše članke iz oblasti slavistike, koje su objavljivale “Male novine” i “Politika”, pojasnio je Jeremija, koji je tada imao 57 godina, svoje poznanstvo sa češkim profesorom.

Masarik se iznenadio što se jedan seljak interesuje za slavistiku, pa je do kasno u noć ostao da priča sa njim, da bi pred jutro odlučili da se pobratime. To su uradili sutradan za ručkom. O ovom događaju danas se ništa ne bi znalo da priču nije otkrio Momčilo Paunović, kolekcionar, istoričar i upravnik Doma kulture na Rudniku: "Narednih 26 godina dolazila su pisma iz Praga u Teočin i nazad. Jeremija nikada nije propustio da svom pobratimu i kasnije predsedniku Čehoslovačke republike čestita rođendan i Dan državnosti. U pismu iz 1935. godine Jeremija piše da su njegova tri sina, Milan, Milorad i Miloš, učestvovala u Velikom ratu i da su se sva trojica vratili sa odlikovanjima Karađorđeve zvezde. Tada je pozvao pobratima da dođe u Srbiju. Nedugo potom iz Praga je stigao odgovor “Pobratime, na tebe je red, dođi u Prag, bićeš gost mog doma”. Čiča Jeremija se zaputio u Prag. U tradicionalnom srpskom odelu stigao je na odredište četvrtog februara 1936. godine, noseći poklone za pobratima", ispričao je Paunović.

O njihovom pobratimstvu pisala je češka dnevna štampa. "Nakon svečanog ručka, ćerke T. G. Masarika, dr Alisa i Olga, predale su poklone svome ocu, koji mu je iz Srbije doneo njegov prijatelj. A ti pokloni su bili sledeći: sušene šljive punjene jezgrom oraha iz Šumadije, dva ćilima koja je izatkala Nedićeva unuka i na kraju srpske opanke. Kada je uzeo taj poklon u ruke, Nedić je podsetio da su takve opanke nosili ponosni srpski ratnici, koji su hrabro branili svoju otadžbinu od mnogih osvajača. Sa tim rečima je opanke predao gospodinu predsedniku", pisala je i beogradska “Politika”.

 

[Nina]

Masarik

 

[Nina]

Foto: Jeremija Nedić u krugu porodice Masarik

 

[Nina]

Godinu dana posle ovog susreta, 19. septembra 1937. u Srbiju je stigla vest da je čehoslovački predsednik umro posle duže bolesti, a Jeremija, koji je tada imao 85 godina, saznao je za njegovu smrt dok je bio u Čačku, odakle se u svom seljačkom odelu uputio na njegovu sahranu u Prag. Nije imao vremena da ode u svoje selo i da se presvuče, a na sahranu je krenuo u pratnji jednog od unuka, o svom trošku, istim vozom kojim je otputovala i zvanična državna delegacija Kraljevine Jugoslavije.

Nekoliko hiljada ljudi ispratilo je Masarika na večni počinak. Špalir se u jednom trenutku razmakao i kovčegu je prišao srpski seljak u narodnoj nošnji. Zatim se u povorci pridružio članovima najuže pokojnikove porodice. "Susret između mrtvog Masarika i srpskog seljaka, njegovog prijatelja i pobratima, bio je veoma dirljiv. Stari Jeremija bio je duboko ganut i nije mogao da zadrži suze. Plakali su i oni koji su ovaj dirljiv prizor gledali", pisala je u to vreme “Politika”.

Čiča Jeremija nije bio naročito bogat čovek, zbog čega je njegova odluka da o svom trošku ode sa unukom u Prag još dirljivija. U povratku su ostali bez novca, pa je unuk morao da izađe iz voza na stanici u Novom Sadu, a Jeremijin sin je poslao svog drugog sina po brata, sa novcem za kartu nazad.

Kada je Jeremija 1939. preminuo, čehoslovačko poslanstvo u Beogradu poslalalo je telegram saučešća porodici. Ono je izraženo u ime porodice pokojnog predsednika Tomaša Masarika, ali i u ime čitavog naroda Čehoslovačke republike.