Kad Lisce Pada

[Currito]

koliko godina je dobio oguz uopste?

Rekose da mu ne gine 25-30 godina zatvora....

inace terasko, jesi li docekao glumce na aerodromu??

Ferhunde zvana haker

 

[naterasi]

Rekose da mu ne gine 25-30 godina zatvora....

inace terasko, jesi li docekao glumce na aerodromu??

Ferhunde zvana haker

nisaaaaaaaam, bas mi je bezveze sto ih nisam video, a mogao sam ispred prve ili na kalemegdanu da sam znaoo... bas su me odusevili posebno oguz lejla i nedzla, a sto se sefketa tice, sve sam mislio da je tunjav i ovako, ali nije, zabavan je... a oguz kad je dosao pa rekao dobro dosli i tako je bio cudan u pocetku, da ga je voditeljka pitala jel ste vi stidljivi a on se smejulji hihihi

 

[Currito]

Sevo mi je omiljen lik, mada mi je kako neko rece, pravi vehabija sa onom bradurinom...

pogledaj kako su se zajebavali Guzo i Sevo u nasem nocnom klubu u Bgu:

 

[*moonlight*]

Iznervirana sam kako je to Prva organizovala, i kako je, nimalo poučena prošlogodišnjim ispadima prilikom dolaska Onura i Šeherezade, nanovo odabrala preglupu Danijelu.
Upravo zbog nje nisam odgledala ništa nakon SON natpisa koji je odjavio Lišće.
Gluvonema osoba lepše bi se, i uljudnije ponela.
Pristojnije svakako.
Obrukali smo se.
Besmisleno je i pričati o toj zubatoj ženi. Prenaporna je i kad vodi Ekskluziv, a ne emisiju u kojoj treba da komunicira sa gostima.
Stoga, propustih Oguza, Ševketa i sve ostalo.

No, serija se okončala.
Tužan kraj, realan, nimalo bajkovit.
Plačan.
Volela sam ovaj život uz Tekinove.
Bili su mi kao prodocia iz komšiluka, dragi, zabrinuti, i otvoreni, široke duše.
Serija koja nije propagirala zlobu nadljudskog kova, niti ubistvene osvete.
Serija judskosti i neljudskosti.
Manira i nevaspitanja.
Pogrešnih izbora, i tuga.
Odabira i posledica.

Osetili smo šta znači biti blizak sa svojima. I previše i taman.
Šta znači biti podrška detetu, i kada svi kažu da je ne zaslužuje.
Serija koja govori mnogo o nama, ljudima.
I kada smo jaki, mali smo.
Život nas sam proguta, ogroman život, kao Istanbul.
Slabi smo vođeni željom da sve bude sjajno, da svi budemo srećni.
Tonemo, žudeći da sreću nađemo i na mestima koja bude gorčinu. I sa ljudima gorkim.
Halapljivi smo u žudnji da nađemo svoj mir.
Grizemo, a nemir nam u usnama, jedemo ga izgladneli od tuge.

Nekada je sa Teknovima bilo patetično, kukanje i gramzivost pojedinih.
Nekada su mnogo grešili, bilo je krivice u svakome od njih.
Nije li ljudski biti kriv, biti krivac sopstvenog života.
Bolje tako nego da nam krivac za nas život bude neko drugi.
NIko ne kalja naše postojanje do mi sami.
Međutim, nesvesni toga, u neželji da to shvatimo kao zreli, krivimo druge, želeći da iskočimo iz jaruge naših grešaka.

Najteže je u svom tom crnilu ostati sam. Nespojen, nepronađen kraj nekog.
Kao, recimo Ferhunde, i kao Nedžla i Oguz.
Ferhunde je makar ostala sa majkom, i sa večitom gorčinom prema svemu.
Nedžla je sama izabrala svoju samoću, otvrdnula od svega kroz šta je pročla, očeličena, kao otrgnuta od ljudskosti.
Oguz je ipak, ostao potpuno sam. Sam, sa svešću da negde napolju ima svoju decu. Da je njegova ljubav bila istovremeno i pogubna čežnja da emocije prikaže korz imućstvo.
Siromaštvo ga je tome učilo, teška glad u želucu koja je izrodila glad za novcem i imetkom.

Tekinovi, praznih džepova, i ponekad suviše slabi, neosamostaljeni, patološki privezani jedni za druge, imali su jedni druge.
Zagrljaj, postavljenu trpezu, i uvek tračak proleća i u najdubljoj zimi.
Tekinovi, imali su dom, imali su gnezdo koje i kada je polomljeno, okrnjeno imalo je zajedništvo trpeze, i nade u novo sutra.
Nade koja je polaskom voza sinoć, ostala sasušena suzama onih koji su rešili da se bore.

 

[naterasi]

Sevo mi je omiljen lik, mada mi je kako neko rece, pravi vehabija sa onom bradurinom...

pogledaj kako su se zajebavali Guzo i Sevo u nasem nocnom klubu u Bgu:

hihihi, jel ima jos slika drugar, odakle ti ovo?

 

[Currito]

Nasao po internetu brate Danas se kupio i Alo i Kurir

Provali ovo kako se Nedzada odusevila novinama kod nas gde je na naslovnici

 

[naterasi]

da, a jel si primetio da je ona plava voditeljka glupava mnogo i totalno je nevesto pitala to vezano za casopis...

 

[Currito]

ma ta danijela jankov je glupava poput cuskije, ne ume dve reci da sastavi i citav njen performans u emisiji cinio mi se zescom sprdnjom... ona i ona zaricka navrle na oguza, on jadan u sredini samo sto ga nisu silovale

 

[Zekan Zeko]

Iznervirana sam kako je to Prva organizovala, i kako je, nimalo poučena prošlogodišnjim ispadima prilikom dolaska Onura i Šeherezade, nanovo odabrala preglupu Danijelu.
Upravo zbog nje nisam odgledala ništa nakon SON natpisa koji je odjavio Lišće.
Gluvonema osoba lepše bi se, i uljudnije ponela.
Pristojnije svakako.
Obrukali smo se.
Besmisleno je i pričati o toj zubatoj ženi. Prenaporna je i kad vodi Ekskluziv, a ne emisiju u kojoj treba da komunicira sa gostima.
Stoga, propustih Oguza, Ševketa i sve ostalo.

No, serija se okončala.
Tužan kraj, realan, nimalo bajkovit.
Plačan.
Volela sam ovaj život uz Tekinove.
Bili su mi kao prodocia iz komšiluka, dragi, zabrinuti, i otvoreni, široke duše.
Serija koja nije propagirala zlobu nadljudskog kova, niti ubistvene osvete.
Serija judskosti i neljudskosti.
Manira i nevaspitanja.
Pogrešnih izbora, i tuga.
Odabira i posledica.

Osetili smo šta znači biti blizak sa svojima. I previše i taman.
Šta znači biti podrška detetu, i kada svi kažu da je ne zaslužuje.
Serija koja govori mnogo o nama, ljudima.
I kada smo jaki, mali smo.
Život nas sam proguta, ogroman život, kao Istanbul.
Slabi smo vođeni željom da sve bude sjajno, da svi budemo srećni.
Tonemo, žudeći da sreću nađemo i na mestima koja bude gorčinu. I sa ljudima gorkim.
Halapljivi smo u žudnji da nađemo svoj mir.
Grizemo, a nemir nam u usnama, jedemo ga izgladneli od tuge.

Nekada je sa Teknovima bilo patetično, kukanje i gramzivost pojedinih.
Nekada su mnogo grešili, bilo je krivice u svakome od njih.
Nije li ljudski biti kriv, biti krivac sopstvenog života.
Bolje tako nego da nam krivac za nas život bude neko drugi.
NIko ne kalja naše postojanje do mi sami.
Međutim, nesvesni toga, u neželji da to shvatimo kao zreli, krivimo druge, želeći da iskočimo iz jaruge naših grešaka.

Najteže je u svom tom crnilu ostati sam. Nespojen, nepronađen kraj nekog.
Kao, recimo Ferhunde, i kao Nedžla i Oguz.
Ferhunde je makar ostala sa majkom, i sa večitom gorčinom prema svemu.
Nedžla je sama izabrala svoju samoću, otvrdnula od svega kroz šta je pročla, očeličena, kao otrgnuta od ljudskosti.
Oguz je ipak, ostao potpuno sam. Sam, sa svešću da negde napolju ima svoju decu. Da je njegova ljubav bila istovremeno i pogubna čežnja da emocije prikaže korz imućstvo.
Siromaštvo ga je tome učilo, teška glad u želucu koja je izrodila glad za novcem i imetkom.

Tekinovi, praznih džepova, i ponekad suviše slabi, neosamostaljeni, patološki privezani jedni za druge, imali su jedni druge.
Zagrljaj, postavljenu trpezu, i uvek tračak proleća i u najdubljoj zimi.
Tekinovi, imali su dom, imali su gnezdo koje i kada je polomljeno, okrnjeno imalo je zajedništvo trpeze, i nade u novo sutra.
Nade koja je polaskom voza sinoć, ostala sasušena suzama onih koji su rešili da se bore.

Da...

 

[Zekan Zeko]

Nasao po internetu brate Danas se kupio i Alo i Kurir



Provali ovo kako se Nedzada odusevila novinama kod nas gde je na naslovnici

E,majko moja..šteta što ne razume šta piše na novinama....

 

[maticnjak]

plavusa je stvarno samo Plavusa! QQ bruke, meni je bilo neprijatno kada je rekla Dzevriji i Fikret "vi ste kod nas popularnije zvezde od Al Pacina i De Nira! Ha, ha, ha". Ona Fikret fina neka zena i njoj je bilo bzv i neprijatno i rece joj nesto kao "Bas mi je drago, ali to su dve velike zvezde kojima se ja klanjam". Pa ne mogu da verujem da je Plavusa toliko ogranicena qq

 

[Tzar]

Bila je opet reportaza u ekskluzivu. Vrh je Gekce koja se na aerodromu pozdravlja sa "Hello. Welcome."

 

[Zekan Zeko]

Pa,koji vam je omiljeni lik i zašto?meni je najbolja Ferhnde

 

[naterasi]

a zasto? meni je lejla jer je kao zenska verzija meene

 

[Wojciech]

Nisam gledao tu seriju, al' znam ko je ko...Nedžla dakle.

 

[dusankovacevicsrbija]

Ali Riza... Znam da se gotovo niko ne slaže ali baš me briga...
I znam i zbog čega se ne slažete - zamišljate da ste imali takvog oca koji je "strog" i "ubeđen da je svet savršeno mesto" i da je baš tako vaspitavao svoju decu, baš suprotno, jako dobro je znao kakav je svet i koliko je pokvaren i štitio je svoju decu od toga ali nije uspeo i ispao je najveća žrtva jer ipak bio je u pravu, Oguz i Ferhunde su uništili njegovu porodicu (ma šta vi mislili, tako je)...

 

[greba]

ferhunde.100x pala i isto toliko puta se podigla...nekad zloca,ali u dubini duse dobra osoba.kao i ja

 

[*moonlight*]

Spojila sam teme, jer budući da se serija završila, nema potrebe za novom temom na kojoj bi se diskutovalo o ovoj seriji. Možemo to i na ovoj našoj, starosedelačkoj.

 

[jexy1005]

Majku mu, nijednom sinoc ne pitashe za Dzema i kako mu ide manekenska karijera...

 

[Sokolica_M]

Da prokomentarišem poslednju epizodu...
Moonlight je sve napisala što i ja mislim.
Predivan komentar.
Zato ću se potruditi da se ne ponavljam.

Do polovine epizode nisam plakala.
Osim kada je bila scena Ahmeta, Nejir i Sedef.
Ahmetovo darovanje Sedef i njegovo povlačanje da bi majka i ćerka bile same.
Sedefino pozivanje majke da segne pored nje. Da upije u sebe tu ušuškanost, osećaj voljenog deteta.
Možda zato što bih se ja isto tako ponašala sa svojom majkom.
Draga je Sedef. I nejir.
I njihova nežna ljubav i suze...

Ali od onog trenutka kada je Sedef (opet ona, eto, desilo se da juče meni bude okidač za suze) došla kod Ali Rize... do kraja.
Nisam prestala da plačem.
Na trenutke sam se gušila u suzama.
Izobličile su mi se i oči.
Čak sam i sanjala glumce.

Nikada mi se nijedna serija nije ovoliko uvezala za srce.
Razrela mi sva tkiva. Utisnula se.
Ogledalo ljudske duše.
Ogledalo života.
Ogoljenost koja ne prelazi u banalnost.
Sve vreme, ma šta se dešavalo, ružno ili tužno, serija nije ponizila život.
Naprotiv.
Uveličanstvenila ga je.

Razmišljam koliko su bili genijalni scenaristi kada su scene i tekst osmislili tako da ništa nije suvišno, ništa patetično.
Koliko su brusili priču o platanu.
O porodici.
O Čoveku.
O sudbini.

Bilo je dosta simboličnih elemenata u poslednjoj epizodi.
Kao kada Lejla i Fikret, po povratku iz hamama, dok su bile na trajektu, ugledaju da je zgrada koju su prvi put videli kada su došli u Istanbul, jednim delom izgorela.
Neobična najava dolazećeg.

Tako umetnički, tako suptilno provučena Ali Rizino umiranje.
Elementi onostranog.
Njegov oproštaj sa voljenima.
Zatim, ruža u ruci i trnje koje ga je raskrvarilo.

Ferhunde u crnom obilazi sobu u kojoj je najviše boravio Ali Riza i onu gde je bila sa Šefketom.
Klečanje pred slikom nekada srećne porodice Tekin.
Njen jecaj rasparao bi i čestice u vazduhu.

Voz.
Ovaj put ide unazad.
Ništa više nije isto.
Pa, ipak.
Uvek su ista ljudska nadanja.
Život se kreće napred, bez obzira na to šta mi želimo.

I kao najsnažniji pečat - scena u kojoj Hajrije ljubi burmu.
Kakva oda zajedništvu i vernosti!
Ljubavi. Vremenu. Posvećenosti.

 

[gost 11071]

Meni poslednja epizoda i nije bila nesto tuzna, najavljivali ste ovde da ce biti mnogo tuzno, ali nije.
Nekako, na kraju, ipak je puno nekog optimizna da ce Tekinovi poceti novi zivot bez toliko izazova i da ce od sada ziveti spokojnije.

 

[Sokolica_M]

Meni poslednja epizoda i nije bila nesto tuzna, najavljivali ste ovde da ce biti mnogo tuzno, ali nije.
Nekako, na kraju, ipak je puno nekog optimizna da ce Tekinovi poceti novi zivot bez toliko izazova i da ce od sada ziveti spokojnije.

Da, ali... Nedostaje Ali Riza. Stub porodice. Njihov mali Bog.
Najzad, nedostaje čovek, živo biće u kući.

Ali ne čini smrt ''Glavnog'' seriju tužnom.

I ne znam da li je tužna dobar izraz.
Serija je potresna na dubljem filozofskom nivou, kao kad od prejake svetlosti krenu da suze oči.

 

[lavicazar]

Ali Riza... Znam da se gotovo niko ne slaže ali baš me briga...
I znam i zbog čega se ne slažete - zamišljate da ste imali takvog oca koji je "strog" i "ubeđen da je svet savršeno mesto" i da je baš tako vaspitavao svoju decu, baš suprotno, jako dobro je znao kakav je svet i koliko je pokvaren i štitio je svoju decu od toga ali nije uspeo i ispao je najveća žrtva jer ipak bio je u pravu, Oguz i Ferhunde su uništili njegovu porodicu (ma šta vi mislili, tako je)...

I meni ali riza

 

[lavicazar]

Spojler

Da prokomentarišem poslednju epizodu...
Moonlight je sve napisala što i ja mislim.
Predivan komentar.
Zato ću se potruditi da se ne ponavljam.

Do polovine epizode nisam plakala.
Osim kada je bila scena Ahmeta, Nejir i Sedef.
Ahmetovo darovanje Sedef i njegovo povlačanje da bi majka i ćerka bile same.
Sedefino pozivanje majke da segne pored nje. Da upije u sebe tu ušuškanost, osećaj voljenog deteta.
Možda zato što bih se ja isto tako ponašala sa svojom majkom.
Draga je Sedef. I nejir.
I njihova nežna ljubav i suze...

Ali od onog trenutka kada je Sedef (opet ona, eto, desilo se da juče meni bude okidač za suze) došla kod Ali Rize... do kraja.
Nisam prestala da plačem.
Na trenutke sam se gušila u suzama.
Izobličile su mi se i oči.
Čak sam i sanjala glumce.

Nikada mi se nijedna serija nije ovoliko uvezala za srce.
Razrela mi sva tkiva. Utisnula se.
Ogledalo ljudske duše.
Ogledalo života.
Ogoljenost koja ne prelazi u banalnost.
Sve vreme, ma šta se dešavalo, ružno ili tužno, serija nije ponizila život.
Naprotiv.
Uveličanstvenila ga je.

Razmišljam koliko su bili genijalni scenaristi kada su scene i tekst osmislili tako da ništa nije suvišno, ništa patetično.
Koliko su brusili priču o platanu.
O porodici.
O Čoveku.
O sudbini.

Bilo je dosta simboličnih elemenata u poslednjoj epizodi.
Kao kada Lejla i Fikret, po povratku iz hamama, dok su bile na trajektu, ugledaju da je zgrada koju su prvi put videli kada su došli u Istanbul, jednim delom izgorela.
Neobična najava dolazećeg.

Tako umetnički, tako suptilno provučena Ali Rizino umiranje.
Elementi onostranog.
Njegov oproštaj sa voljenima.
Zatim, ruža u ruci i trnje koje ga je raskrvarilo.

Ferhunde u crnom obilazi sobu u kojoj je najviše boravio Ali Riza i onu gde je bila sa Šefketom.
Klečanje pred slikom nekada srećne porodice Tekin.
Njen jecaj rasparao bi i čestice u vazduhu.

Voz.
Ovaj put ide unazad.
Ništa više nije isto.
Pa, ipak.
Uvek su ista ljudska nadanja.
Život se kreće napred, bez obzira na to šta mi želimo.

I kao najsnažniji pečat - scena u kojoj Hajrije ljubi burmu.
Kakva oda zajedništvu i vernosti!
Ljubavi. Vremenu. Posvećenosti.

Procitala sam, napokon, ne mogu da verujem

 

[*moonlight*]

Lavice, čemu taj komentar?
Već si naznačila da ti je mučno da čitaš predugačke postove, ali možda neko ne voli kratke, pa opet ne ističe to svako malo.
Naprosto, svako piše kako oseća, kako želi i kako misli da treba (i koliko misli da treba).
Uvek se može preskočiti ono što nam je mrsko da pročitamo,ili deluje prenaporno.

Naprosto, smatram da je krajnje nepotrebno da ukoliko ništa drugo nemaš da prokomentarišeš na iscrpan post, daješ komentar koji ističe dužinu posta.

Polako privodimo kraju druženje, nije zgoda da se rastanemo u zameranjima.