, drago mi je da zivim u gradu pa su sada ti obicaji svedeni na minimum inace na selu se to malo razlikuje od veselja jos muziku da dovedemo i da pravimo festu.
Meni je otac umro novembra 2011... U svom onom haosu od tuge i bola koji razdire moja majka je samo razmišljala o tome kako ga treba ispratiti kako dolikuje pa je tim povodom zakupila kafanu, jer zaboga dolaze mnogi ljudi iz cele bivše Juge, pa treba te ljude nahraniti kad već biju toliki put... I tako posle sahrane, trčimo u kafanu da bi sačekivali goste..
Dođe prva subota, brdo hrane se pakuje i nosi na groblje da se ljudi posluže, "jer nema smisla", dok oni koji su došli "sa strane" se pozivaju kući na klasičan ručak
Stigoše 40 dana, 6 meseci i godina, opet se spremaju nenormalne količine hrane, upreže se cela rodbina da pomaže, zakupljuje se sala na groblju da se posle pomena svrate ljudi i nahrane. Sve se to spakuje, pa onda opet kući otpakuje i servira da se posluži ručak za sve koji su "sa strane". Znači zgadilo mi se sve i rekla sam majci da kad ona umre uopšte nemam nameru da se bakćem takvim glupostima. Dobiće žito, pogaču i kraj!! Dostojan ispraćaj pokojnika tj drage nam osobe veze nema sa hranom i čašćavanjem. On je mrtav i sve to ga neće u život vratiti. Dostojan ispraćaj predstavlja nešto sasvim drugo..
Ali eto, trebalo je da prođe puna godina i svi pomeni da se ona prizove pameti..
Veruj mi, pokušavala sam i bila uporna, ali džabe... Svaki put bi se taj razgovor završavao svađom i na kraju sam jednostavno digla ruke. Ali vrhunac svega je bio kad su otišli zadnji gosti na obeležavanju godišnjice smrti, i to oni "drugi" gosti koji su ručali i kući, moja majka je tek tada konačno došla sebi i rekla da ja budem pametna i ne radim to isto kad ona umre
a kamoli za sahranu kada dodju svi,
Cim to nisu radili tvoji roditelji normalno je da neces ni ti prosto nisi odgajana u tom duhu, ja imam preko 100 clanova naj uze rodbine, kod nas je luda kuca i za normalan rodjendan kada dodje samo odabran dio rodbine
Meni je otac umro novembra 2011... U svom onom haosu od tuge i bola koji razdire moja majka je samo razmišljala o tome kako ga treba ispratiti kako dolikuje pa je tim povodom zakupila kafanu, jer zaboga dolaze mnogi ljudi iz cele bivše Juge, pa treba te ljude nahraniti kad već biju toliki put... I tako posle sahrane, trčimo u kafanu da bi sačekivali goste..
Dođe prva subota, brdo hrane se pakuje i nosi na groblje da se ljudi posluže, "jer nema smisla", dok oni koji su došli "sa strane" se pozivaju kući na klasičan ručak
Stigoše 40 dana, 6 meseci i godina, opet se spremaju nenormalne količine hrane, upreže se cela rodbina da pomaže, zakupljuje se sala na groblju da se posle pomena svrate ljudi i nahrane. Sve se to spakuje, pa onda opet kući otpakuje i servira da se posluži ručak za sve koji su "sa strane". Znači zgadilo mi se sve i rekla sam majci da kad ona umre uopšte nemam nameru da se bakćem takvim glupostima. Dobiće žito, pogaču i kraj!! Dostojan ispraćaj pokojnika tj drage nam osobe veze nema sa hranom i čašćavanjem. On je mrtav i sve to ga neće u život vratiti. Dostojan ispraćaj predstavlja nešto sasvim drugo..
Obicaju idu u smeru globalizacije koja utice da se umesto rituala koji se praktivao nekoliko stotina godina gotovo neizmenjeno, sa manjim razlikama od mesta do mesta, danas transformise u vid odlaska ljudi u urbanim sredinama na dobru klopu koju rodjaci preminulog naruce u restoranu, nakon koje se odlazi na groblje gde ceka mrtvac. Kod sahrana u ruralnim sredinama globalizacija je isto uzela svoj danak, zene ne spremaju kao ranije vec se telefonskim pozivom resi u komadu i spremanje klope i sator, sa sve konobarima koji sluze na dan pogreba.
