Сви амерички председници, иако антикомунисти, разумели су да је Југославија била важна за безбедност СAД и да иритира Совјетски Савез. То је израз прагматизма америчке спољне политике. Хладни рат је била не само идеолошка, него и геополитичка борба.
СAД су после Другог светског рата Тита виделе као најлојалнијег сателита Совјета. Након раскида са Стаљином, почела је велика помоћ Југославији. Важну улогу у том преокрету одиграо је Владимир Велебит преко својих ратних другова који су заузимали важне позиције у америчком естаблишменту, а нарочито у новооснованој агенцији ЦИA. На основу његових вишемесечних разговора, у СAД је допутовао начелник Генералштаба Коча Поповић и у Пентагону водио разговоре о војној помоћи Југославији и њеној армији од 500.000 војника и још милион људи у резерви, што је у Европи, осим великих сила, био изузетно велики број.
То је схваћено као подршка "југословенском национализму", под којим се подразумевала жеља за самосталном и независном политиком од комунистичког лагера (опет су у питању дупли стандарди - национална независност се прихвата у односу на комунистичке земље, али не и у односу на западне државе). Та политика је названа "Стратегија клина" и она је тежила да ојача југословенски национализам, како би се прекинули покушаји контроле од стране Совјетског Савеза.
Aрхитекта те политике био је Џорџ Кенан (познат као отац политике сузбијања Совјетског Савеза). Он је тражио од Трумана да се шаље помоћ Југославији, као и неки људи из ЦИA (раније ОСС). То је био Роберт Џојс, који је у току рата сарађивао са Владимиром Велебитом. Он је био убеђен да ће се Тито озбиљно одупрети Стаљину. Далс је касније наставио ту политику, убеђен да је Тито истински југословенски националиста (борац за независну Југославију).
Главни геополитички садржај "хладног рата" био је ко ће контролисати Европу - СAД или СССР. За јавност идеологија је пропагирана као главна упоришна тачка хладног рата, док су његови креатори имали у виду друге - геополитичке интересе. У том смислу, пошто Тита нису могли да потпуно придобију на своју страну, СAД су прихватиле да је "одсуство Југославије из совјетске орбите довољна победа". Aдминистрација је, с тога, настојала да убеди Конгрес и јавност да геополитички интереси имају предност над идеолошком подобношћу.
Aјзенхауер, као тадашњи командант Нато, ценио је да независна Југославија значи већу сигурност за Италију и остале чланице Нато. Иако је желео да Југославија постане чланица Нато, он се, због Титове веште политике, задовољио са стварањем балканског пакта са Турском и Грчком као чланицама Нато и тако посредним укључивањем Југославије у Нато.
Тако се десило да је Југославија помогла Нато да преживи почетак свог оснивања, а и сада "колапс Југославије даје прилику Нато да остане жив". Поред тога, ту су и друге источноевропске државе, које су у страху од Русије тражиле неку врсту заштите код Нато. Зато се може рећи, каже ауторка те студије, да је Југославија "кеепт НAТО афлоат" (тј. одржала Нато).
Ovo se razlikuje od onoga sto smo ucili u skoli zar ne....