U početku bese Noć i Haos:
Krilata Majka Noć, može primarno postojati samo u jednom prošireno-dimenzionalnom prostoru
nemoguće istovremenosti sebe sa svojom tvorevinom (Hori, Fugi).
A u pitanju je upravo onakva tvorevina kakva zahteva
Njenu smrt da bi sobom postala (tj. “pozajmila” oblik Njenog postajanja), dok sâm Njen život jeste u-sebi-antagona
želja: — želja za žrtvenim samopremašajnim stvaranjem i večnom kontemplacijom sopstvene
tvorevine, u isti mah. Zato je Boginjin paradoksalni modus postojanja isto što i Veliko Neispoljeno,
beskonačna latencija, ili “pra-noćno” stanje duha: — duha koji tek čeka na čas početka stvaranja.
&
Glorifikovati nemoć — odnosno, izneti na videlo razlog udaljavanja svemogućeg bića od plutajućeg mesta
njegovog nultog samoizranjanja — znači potvrditi jednu sasvim drugu vrstu njegove moći: onu u uobrazilje.
Dakle, smisliti — putem vraćanja u stanje pra-samoće — takav protiv-hitac njegovoj (pretpostavljenoj)
svemoći, koji bi mogao da dobije jednu sopstvenu, od-njega-osamostaljenu tvar (svetlost otrgnutu od “tame
svog rođenja”*/H. Broh). Ali, svi oni protiv-hici koji su tu (osim njegovog eha) neosamostaljivi, ne mogu
da ponove tu njegovu (na virtuelnoj ravni uspostavljenu) svemoć (vakuumom učahuren dar, ostatak
hraniteljske tame), a kamoli da dožive njene (na materijalnu ravan protežuće) posledice. Takvi
promašeni hici jesu greške u samopromišljanju ovog pra-bića — koje bivaju, u njegovom umu, ispravljene.
Ali se oni, kao “usputni” entiteti, ipak materjalizauju, postajući “pege na licu sunčevom”, esencije sveg
buduće-pojavnog mraka, ili pak zla izazvanog jednom u osnovi pozitivnom zavisti — koja se penje od onog
sebe-nestvorenog prema onom sve-stvarajućem. Ličnost virtuelne svemogućnosti mora, stoga, virtuelno
umreti da bi se zbiljski rodila — probudila se u jednom daleko širem kontekstu od kruga svojeg
prasamozamišljanja, a koji je beskonačno reduplicira! Tek tad se gubi, na nivou svesti pojedinca, potreba
za sveobjedinjavajućom vladarskom kapom, i uspostavlja se zakon sinhroniciteta. Jer, svaka tačka
beskrajnosti tad sprovodi isti zakon: — sad svi mogu postati transcendentalne Ličnosti!
&
Svemoguće biće nigdine, daleko-odsutna individua, ili “zvezda-pokretnica koja spaja sfere”* (H.
Broh) morala je — usled smernosti srazmerne sopstvenoj bezmernosti — da “šmugne iza nebeskih
vratnica”**. Upravo tim gestom preticanja sebe, kao prvo-samonikloga bića, ona izražava ideju o
uzajamnosti stvaranja — koja je u biti odlagajuća, procesualna.
Božanstvo koje je beskonačno samoodnoseće, i time u dinamici (neizbrojnih) izmena svojih (najpre
dvaju) polova za spoljno oko nesagledivo, iscrtava jedno lavirintno polje — koje je pogledom nezahvatljivo,
jer je sâmo milionito pomnoženo sa sobom, i pre nego što bi pronašlo ikakav svoj uporednik. A taj bi
uporednik mogao biti zastojna slika vlastitog procesa, odnosno, ona okosnica njega sâmog kojom je
određen prvi (egzemplarni) par sopstvenih (unutrašnjih) suprotnosti — onih koje su u stalnom potiranju!
Ali i to samotno ostrvce (kao preduspostavljeno mesto prožimanja daleko-budućih tvorevina) moralo je —
po jednoj produženoj, u beskraj projektovanoj liniji samo-volje ovog božanstva — biti njime samim
žrtvovano (pretvoreno u oblik samoodlaganja, strelu preodluke, ili negaciju istovremenosti tvorevine i
tvorca — koju oličava sâm egzemplarni par) da bi ono (u-njemu-opaženo) razvojno mnoštvo vlastitih
aspekata bilo spaseno i sačuvano: upravo kao klica koja može da proklija tek sa promenom one (surove)
atmosfere koja je vladala (oko ovog božanskog bića) u pretpočetku (njegovog sebe-stvaranja).
Jer, ono samo je izraz otpora prema svom prvom (virtuelnom) okruženju — stanju odsustva sopstvene
opreke, neophodne za preuspostavu vlastite ose; dakle, prema zrcalnoj slici svog (još-ne)-postojanja;
dakle, prema svemu onom već-dovršenom, sebe-nestvorenom; — a to je poziv (od strane božanskog bića) na
stvaranje, a ne samo (pretpostavno) utemeljenje sebe kao (prvobitnog) stvaraoca.
I budući da su pečati vlastitih u-pokretu-izlučenih aspekata onaj jedini odaziv (— preusmeravajući
putokazi sveg budućeg stvaranja, odupirući surovosti prvobitnog okruženja; delovi razbijene atmosfere,
kao izrazi mikrostabilisanog otpora u pukotinama inertno kotrljajuće gromade nestvorenog —) zarad njih
ovo pra-biće briše vlastiti uporednik; meru sebe-znanja, negaciju jednog istovremeno operativnog
dvojstva-u-sebi. Jer se ono — povrh toga — u njih iste i rasipa, kao ničim razlomive pečate; mrvi se u
putokaze sopstvenog praispisanog polja; u mrtva slova koja ga čine trajno nerešivim — prašumom
sveznanja.
&
Otmenost je sinonim za apsolutnu divljinu, ili samosvesnu odsutnost božanskog entiteta; a prvobitni
paukoliko-zatvarajući svet — kosmos, kao kasniji logos/hologram oca, tu ne beše štit ili kočnica pred
hrabro-opitnim haosom majki, nego instrument “lirskog” obrta njihovog onemelo-apsolutnog zverstva — u
klizeći sveprotežan zakon-bez-prisile.
&
Heliada
(odlomak iz moje knjige-u-pripremi: "Mojrina kontroverza")
