Josif Brodski

[Baudrillard]

Sonet Glebu Gorbovskom

Nismo pijani. Trezni smo, čini se, svi.
I, verovtno, zaista jesmo poete,
dok sklapamo čudne sonete,
i s vremenom razgovaramo na “vi”.

I eto ploda – rakete, slike leteće.
I eto ploda: stih pompezan to je…
Crtaj, crtaj, bezumno stoleće,
tvoje vojnike, ljubavnike tvoje,

poloči njinu savremenu slavu!
Zašto je istina, ipak – neistina,
zašto nas ona povlači za skut…

I niski tvoj genij noge bi zdrobio,
sve da bi šezdeseti saznao put
i čudne rezultate lutanja dobio.

 

[PetarSamotnjak]

Trudite se da ne obraćate pažnju na one koji pokušavaju da učine vaš život nesrećnim. Takvih će biti mnogo - kako po zvaničnoj dužnost, tako i samozvanih. Trpite ih, ako ih ne možete izbjeći, ali čim ih se oslobodite, zaboravićete na njih trenutno.

Josif Brodski

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

Gladijatori

Oprostimo se.
Doviđenja u mogili.
Sve bliži naš tren je.
Pa šta s tim?
Mi nismo pobijedili.
Umrijećemo sred arene.
Tim bolje.
Nećeš da oćelaviš
od žena, od prepijanja vinom.
A nebosvod se plavi
nad Koloseumom
kao nad našom domovinom
koju si zalud napustio
radi istina
i usto
radi bogatstva Rimljana.
Uostalom,
nije nam uvredljivo.
Zar se radi o uvredama?
Naprosto takva,
to je vidljivo,
sudbina pripade
nama…
Sve bliži naš tren je.
Ljudi su već sjeli.
Umrijećemo sred arene.
Ljudstvo predstavu želi.

(Preveo Marko Vešović)

 

[Baudrillard]

Odisej Telemahu

Moj Telemaše,
Trojanski rat
završen je; ko je pobedio, ne sećam se.
Grci, verovatno; toliko mrtvih
iz kuće mogu da izbace samo Grci.
Pa ipak, put koji nas je vodio
ka rodnom domu ispade suviše dug;
kao da je Posejdon, dok smo mi tamo
gubili vreme, rastezao prostor.
Ja sada ne znam gde se nalazim,
ni šta je preda mnom. Neki prljav otok,
žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja,
zapušten vrt, nekakva carica,
trava i kamenje... Mili Telemaše,
sva ostrva liče jedno na drugo,
kad čovek previše luta, i mozak
već se zbunjuje, dok broji talase,
oko, pomućeno horizontom, plače
i vodeno meso zatrpava sluh.
Ne sećam se kako svršio se rat,
ni koliko je tebi sad godina.

Porasti velik, moj Telemaše, rasti.
Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti.
Ti sad već nisi ona mala beba
ispred koje sam odgonio bikove.
A možda je u pravu on: bez mene
ti si sad pošteđen Edipovih strasti,
i sni su tvoji, Telemaše, čisti.

Josif Brodski

 

[Baudrillard]

Život u difuznom svetlu

Tresak cinkane
kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po
kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas
koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično
poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja
reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih
oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva.
Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto
nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg
u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag
zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri
takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni
uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata
šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi
nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj
svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako
predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome
što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se
složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što
je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile
strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac
neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač
bestelesniji.

Josif
Brodski

prevod: Danilo Kiš

 

[Baudrillard]

Beleška o Brodskom

Samo je još Desanka Maksimović umela da, čitajući svoju pesmu, tako zapeva, kao Brodski. Bio sam zapanjem kada sam ga čuo, pitajući se kako jedan moderan duh može uzeti ovakav ton. Onda sam shvatio da je ovo nekakva posebna navada ruskog čoveka, da u običnom opštenju govori kao i sav svet, ali čim treba nekog vraga da pročita, odmah kao da je poludeo, najgore je kod čitanja poezije. Ovo dokazuje da u njih leži jedno osećanje, moguće neizbežno, kako poezija i nije od ovog sveta i od ovog jezika, nego od nekog sa strane, ko zna odakle. Pa kada govoriš čak i sopstvenu pesmu, ti samo citiraš nešto što ti do kraja ne pripada, jer u Rusa, sve je većinom od Boga. Ne bi religioznost bila u osnovi svega u tog naroda, i dobrog i lošeg. Pa kada u oktobarskoj euforiji ruše tornjeve svojih bogomolja, oni i dalje ostaju religiozni, jedino zatucani po nekoj drugoj veroispovesti. Otud smatram da je svaki ruski pesnik sveštenik, bio to Majakovski ili moj dragi Vladimir Sorokin. Jer čak i taj neotesani i nevaspitani genije današnjeg pisanja ne može da ne zapeva, kao da je pred oltarom. Sve ovo sušta je slika koju pamtim o Brodskom, čiji nastup u istoriji ruskog pesništva, kao i na pozornici Jugoslovenskog dramskog jedne davne godine oglašavaju taj ton, propovednički, budući Rusi bez propovedi ne mogu. A kada jedan naraštaj želi svemu ovom da se naruga, scena ostaje ista, one cure koje su napravile opšti društveni kraval, ipak su, takođe, izabrale crkven oltar kao svoju scenu. Ovo je ispala manje nekakva beleška o Brodskom, pa ipak.

Bora Ćosić