setih se malo prošlog vikenda, potok na Staroj...
mislim da ću postati zavisnik od tih planinarskih akcija ), jer stvarno obožavam prirodu , a i lepo je upoznavati nove ljude.
Bila sam u sobi sa jednom profesorkom harfe... divno, još je harfu završila u Engleskoj. Neobična osoba, moje godište )
Bilo nam je mislim oko 60 na usponu
Paula, radujem se i uzivam kada gledam tvoje fotografije. Podsetis me na ono vreme kada sam imala vremena za sebe i fotkanje.
Znala sam svake subote da ustanem rano, da uzmem sa sobom moj fotoaparat (mog Zvera
) i odem sama u neki grad, gde nikada nisam bila, volim ulicnu fotografiju i volim kada sama fotkam, jer ne volim ono pozurivanje, niti da mi je tada nesto vaznije od dobrog kadra.
Ili, organizujemo se i odemo negde u prirodi, nekoliko para, pa dok oni uzivaju u sedenju, pijuckanju i klopanju, ja se pogubim negde i vratim se nakon nekoliko sati, oni se cude gde sam, a meni kao da je vreme stalo tu i sada tu i produzilo.
Mnogo volim prirodu i fotkanje, ali toliko mi je sada muka sto nikako nemam vremena da navatam to dnevno svetlo. A mozda se i samo tako pravdam, jer uvek mi je u glavi ono, kad se nesto istinski zeli trazi se nacin, kada se istinski ne zeli, trazi se opravdanje.
Kad idem u šetnju ponesem Kindle, sednem u park i čitam, znam, znam, nisam normalan.
ja kad odem u setnju, ponesem celi ranac, a unutra... ajoj! cutim!
