Kada su Terazije bile periferija Beograda

[Nina]

Današnje Terazije su do sredine 19. veka predstavljale daleku periferiju Beograda koja se nalazila van „gradskog šanca”. Kako su se nalazile u neposrednoj blizini Stambol-kapije, na Carigradskom drumu, na njima su počeli da niču hanovi i zanatlijske radionice.

Bio je to idealan prostor za odmor pred ulazak karavana u grad, pogotovo što je na njemu postojao sabirno-razdelni toranj-rezervoar starog „varoškog” (mokroluškog) vodovoda sa „češmom s jednom gvozdenom cevi kroz koju je tekla voda”. Prema turskom nazivu za razdelni rezervoar, kraj oko česme je postao poznat kao Terazije.

 

[Nina]

Dvorski kompleks

Podstrek za razvoj ovog dela grada predstavljao je i potez vicepredsednika Sovjeta Stojana Simića koji je do leta 1840, na isušenom močvarnom zemljištu nekoliko stotina metara od Terazija, izgradio luksuzni stambeni objekat. Nakon povratka Karađorđevića na vlast, Sovjet je 1843. Simićevu kuću zakupio za kneza Aleksandra; tako je Simićevo zdanje, pod nazivom Stari konak, postalo dvorski objekat.

Lokacija oko koje će se razviti dvorski kompleks uticala je da se iste godine izradi regulacioni plan prema kome su Terazije bile predviđene kao novi poslovni centar. Sovjetu je 13. marta 1846. predložen i „Plan za Česmu s koritima na Terazijama u tesanu kamenu”. Po planu „postrojenije ovo (bi) predstavljalo jedan spomenik 5 fati (9,5 m) visok. Na dve suprotne strane spomenika (bile bi) utvrđene lule, iz kojih (bi) voda tekla, a na druge dve strane suprotne utvrđene (bi) bile kamene klupe za sedenje”. Planirano je da česma bude priključena na „varoški vodovod”. Sovjet je 16. marta prihvatio predlog i odobrio sumu od „2.570 forinti srebra iz praviteljne kase” za izgradnju česme.

Na realizaciju plana čekalo se skoro dve decenije. Skulptor iz italijanskog okruga Novara, Đuzepe Kasano, 26. maja 1855. izradio je novi, detaljni plan za terazijsku česmu koja je po svemu odgovarala opisu iz 1846. Kako ni ovaj projekat nije zaživeo, Miloš Popović je 12. jula 1859. u „Srpskim novinama” napisao kritički članak o česmi na Terazijama koja „stoji onakova, kakva se od vajkada zatekla, s jednom lulom”, bez obzira na to što je „česma ova najglavnija u varoši ne samo po položaju svom kako da zadovolji vodom žiteljstvo, nego i za to, što je tuda glavnij prolazak trgovine”.

Osim toga, oko neuređene česme je često dolazilo do gužvi i sukoba; slična situacija je vladala i oko ostalih gradskih izvorišta vode, što će najbolje pokazati tragičan sukob kod Čukur-česme 1862. godine.

Konačno, 30. jula 1860, svečano je osveštan i položen temelj „novoj česmi na Terazijama, koja će vrlo lepo dolikovati jednoj od najlepših ulica beogradskih”. Nova česma, onakva kako i danas izgleda, s uklesanim inicijalima tada vladajućeg kneza Miloša „MO” i godinom izgradnje „1860”, predstavljala je rad italijanskog kamenoresca Frančeska Franca Lorana, a ukupni protok vode na sve četiri lule iznosio je 0,5 litara u sekundi.

Svecano otvaranje Terazijske cesme

 

[Nina]

 

[Nina]

Istoga dana „položen je i vodoosvešten osnov novome dvorcu, koji se za Njegovu Svetlost, Knjaza vladaoca (Miloša), gradi na placu (postojećeg) dvorca”. U suštini, knez Miloš je naložio da se uz južni, desni deo Starog konaka izgradi dvor za prestolonaslednika Mihaila, najverovatnije prema projektu Koste Šrepalovića.

O atraktivnosti lokacije oko česme govori i podatak da je dva meseca ranije, 24. maja, Luka Jakovljević pokrenuo prvu preteču javnog gradskog prevoza – liniju „omnibusa” (diližanse) od kafane „Kod zlatnog venca” na Terazijama do Topčidera. Izgleda da Jakovljević nije privukao putnike pa je sledeće godine, opet bez više uspeha, liniju preuzeo „bivši trgovac Milan Tešić u kući Laze Todorovića spram Tipografije”. Novi „omnibus” vozio je od Varoš-kapije (na uglu današnjih ulica Pop Lukine i Maršala Birjuzova) do Topčidera, a karta je bila skuplja – 3 groša.

Terazijsko područje formirano je 3. marta 1860, čime je i prostor „van šanca” zvanično postao sastavni deo grada.

Posle sukoba na Čukur-česmi, turska vojna posada je 16. juna 1862. trajno napustila Stambol-kapiju. Na Cveti, 1. aprila 1866, od napuštene kapije, pa ispred česme i Starog konaka, održana je parada srpske regularne vojske. Nekoliko nedelja kasnije, 26. aprila, započeto je rušenje, a ostaci Stambol-kapije potpuno su uklonjeni do 31. maja 1866 – godinu dana pre nego što je knez Mihailo zvanično primio ključeve grada. Tako je nestao i poslednji beleg koji je Terazije razdvajao od „varoši u šancu”, a započeta je ubrzana urbanizacija ovog dela grada.

Na Petrovdan 1892, mitropolit Mihailo Jovanović je upravo na Terazijskoj česmi osveštao novi, moderan beogradski („makiški”) vodovod, izrađen prema projektu Slovenca Oskara Smrekera. Kod česme se nalazila i stanica prvog beogradskog tramvaja na konjsku vuču, koji je pokrenut 14. oktobra iste godine. U maju 1904. rusko osiguravajuće društvo „Rusija” otkupilo je od Nikole Vulkovića, „za 365.000 zlatnih dinara”, imanje s kućom i kafanom „Velika Srbija” koje se nalazilo neposredno do česme. Do 30. januara 1908, ovde je, prema projektima Jovana Ilkića i Pavela Bergštresera, izgrađeno velelepno zdanje istoimenog društva s gostionicom-hotelom „Moskva”.

 

[Nina]

Rušenje Starog konaka započeto je 1904, a sedam godina kasnije iz budžeta je odobreno 100.000 dinara i za rušenje dvora prestolonaslednika Mihaila, a on ovu zgradu zapravo nikada nije ni koristio. U nju su bila useljena ministarstva spoljnih i inostranih poslova, a Mihailo je s leve strane Starog konaka sagradio intimniji, Mali dvorac, srušen tokom aprila–maja 1881. godine. Na njegovom mestu su 23. juna 1881. postavljeni temelji za Stari dvor, koji je, prema projektu Stojana Titelbaha, završen do kraja 1883. Na placu oslobođenom rušenjem „dvora prestolonaslednika” 1911. postavljen je kamen-temeljac za Novi dvor, rađen prema projektu Stojana Titelbaha. Time je bio zaokružen dvorski kompleks nedaleko od Terazija.

Tehnička uprava beogradske opštine je u martu 1911. raspisala konkurs za urbanističko preuređenje Terazija. U to vreme na čelu grada nalazio se Ljubomir Davidović, a šef Građevinskog odeljenja beogradske opštine bio je pariski inženjer Eduard Leže. Prvu nagradu od 1.000 dinara dobilo je rešenje Veselina Lučića, a izvođenje je povereno Jelisaveti Načić. Opštinski odbor je početkom marta 1911. zaključio da „će svakako terazijska česma morati biti uklonjena, jer niko ne može sporiti, da bi ona škodila lepom izgledu Terazija. Međutim to uklanjanje biće s punim pijetetom, jer će česma biti celokupna preneta na Hajdučku česmu u Košutnjaku ili će joj se u samoj varoši naći takođe ugledno mesto, gde će biti postavljena i pretvorena u neku vrstu lepe cvetne vaze”. Kasnije je odlučeno da se prenese u Topčider i postavi u blizini topčiderske crkve (Svetih apostola Petra i Pavla).

 

[Nina]

Pošteđena razaranja

Bez obzira na to da li su razlozi za premeštanje česme bili političko-dinastički ili urbanistički, možda je dislokacija ovaj spomenik spasla od razaranja koja su pogodila Beograd 1914–1915. („Moskva” je pogođena austrijskim granatama) i 1941–1944. godine.
U svakom slučaju, 12. decembra 1975, uz stručno učešće profesora Milorada Dimitrijevića, Terazijska česma je iz Topčidera vraćena – na Terazije. Česma je zadržala originalni izgled, ali je lokacijski pomerena nešto dalje od prvobitnog mesta, zbog podzemnog prolaza koji je izgrađen 1967. godine, u vreme legendarnog gradonačelnika Branka Pešića.

 

[Nina]

 

[Nina]

Ko je naredio preseljenje u Topčider

Preseljenje česme dovelo je do spora po čijem nalogu je česma bila podignuta, odnosno, nije li njeno preseljenje predstavljalo proterivanje uspomena na dinastiju Obrenović u Topčider. Branislav Nušić je 1912. u časopisu „Zvezda”, a 1929. i u „Beogradskim opštinskim novinama”, pogrešno naveo da su temelji česme položeni 18. (30) jula 1859. te da je istu podigao „knez Miloš po povratku u Srbiju o svom trošku”. „Srbske novine” su 1860. godine navele da je 30. jula položen temelj opštinske česme, a videli smo da je ista predstavljala brigu Sovjeta i gradske uprave još od 1843. S druge strane, činjenica je da je od 11. maja 1912. u Topčideru i Košutnjaku bila skoncentrisana većina spomenika vezanih za Obrenoviće; česma je postavljena u porti crkve čije je temelje 28. jula 1832. postavio knez Miloš, a nedaleko od Miloševog konaka iz 1831–1834. godine. Indikativno je i to da je od 20. maja do 23. jula iste, 1912, na račun opštinskog kredita obnovljena ograda oko mesta pogibije kneza Mihaila u Košutnjaku. Izvor Politika