Imam dovoljno godina da kad me roditelj pita za mišljenje, odgovorim iskreno, znajući unapred da li će mu se to svideti ili ne. Ili kad mi kaže kako bi on to, a mislim drugačije-kažem i obrazložim.
Nisam se suprotstavljala kao dete. Pre sam dobijala kritike za mnoge stvari koje je samo protumačio na svoj način, a nije me pitao ni za kakvo objašnjenje.
Uvek je pomišljao samo najgore.
Zato sam, verovatno, preko noći, kad sam već bila punoletna i sa svojom fakultetskom diplomom, potpisala ugovor na dve godine sa jednom stranom kompanijom o kojoj sam se podrobno raspitala i proučila kredibilitet, i dobila avio-kartu. Ni čitav dan pred let sam tek saopštila ocu gde idem i zašto-i to telefonom, na daljinu.
Ne žalim, sve je ispalo kako je i trebalo, imam danas jedno divno iskustvo i mnoga poznanstva, mada je bilo dosta anksioznosti, ali da sam se poverila mnogo vremena unapred, to bi bilo: "Ne znaš ti šta je svet, ideš negde da te neko proda u belo roblje, dan beli više nećeš da vidiš, nećeš se živa vratiti u Srbiju! Nemoj nigde da ideš";
Hajde, recimo, to je bilo prvi put da sam nešto na svoju ruku skroz uradila i time
suprotstavila roditelju.
Kako ono ima u nekoj pesmi:"Ne bilo mi šta mi majka misli, već što mi misliš ti.", a u mom slučaju: "Ne bilo mi što mi roditelj misli, već što bi mislio neki ljubomoran i mnogo zaljubljen momak ili neka ljubomorna kvazi-prijateljica..."
;
Nekad roditelji sputavaju svoju decu i nemaju nikakvog poverenja u njih, a to je za njih traumatično... Lično... drago mi je da je period tog nepoverenja za mene gotov, ali... baš ga je bilo mnogo.
