Jovan Rajić (1726-1801). Arhimandrit manastira Kovilj, jedan od osnivača srpske istoriografije i poreklo srpskog naroda

[Pumpaj Dinstanović]

Danas se suočavamo sa brojnim dezinformacijama koje se dele po društvenim mrežama i raznim opskurnim portalima. Jedna od tih glasina jeste, doslovno lažno pozivanje na jednog od prvih srpskih istoriografa. Koviljski arhimandrit nabraja se često u raznim listama kao neko ko je proučavao ispravno drevnu istoriju Srba, pre nego što je njeno krivotvorenje bilo, navodno, uvedeno i nabraja se kao prethodnik i inspirator romantičnog pravca Miloša S. Milojevića, odnosno kao u novija vremena Jovana I. Deretića. Evo jednog primera čak i sa Foruma Krstarice, iz pera jednog našeg forumaša:

Ove lažne tvrdnje o Rajiću su se namnožile na sve strane, pa dospele čak i do jednog portala jednog srpskog istoričara, srpskaistorija.com Đorđa Bojanića. O dotičnom probemu imamo i posebnu temu. U popiau se Rajić, uz još neka druga lica potpuno pogrešno, navodi rame uz rame sa Milojeviće, Simom L. Lazićem i drugima:

Spojler

Прича о доласку Словена на Балкан у 7. веку по угледним професорима, др Олги Луковић Пјановић, др Милану Будимиру, др Рељи Новаковићу, Доброславу Јевђевићу, др Радивоје Пешићу, др Момиру Јовићу, Светиславу Билбији, др Радомиру Ђорђевићу, др Јовану Деретићу, др Драгољубу Антићу, Слободану Јарчевићу, др Ђорђу Јанковићу, Горану Шарићу и многим другим историчарима, демагошка је или бајковита.

По њима Срби су постали жртва завере које морамо да се решимо да не би смо потпуно нестали са политичке сцене.

У разоткривању ове истине доста су нам помогли наши истакнути стари и заборављени историчари: Ј. Рајић, К. Николајевић, Милош С. Милојевић, П. Срећковоћ, Сима Лукин Лазић, Н. Жупанчић, Ј. Добровски, Јован Брановић.

Originalni kreator ove zablude je Olga Luković Pjanović (1920-1998), koja je u svojoj knjizi „Srbi...narod, najstariji“ iznela tvrdnju da su (!) ni manje ni više, no Rajić i Milojević, citiram, najreprezentativniji predstavnici ove škole.

"Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаревим Хенетима и Венетима, ова Школа
је нашла Словене не само на Балкану и у Централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у целој Европи.
А ослањајући се на ономастику и филологију, нашла их је и у Северној Африци - Египту и Малој Азији. Најизразитији представници ове Школе
су Јован Рајић, па Милош Милојевић... Мавро Орбини, Качић-Миошић, Грубишић, Раковски и др.

No, šta je istina? Šta je zapravo Rajić tvrdio u svojim delima, a posebno u kapitalnoj istoriji koju je završio 1768. godine, u Istoriji raznih slovenskih naroda, a pre svega Hrvata, Bugara i Srba.

U stvarnosti, Rajić je pisao o poreklu Srba iz ukrajinskih stepa, iz Prizovlja, i o njihovim seobama iz tog pravca, uključujući i o njihovom spuštanju u Dalmaciju u vreme cara Iraklija (610-641):

http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...pe=publications&id=4634&m=2#page/168/mode/2up

Prapostojbina Srba, po Rajiću:

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jovan Rajić polemiše o svemu i svačemu u svojoj istoriji. Polemiše i o tezama autora koji su govorili o slovenskoj autohtonosti i kontinuitetu. On kritikuje Mavra Orbina i druge, tvrdeći da su pisali sve i svašta, puštajući sebi mašti na volju. Od starijih autora za čitanje preporučuje Ivana Lucića (1604-1679).

Jedan interesantni zaključak u 4. gl. I knjige, str. 47, u kojem Rajić pojašnjava zašto se za Srbe u njegovo vreme koristi ilirsko ime:

Ilirskim nazivaju se iz razloga što žive u Iliriku od vremena Justinijana i Mavrikija..​

 

[Pumpaj Dinstanović]

Polemiše i o tezama autora koji su govorili o slovenskoj autohtonosti i kontinuitetu. On kritikuje Mavra Orbina i druge, tvrdeći da su pisali sve i svašta, puštajući sebi mašti na volju. Od starijih autora za čitanje preporučuje Ivana Lucića (1604-1679).

U 11. gl. I knjige Istorije, str. 30 i 31:

Nakon što je završio deo polemike o Orbinu, kojeg izlaže kritikama, Rajić sumira različite tvrdnje drevnim staništima Slovena, opredeljejući se za Sarmatiju uz oslanjanje na Prokopija iz Cezareje. Odbacuje Orbinovu priču o Skandinaviji, tvrdeći da to je to što Orbin tvrdi prosto u nesaglasju sa brojnim starim piscima.